Mile Milošević: Tranzicija i globalizacija u Srbiji

0
612

Dosadašnje društvene integracije počivaju i na iznova cikličnim spoznajama nužnosti elite moći da ne mogu same očuvati svoj interes u tzv. hobsovskom ratu svih protiv svih uz sve postojeće mehanizme upravljanja. Posebno ne mogu obezbediti njihovo trajanje i nasleđivanje. Utoliko se i demokratija pojavljauje kao regulativni, a ne konstitutivni element, kako je to još Kant nagoveštavao, kao što je za Deridu demokratija dinamička  „uvek je u dolasku“ u procesu pokušaja društvene regulacije moći. Te da li se danas pre može govoriti o nečemu novom, kroz Laturovo mišljenje sve veće hibridnosti društva. Kojim će se u režiji anglosaksonskog globalizma ostvariti „svetsko društvo“ isključivo komunikacije i tržišta, na koje građani politički neće više uticati, zbog opšteg  opadanja svakog drugog uticaja, kao i uopšte procesa tehnološke automatizacije. Pa će po prvi put društva ljudi posebno u svojim narodnim raznolikostima biti isključeni i iz formule upravljanja svetom (rada hipotetičke svetske vlade) što ni jednoj tiraniji, ni totalitarizmu, dosad nije pošlo za rukom da druge potpuno isključe (pa ni idejno konstruktivistički, ili, ideološki, kao u fukovskom konceptu biomase – uostalom i on se sam u svojim predavanjima zalagao za odbranu ljudskog društva).

Tranzicija

Da li bi ikad Aleksandar Vučić bio moguć kao predsednik, da sama država nije slabija od pojedinca? Očigledno je da se i teza o mangupima (u našem slučaju kriminalcima) u našim redovima može doveka ponavljati. Kao ministri koji usprotiv opšte zabrane u vreme korone banče u kafanama sa flašama vina od po 10.000 evra koje od svojih formalnih prihoda nisu mogli da kupe, osim ako im je vrana posisala mozak, umesto da podnesu ostavke i budu predmet istrage, služba bezbednosti hapsi zviždača zbog progona ministarke. Znači da je bio takav slučaj, što se činom hapšenja potvrđuje, da se sve ovako dogodilo, ali i pokazuje da je takav ministarski promiskuitet poželjno ponašanje (ali se i u javnoj kritici sa pozicija odgovornosti ne vidi osim pozivanjem na moral, zašto je to toliko važno, pa se ona svodi na moralisanja i njeno bagatelisanje). Dakle, osuđeni smo na ponavljanje priča o mangupima i njihovim svinjarijama sve dokle god se ljudi žele pre svega utešiti, nego suočiti sa fenomenom, da je Vučić tu gde jest pre svega iz strukturalnih osobina srpskog društva i države. Dok državne institucije kao ni norme (osim u perspektivi radikalnog intelektualističkog mišljenja) nisu nepromenjive, odnosno da uopšte država po sebi nije moćnija tek tako od pojedinca je očigledno i iz najnovijeg primera dva bahata i osiona ministra (pri čemu primeri toga su svakodnevni masovni fenomen). Kao što je njihovo ponašanje posledica srpske društvene strukture, onakva kakva jeste i pripadajuće kulture. Uopšte slabe i kriminalizovane institucije u kojima bi prvo ministri, pa redom ostali morali prvo sebe, svoje rođake i prijatelje da prijavljuju i sami hapse. Doduše nešto slično sad svi gledamo u medijima ali na nivou groteskno kontrolisanog cirkusa režima, njegovih novinara i institucija pod njihovom vlašću, dok se obračunavaju sa doslovno kanibalima iz svojih redova koji igraju fudbal sa ljudskom glavom, kao da ovako pozorišno – tv serijski odrađen obračun može tu rulju da primiri, pre svega u SNS orbiti. Društvene strukture koje prati i sasvim devastiran politički sistem (da slučajno neko ne doživljava ovu danas srpsku skupštinu drugačije nego kao dnevnu bolnicu neke neprijavljene ludnice, iako verovatno ima daleko opasnijih slučajeva nego u zatvorskoj bolnici – iluzija je ovaj „skupštinski“ slučaj svrstavati u puko izborni inžinjering, te naj način dolaziti u situaciju da se razmatraju bulažljenja iz te prelepe dvorane, drugačije nego kao svakim danom sve očitija buncanja). Tako da se suočavamo sa temeljno narušenim poredkom (kome je ustav jedan od elemenata) iz opšte degradacije, pa i degeneracije egzistencije ljudi na nivou ustanova života – pa ni ne znaju više da žive, a ni šta žive, bez čega nema ni smislenog govora o poredku. Samo da ljudima nije dosadno u Srbiji. Kao što je to uostalom reprezentovano u našoj seriskoj tv-produkciji isprazno dugih kadrova, stajanki i odvratnosti, koja vrvi od likova nabeđenih sitnih duša, promašenih i izgubljenih u životima. Kako da znamo gde je čemu mesto u hirarhiji stvari u postojećem medijskom, društvenom i duhovnom stanