Prvo moramo da raspravimo, ne samo što se politike tiče, 2020-ta nije ista kao 1990-ta, niti je onaj jednopartijski sistem uporediv sa današnjom dvorskom strankom na vlasti. Niti je onomad bilo ko mogao da zamisli, uopšte, polusvet (razne pevaljke, glumce, ali i daleko šire lezbejke, pedere, kurve, lopuže, frtalj intelektualce i politikante koji su svi legitimni u opštim normalizacijama do skora nepojmljivih ljudskih prava masovnog društva i pripadajuće pluralne demokratije) u medijima i njihovim tv-studijima u razgovoru o najvažnijim društvenim, državnim poslovima. Posebno ako su integrisani – na liniji pomodnih trendova (tzv „oslobođenoj energiji kreativnosti“) i još po rangu visoki dvorjani vladajućeg režima, tim je još manje važna njihova umnost, nego su ti i slični jedino perspektivna srpska elita u svakom pogledu koja odlučuje o društvenim tokovima, od mišljenja, norme, do aktivnosti (a svakom je poznato kakve su).
Kao što ni ondašnja skoro pa jednakost, kao i sličnost ljudi po opštem moralu – kulturi kao takvoj u Srbiji nije ni malo uporediva sa današnjim vremenom. Stari bi rekli, raspojasalo se. Od tad su se mnoge razlike među nama pojavile, a mnogo šta i izokrenulo na iznaneđenje i najluđe mašte. Pri čemu je današnje društvo, naizgled paradokslano, jer je u svojoj je biti mnogo organizovanije, iako daleko nefunkcionalnije nego ono pre 90-ih. Sad, što je sa vremenom neskriveno kriminalno – mafijaški tip organizovanja započeo da preteže, a toliko da ovde odavno ni zlo nema čega da se boji, to je isključivo mera našeg neuspeha kako da u društvo očuvamo vrednosti ustanova života. Tako da nikako nismo ponovo na istom početku, posebno nekom istom onih 90-ih, pa da se samo traže fer izborni uslovi od režima. To može biti utisak onima koji šlajfuju u stanju DS-DOS avanture i njihovog temeljnog razaranja društva stvaranjem lumpen proleterijata, kriminalizacijom ionako traljavih institucija (i dok god bude opšte nekritičke idolatrije Đinđića, moguć je i režim kao današnji ) i iznova nezrela provincijalnost antiduhovnog, u svakom smislu odsustva misaonosti kao usud koji nas lako sledi. Što bi rekla Hana Arent, otprilike, zapanjuje da to posebno kod masovnog zla, ušta dodajem, malog i velikog, kad se najbolje vidi, jer se ne može prevideti, nije glupost, nego potpuno odsustvo mišljenja. Što je primenjivo na našu elitu u kojoj zlo svakodnevno nesputano izbija prema vlastitom društvu u bezočnim laganjima i prevarama (od Đelićevog, samo što nam nije dobro, do dnevnih kanonada Vučića, sestara i bratije koji sve češće u pusto neobuzdanoj bahatosti izgledaju kao dnevne doze sve mahnitije ali i primitivnije persuazije), koja satire svaku sposobnost mišljenja i sećanja, jer bez prvog nema ni drugog, kako su se ovi sebi jedino moguće sami sveli od prve privatizacije na pljačkaške bahanalije u prvom kontaktu sa i najmanjom moći koju vlast pruža – kao da je to jedino moguća stvarnost. Ne zato što su pod kolonijalnim pritiskom – ne, takvi su (neko bi mogao reći cinično, našlo ih je vreme, a pre će biti da se drugačije ni ne možemo efikasno iako sve nefunkcionalnije i opako po dušu čoveka mi danas u Srbiji organizovati, kao baš nemisleće novo – tranziciono masovno društvo, sa bitno velikim udelom lumpen proleterijata), a nazovi kolonijani diskurs im dođe kao nova ideologija dobrih izgovora kad je bez mišljenja, koji je i da je prilježniji tek je u formi koristoljubive provincijalne imitativnosti i ništa više. Pri čemu je najčešće sami šire, isključivo kao puste floskule o merilima (sad su to EU vrednosti, a budućeg svetskog društva), bez prakse i potvrda koliko konačno doprinosi sve to što tako važno mnogo rade, ustanovama života: pa je Srba sve više; pa duže žive; sve obrazovaniji u uspešnoj zemlji i među valjanim ljudima na svom mestu, a drugi gledaju kako kod nas da dođu na odmor i uživaju u skladu i optimizmu, a ne opijanju i jeftinom seksu. Pa se tako beleže lepi turistički rezultati pojavom Beograda pri vrhu destinacija za obimnu i jeftinu zabavu. Što su nas domaći mediji prepuni primitivnog i prostačkog ponosa godinama svako malo podsećali do potopa koronom, koji opako preti posebno ovoj industriji u glavnom gradu (pa i mediji su nam samo sa ovim sadržajima i aktuelni i popularni – eno Nove godine svakog vikenda na RTS-u, samo da nije dosadno i da budu što tuplje pesmice, pa se tako više ni ne zna i na grobljima gde je kome mesto u opštoj histeričnoj euforiji). Pri čemu je elita najviše investirala u zabavu kao takvu i prekomernu gradnju i tamo, bezbrižno, gde se ne sme – kao što je konačno očigledno da nisu u perspektivne industrije znanja (što i govori o poreklu srpske elite), pa otud se teži „dualnom obrazovanju“ ili šup školama po nepomodnoj nominaciji. Zato danas trebaju otvorene granice prema još zaostalijim društvima zbog potražnje fizikalaca, kako bi naivni kao francuske sobarice da obaraju cenu rada, posebno, najugroženijim slojevima domicilnog stanovništva – te je tako evropska satnica u Srbiji izbaždarena da bude dnevnica, kako bi bilo što više profita, dok su oni svoje omiljene podanike učvarili na fondove i budžet – zato se toliko dugo razvlači sa platnim razredima, kao što se još manje dešava da ako ne politika, a onda tržište i sidikati uređuje cenu rada približno ljudskim potrebama. Pri čemu mora da se ponovi još jedna bitna razlika između onog jednopartijskog sistema i u fazi autorativnog Miloševića, da je većina članstva egzistencijalno zavisila od tog što će dobiti kao platu i tek po neko od koncesija, dok je danas reč o sasvim dvorskoj stranci vrlo bogatih ljudi u sizirensko – podaničkim odnosima u raspodeli koncesija u odnosu na celo društvo, koje po svojoj volji pljačkaju, ne retko do urnisanja. Pri čemu oni za to ne mogu biti ni suđeni – ostalo je prazna formalnost i propaganda od borbe protiv korupcije do pohvale investitora, jer oni ne mare za bilo kakvu sadržajnu integraciju društva, te je u tome i sav besmisao traženja regularnih – do nekih kriterijuma prihvatljivih izbora i pristajanja na ovaj narativ. Zašto je onda opozicija izlazili iz republičke skupštine? Niti ljudi u takvoj državi, političkom sistemu hoće više da izigravaju nekoj opoziciji birače, pa je srpska država, a ne samo srpski narod kao takav iznutra kritično ugrožen, ne od aspiracija spolja – tim većim što postojeće unutrašnje stanje biva trajnije u formiranju ovako „nepismenog“ stacionarnog staleža elite u Srbiji – kojima SNS nije početak, nego je završnica.
