O praznicima su ponovo mala mesta dovoljno velika da se u njih vrate svi oni koji su otišli. Kako osvane Badnje jutro, pa sve do njegove večeri, tako stižu automobili i autobusi sa povratnicima na svoju zemlju i u kuće u kojima su rođeni da obraduju svoje roditelje oblivajući im lica suzama radosnicama i kiteći im vratove zagrljajima. Kako ta mala mesta, inače poprišta borbi samoće i magle, tih dana ožive i ispune se suštinom…
Kroz istu onu, u jesenjim i zimskim danima čini se, večnu maglu hodate i čujete život svuda oko vas. Sa raznih strana iz one beline čuju se glasovi kako jedni drugima čestitaju praznike, čujete poljupce i poneki vrisak oduševljenja. Ništa ne vidite, a svuda okolo zvoni smeh. U toj magli sada je opet neko koga godinama niste videli, neko koga ste ostavili, pa i neki koji su ostavili vas, a svi željni da vide jedni druge i krivo vam je što je magla, ali vam sve to deluje kao Raj. Ako Raj i postoji, on je neki mali grad naseljen velikim ljudima i dušama u kojima nikada nije maglovito.
Zatim polako, uz nekoliko slučajnih susreta sa dragim ljudima koji pred vas izađu iz magle kao iz mašte, dođete do nekakvog kafića, kafane, restorana u koje ste pošli, a tamo malo starija lica onih koji vam se uvek smeju sa školskih odeljenskih fotografija. Ljudi koje volite, a koje ne srećete često ko zna zbog čega. Svačija glava je puna izgovora, a niko od nas ne zna čemu izgovori i kako smo svi došli do toga da čekamo velike praznike da jedni druge obradujemo. Tražimo u čestitkama izgovore da nekoga zagrlimo ili poljubimo kao da to ne bismo mogli ili smeli i kad nisu praznici.
Onda slede beskrajne priče, zagrljaji, obećanja, uskovitlaju se suze i smeh, pa se pojačaju nekim pićem i čini vam se – pa ovo je život i čovek ne bi smeo da pristane ni na šta manje od toga. Praznik vam je opet kroz drage ljude vratio detinjstvo, radost i vas onakve kakvi ste bili u tom periodu nepobedivosti i potpune sreće. Spojilo se sve prošlo i sadašnje i čini vam se – ponovo ste kompletni. Ako vam neko drag na-onaj-svet-otišavši i nedostaje, patnju će vam ublažiti neko drugi jednako drag kada baci ruke preko vaših ramena i podseti vas da niste sami u toj tuzi.
Ljudi su o praznicima ono što bi trebalo da budu cele godine. Gradovi su tada opet antologija srećnih domova, a ne nikada nezavršena izložba visokih i bezličnih zgrada pogašenih svetala, zbirka užurbanih nesrećnika, poprišta nervoze, stratišta duša i kolekcija bara punih suza u kojima se ogleda ulična rasveta.
Praznici su nam dati da se opsetimo koliko ljudskog i dalje tinja u nama iako se mi, svesno ili nesvesno, svojim postupcima i uklapanjem sa svetom trudimo da ljudskost zatremo ili zanemarimo. Odjednom, nanovo se rađa sve ono što nismo ni slutili da je opstalo u nama i drugima. Svuda se razliva oproštaj, opseda nas saosećanje, grejemo svoja srca na vatrama Badnje večeri, iz otvorenih rana umesto krvi i gnoja poteče ljubav i Božić nam sutradan daje nadu u nove početke, a dovoljno bismo za sebe i svoje duše učinili kada bismo taj novi početak iskoristili da opet budemo oni stari. Milo bi bilo i Bogu i nama.
Ali, i Božiću se noću prispava, a mi uz njega ležemo u svoje krevete srećni što je sve ponovo kako treba potpuno zaboravljajući da će nas probuditi zvukovi automobila upaljenih da se greju dok se polaznici ne ispozdravljaju sa svojima. Opet zvone glasovi, ovog puta nemerljivo tužniji i zvaničniji kako ne bi sa pozdravom naišao i plač. Izađem na onaj oštar jutarnji vazduh i opet hodam kroz maglu u kojoj ovoga puta nema smeha, samo odjekuju pozdravi i poneki nos čiji zvuk usta pravdaju prehladom ne želeći da odaju oči koje su uplakane.
Najednom, kada se zvuk automobila udalji, a gužva se iz autobuske stanice prespe u autobuse, ponovo zavlada tišina. Grad zavuče i glavu u debeli i teški prekrivač magle i tiho zajeca. Jecanje i tišinu toga dana u nekom trenutku samo prekine zvono telefona – to zovu oni koji su otišli da jave da su stigli, a suze kapaju u krilo…