Iskustveno je zato stalno danas dobro, kako će biti sutra i tako od 90-ih iz godine u godinu. Za sve vreme, nema dobrih epoha, osim nešto Koštuničinih odluka premda bitnih, a on makar nije ni ko pas lagao: kao što je Ustav, vojna neutralnost, neprihvatanje otcepljenja Kosova i Metohije, ili, i te pare od Telekoma da preživi Republika Srpska, a ne za privatni džep, Kopernikus i Kurir kao kod aktuelnog režima (jesu se i tad neke dobro poznate agencije i tipovi grebali preko raznih stranaka, ali to je toliko sitno, tek za bakšiš šta su iz SNS uradili). Sve, što se i danas jedino i nekako drži, iako se toliki macani ovde u zemlji i tamo u svetu lome kako da razgrade i unište, koristeći svaku nacionalnu i državnu slabost uključujući i režim sa ukidanjem institucija Srbije na KiM, i ect, ali nije uspeo da on sa nama preokrene negativni društveni i nacionalni trend očitog propadanja. Nestanka Srba na širokoj periferiji svetskog društva, jer ni sam narod to nije hteo, nego Borisov DS, kao i Šešeljeve presvučene radikale i notorni SPS, kao i mnogi iz diplomatskog kora – pa su se želje naroda i diplomata poklopile, a meni su još nudili da dovedu 50 nemačkih gradonačelnika i da se na tim osnovama među gradonačelnicima izgradi za obe strane korisna saradnja umesto ove NALED-ove šale i njihovih danas ko zna od koga selektovanih kadrova u vrhu vlasti. Pri čemu ja ni lično nemam nikakav razlog da o Koštunici pišem olako lepo, ali narod jeste jasno na više puta ponavljanim javno – mnjenskim istraživanjima u decembru 2006. iskazao isti stav u 25 oblasti društvenog i privrednog života da će to bolje uraditi DS ili SRS (grafovi niže), pa su dobili što su hteli, svi mi – bez razlike što su u tim istim istraživanjima imali jasan stav da je Koštunicina vlada daleko bolja nego što je bila Đinđićeva i Živkovićeva – narod je većinski hteo goluba na grani rado verujući u propagandu, pa sad već poduže baš uživaju u njemu dok ga gledaju u marketinškim iluzijama na medijima u koje još više žele da veruju, dok paralelno trpe kriminal u institucijama i prepuštaju se bespuću, besperspektivno preživljavanju kao još jedinoj životnoj strategiji, ni ne misleći na strategije opstanka ili postojanja. To obogaljeni ne znaju ni da misle i sami zamisle, nego najbolje, hajde udri u pevanje i veselje – ima kod T Zeledina „Intimna istrorija čovečanstva“ i opaski baš o nama Slovenima o skitnji i pevanju, uz priče o samoprodaji u robstvo, a ne samo kao ulovu Zlatne horde koje su Jevreji sa Krima dalje prodavali. Što me je nekad mnogo ljutilo i što liči na „ciganska i konvertitska posla“, danas lumpen proleterska – svaka u svoje vreme, koji su omiljeni birači SNS-a, a kako to jedino prezira vredno pokazuju videoklipovi, kako je izgledalo na biračkim mestima 2020, kad Romkinja sa srozanom trenerkom privodi jednog po jednog od svojih da fino zaokruže koga treba – pa posle SNS meša mržnju sa jedino moguće, mučnim prezirom prema njima, na šta nas Srbe svakodnevno svode – već je jasno da ne mogu drugačije, kao što je takve sorte malter njihovog uzdizanja.
Uzgred, kakav nam je univerzitet dovoljno govori, da ljudi ne razumeju šta je znanje, pa ni da onda procene: za 46% visoko obrazovanih ispitanika je Tadić bio prvi izbor 2006 po kriterijumu njegove stručnosti, prema 26,4% za Koštunicu, a našlo se 9,3% za Nikolića. Što govori pride, koliko si tad, kao i sad, razumevali fenomene i procese u društvu i okruženju.
Te očekivanja, koja će stranka bolje raditi u budućnosti, decembra 2006:
Tako da zabava (npr „Bezgranična zabava“ – Kaspar Maze – „uspon masovne kulture 1850 – 1970“) kao novum moderne uopšte nije besplatna, ni za narod kao i njihovu elitu. Da li je primera bilo ko objavio ovih dana pristigle Tims rezultate u našoj javnosti dece do četvrtog osnovne škole u matematici i nauci u međunarodnom poređenju? Onih, koji jesu doslovna budućnost Srbije – i gde su primera Hrvati, Kinezi, Rusi i mnogi drugi na tom spisku, osim što smo iza svih njih? Potvrđujući koliko više nemamo zajedničke ciljeve kao društvo, niti smo slični kad započne igra sa ustanovama života zbog održavanja svoje sve jalovije moći i besmislenih privilegija, a to čini elita, ali i deo naroda, ne samo ovaj deo pobesnelog lumpen proleterijata koji se za SNS-a domoga kolača, a hteo bi uvek sve više. Svodeći stvari na to, da baš svaka elita pravi obrazovanje prema sebi i svojim potrebama. Nama čak i SANU pripada retko smušenim ljudima – kako voli reći njihov predsednik „grupa jakih pojedinaca“ u bukvalističkom nazovi liberalizmu pa je već i po definiciji upitno da li su oni institucija. Među prvima su nam isti ponudili da se ratosiljamo KiM; po svemu i cele države; posebno koliko za nju rade. Za Kovid su tek ovih dana nešto veselnici na jedvite izmrsili. Pa ovde u čaršiji neki uveliko misle prepametno da smo mi i zabavu izmislili, a da za to drugi ne znaju; kao i mnoge dileme i trileme, misticizme, izmišljene tradicije, futurizme, sujeverja (DŽ.DŽ.Frejzer opisuje kako su u Londonu lopovi išli u krađu sa svećama od loja odojčadi tokom 19 veka, da se ne priča o Kroliju, spiritizmu, kao što su teoretičari „ravne zemlje“ viđeni na jutjubu svakako pre naših, potvrđujući nam status da bolje imitiramo gluposti, nego bilo šta drugo), „umetnostima“. Pojave, koje se vuku od moderne u svim evropskim narodima u koju smo se kao nacija uključili, daleko iza njenog zenita polovinom 19 veka. Dok se sama većina ovog razvila iz puke reakcije u krilu moderne (Kondilis), a manji deo pripada stvarnoj narodnoj predaji, nego je novoizmišljeno ili prekrojeno, kao što je škotski kilt poprimio svoju današnju zgodnu dužinu da ne bi zapinjao o mašine u fabrikama (E. Gidens), a smatra se kao velikom tradicijom. Tako nepoznajući ni složene originalne dileme dovoljno koje su dovele do moderne tokom srednjeg veka, niti način mišljenja sasvim novo nastalog nacionalnog građanskog društva (sintetičko – harmonizujućeg po Kondilisu), nego već uveliko razne derivate moderniteta (i načina mišljenja koji je po sebi analitičko – kombinacijski, koji stalno iznova u svemu traga za prvim elementom, od društva, preko umetnosti – gubitka perspektive u slikarstvu u opštem zaravnjavanju). Dok se još pređe dug put kroz našu recepciju, to je igra gluvih telefona sa previše učesnika koja se bez višegeneracijskog autonomnog razvoja svodi na sindikalističku dreku petparačkim parolama na našem univerzitetu, školama, a posebno u našoj pre svega površnoj javnosti – kod nas je osuda na društvenu smrt, nekom reći nemoj sad da filosofiraš, čim se pojavi mogućnost misli u pitanju više (to se ne radi). Kao što napominje P. Kondilis, u tom periodu su se razvile različite antigrađanske ideologije od pluralne demokratije masovnog društva do materijalističkih, bitno parcijalne po svom karakteru, te na uštrab celovitosti (svakako ostaje pitanje zašto se to događa, za šta nije dovoljan odgovor kako je to u samoj prirodi liberalizma, industrijalizacije…). Dok Srbija sama nikad nije u svojoj modernoj istoriji sintetisala i formirala kulturno autentično svoj tok (za razliku od pre, ranog srednjeg veka, kako je S. Žunjić – „Prirok i suštastvo“ primetio, da je sama izgradila u našem jeziku filosovski rečnik za potrebe pojmanja mišljenja na grčkim izvornicima – koje nam je uspešno rastumačio B Snel, u nastanku duhovno-umnog života među Srbima – i iz tog čisto duhovno – misaonog zenita treba izvlačiti moć Kosovskog zaveta, a ne banalno-nemisleće materijalnosti smrti i poraza, nego transcendencije postojanja, koju nam je u svom sjaju veliki NJegoš pokazao; ostalima u budućoj Evropi je to stiglo ili preko Mavara, ili, po padu Carigrada i preseljenju stanovništva u Italiju, kad je kod njih i započela epoha Renesanse), nego je uvek bila reč o recepciji evropske moderne, ali kroz dve perspektive: 1) jedne koja je uzimala svoje mesto kao orjentir – ustanove života u Srbiji (i razvijala neke početne obrise kulture), i 2) druge koja je bila stalno na „bržoj i boljoj“ poziciji samo potpune, bezupitne i nekritičke provincijalizacije pune periferizacije kao jedinog izlaza, dakle u samoporicanju – Crnjanski, Lompar. Dok je danas stanje u puko podeli moći u Srbiji na poslednjoj po jednu naciju poziciji, bržeg, boljeg, vrtoglavog u težnji ka rastakanju u svetskom društvu (prošli tekst Model 2), kao i veliki deo čovečanstva. Samo je pitanje da li današnji dvor sadašnjeg režima može ipak biti uzurpiran od druge, predhodne „upeglanije“ ali i površnije klike i po pitanju moći u fantaziji da im ova po sebi pripada jer su najbliži evropskom, nikako narodu i nacionalno-državnom interesu (vidili se tu bilo ko nov, ili, mudriji ?), a ne ovaj kultivisan kroz drugačiji zahtev opozicije u egzistencijalnom interesu Srba. Zato već ne treba nikom politički sistem, pa ga ni nemamo, kao ni sudovi, te otuda nema ni države u blagotvornom smislu, nego svi kukaju za medijima kako bi na kraju tek gurali svoj agenda – seting, kao i sebe same, kao što je to bio slučaj do sad, osim Koštunice koga zato danas nema, ni takvog duha ma koliko to bila slaba sveća među današnjim Srbima – ko se još seća Tijanićevog teksta u Ninu, jasno mu je da je imao dobru intuiciju sa Đerdapom i jelkom, ali je grešio – Srbi su ti koji jedva da su još jelka (pa izbori dođu kao vudu vradžbina koja sve rešava ništa ne rešavajući 30 godina). Nego se zajedno odvijaju dva procesa i prepliću, jedan u ranijim tekstovima pomenut sa stabilizacijom stacionarnog staleža postojećeg dvora i ko će još od lumpen proleterijata ući u elitu, a ko otpasti (zato i te dnevne medijske i skupštinske vrtoglavice ludila i tuposti ko više doprinesi dvoru, a ne društvu). Drugi klike koja uz bitno veću podršku stranaca želi da uzurpira nastalu dvorsku arhitekturu društva pod AV, kog isti stranci od prvog dana podržavaju, pa nam besni bitka kao u lutkarskom pozorištu (N. Elijas o priodi dvorskog društva u Evropi, C. V. Mils o eliti u Americi). Budući da za obe nema mesta ne može biti privida dvopartijskog političkog sistema. Kolač je premali za sve te raspikuće, a i on se smanjuje u čerupanjima sve manjih ostataka resursa koji su nekad bili vredni (ne kao što nam rado predstavljaju kao samo beznačajne i tehnološki zaostale čega se treba otresti na opštu korist).“Bravurozno“ kao što je navodna kupovina nečeg što ne vredi na tržištu ni 30 danas za 100. Tako se na sve strane vršlja otvoreno pljačkaški odkad nema ni pomisli od policije i sudstva koji su sami debelo ogrezli u kriminal. Uostalom, uopšte mi nije jasno kako ljudi zamišljaju kako u nekom društvu odluke nastaju, čije su one, tek kako se realizuju (puko sistemski, mehanički automatski ili nekim čudom dobre volje iz ničeg? – umesto harmonizovane antropološke kulturne, egzistencijalne i socijalne sinteze čoveka u nacionalnom društvu, jer niko ne živi sam i kad druge ne vidi), nego je danas stanje isključivo preko moći raspodele i ekskluzivnog prava na silu – državnih kao i još privatnih siledžija, medija, posebno kad nema političkog sistema, vladavine prava – sudstva, ni kulture. Pa bi već SNS-ovci da perverzno donose sumanuti staleški zakon o zaštiti sebe i svojih porodica. Kad više u društvima nema ni bitno dubljih socijalnih veza – integracije, nego su odnosi skoro do samog pucanja maksimalno divljački ekonomizovani (čiji je kraj u svetskom društvu globalno-korporativnog karaktera Modela 2). Svakako u srpskim društvenim procesima nema više ni jedne nacionalno – građanaske stranke, jer takva opcija ni nema bitno svoj udeo u eliti, dok je i pre bila krajnje tanka u narodu osim na rečima istog naroda koji ima deklarativne sklonosti. Buka koja im se zamera tu ništa ne znači (kao što ni Srbi ne bacaju pripadnike drugih naroda ni njihova kola u more-reke, ni ranih 70-ih, ni 2000-tih, pa nikako nisu uporedivi; ali Srbi itekako jesu evropski istorijski narod, dok Hrvati nisu koji su zbrisani kao subjekt istorije pre evropske epohe – Nemac Vinkler ih više nigde ne vidi u svom kapitalnom delu evropske istorije – svi ti nazovi istorijske evropske narode na Helmu koji niču kao pečurke posle kiše sa sad pretenzijama dugog i važnog istorijskog trajanja, niti imaju svoje krune priznate po metodologiji evropskog početka, niti svoj kovani novac, a sa krznom kuna se ne plaćaju zidanja crkvi i gradova, nego plemenske kontribucije; zata se pak nama danas dešava, a ne kod Hrvata, da naše ljude maltretira migrantska gologuzija a vajni Srbi posmatraju i ćute kao puki prolaznici ili još dobri ljudi optužuju, jer imaju tantijeme po glavi ovih skitnica, a i ne uklapa se to u moć fantazmatske logike samoporicajuće razgradnje nacije i države u navodno analitičko – kombinatorskom načinu mišljenja koji uzima u obzir samo što mu paše, a da rezultat svakako nije Bahova fuga, nego nered škripe i kloparajućih zvukova misaonih pokušaja). Pri čemu niti sama buka podržava nacionalno –građanske ideale života koje su sve moderne evropske države negovale (a i državni ih socijalizam preuzeo – nije sam nastao iz ničeg, nego je samo jedna od grana moderne), ali im i nesmeta – naprosto je jalovo i nevažno graktanje za građanske slobode, nacionalnu sigurnost, kulturu, poštenje, pravdu, nauku i ostvarivanje mogućnosti za ove i buduće generacije, čoveka i društva, u nacionalnim državnim granicama, bez čega ničeg od nabrojanog nema – nego su sami današnji Srbi uslovno za, po odavno poznatom latinskom modelu Tome Akvinskog, da to drugi radi – oni mogu malo da se bune, a onda po starom, kao i ostali u Srbiji (kao i kod ovog maltretiranja žene u izbegličkom kampu).
Ovih meseci se otvorila na medijima priča o više nego lepo obogaćenim sudijama. Pa je tako uzdrmana tišina koja dugo vlada od slučaja braće Kljajević i dugog sudskog gonjenja Kragujevačkog pravnog fakulteta za prodaju ispita, a za čiji epilog niko živi ne zna, sem glasine da je jedan od profesora, inače izgleda dragi tata visoko pozicionirane, nikad bez uhlebljenja političarke za sve režime i stranke, član šiptarskog Ustavnog suda, te je jasno da su nesumnjivo članovi elite i povlašteni dvorjani. Te se na trenutak narušio konsenzus, ili pre mafijaška omreta da se o svojima ne govori, a tek ne osuđuju na štetu njihove tako uspešne i odvratne karijere, a posebno da im se ne sudi za svinjarije, jer je i tih kragujevačkih pravnika sa očito lažnim diplomama taman toliko da se to ne sme dirati po dobro lažljive, pogane i slabe srpske elite. Nego se odmah vodenica navrnula u medijima na isključivo priče o velikim temama zašto sudovi ne rade – notornim do dosade pričama o političkim pritiscima, kao da su sudije tetkice u osnovnim školama, a ne na lošu prirodu sudstva kao institucije i to dugog trajanja. Kako naši sudovi nisu valjali nikad, samo što su imali manje da sude. To sam i sam iskusio u procesu od skoro 20 godina, a i kad su mi rekli 80-ih da se ne nadam da će trajati ispod 10 godina nisam verovao, pa sam se itekako uverio malo dužim do u 2000-te (a i tad nije završen zbog pravne stvari i rada sudstva). Pri čemu se pokazalo da to nije samo moj doživljaj nego važi za 2/3 Srba. Znači kad sam sam bio u prilici da istražim, to sam izveo na velikoj statističkoj celini (celi projekat je obuhvatio 34000 ljudi), a što se sudstva tiče bilo je moguće izvući paralele okruga u Srbiji i utvrditi da za od preko 60% do 75% ljudi iz tih okruga sudovi loše rade.
Stanje u prestonici kako se vidi u tabeli niže nije ništa bolje uz svu koncentraciju u njemu svih drugih institucija, agencija, stranaka, nvo – trabanterije, medija, elite:
Zaključak se sam od sebe nameće. Sudstvo neispunjava svoju ulogu u drušvu, niti je karika u vladavini prava. Toliko, da više nipošto nije dovoljno kriti se iza politike, nego se treba zabaviti sa vlastitom prirodom, znanjem, sposobnostima, odgovornošću. Sami oni kao ljudi i esnaf koji navodno drži do svog ugleda, pre svega treba da se zapitaju i to na vlastitoj adresi zbog čega ga baš nikako nemaju, nego su ružna pojava za većinu građana. Te umesto stalnog kukanja zbog malih plata, oduvek svuda prisutnih političkih pritisaka, rezultat izgleda kao da oni malo i nimalo ne rade, a kad, često kafkijanski maltertiraju klijente i izgleda prave štetu. Stvarajući uslove da ova zemlja u samom temelju svojih institucija može biti samo bezumna.
Izgleda kad bi postojao test za institucije, da bi ne mali broj njih trebalo raspustiti jer ni svoje osnovne funkcije neispunjavaju (u svakom slučaju ih srezati na objektivne a ne navodne aktivnosti, a onda i zgrade, ljude, troškove, besmislen uticaj koji šire); ili su isključivo opresivne, pa ih valja prizvati potpunoj svrsi i pameti; konačno ne retko su olako koruptivne, te ih treba bez pardona izlagati stalnoj proveri. Pre svega se treba izboriti sa samoživošću institucija i ekskluzivnih interesa zaposlenih u njima, kako bi srpska država ponovo mogla da ima nekog i svog smisla. Namesto toga su u procesu tek divljačkih ekonomizacija društvenih odnosa uvedeni javni beležnici koji overavaju babe i žabe, ali i ugovore koji ni slučajno ne mogu garantovati –o njima se pored poganog marifetluka javnih izvršitelja nestiže pričati. Oba su fenomena pre svega parazitske prirode. Posebno za nas gde ih nije ni bilo, nego su silom uvedeni, radi uskih interesa, pored komunalne milicije, groteske od iz komore licenciranih tzv profesionalnih nastojnika koji mogu da se mešaju u privatnu svojinu, i to još kao da je kuća preduzeće i ovi direktori u beskonačnom drpež komplikovanju društva i samo daljem razvezivanju činjenica u ovom društvu. Toliko su danas razvezane činjenice da je ravno čudu ponovo ih dovesti u neki poredak. Čime je sve zajedno SNS demonstrirala da ni jednog trenutka nije ni imala nameru da uredi bilo koju stvar, oblast i instituciju u ovom društvu i da učini ljudima život boljim, uz sve „ekonomske“ priče, koja bez svega navedenog niti su samoodržive, još manje su razvojne i evolotivne u višem poredku stvari – ljudi poziva i dužnosti, nego su samo puka trabunjanja i preraspodela nesreće i zle volje u srpskom svetu divljačkih ekonomizacija društvenih odnosa. Zato ni malo ne čudi da nas svojim marketingom danas već dovode do zabrinutosti, kao što je na momente: samo je ludo. Kao kad će sve da nas uspešno vakcinišu sa jedva nekoliko vakcina. Neki put se uplašim da svi oni tako misle, a ne samo neki od njih i njihovih navijača. Pa se onda svede na prave mere šta stvarno mogu, kao i obično – da će po izjavi Batuta to biti 20% stanovništva za celu 2021 godinu, a može da se predpostavi i ko će biti, dok se čeka da se 60% imunizuje boleštinom (sad smo navodno na pola za prvih 10 meseci pandemije u Srbiji).
Izvor: Milan Milenkovic
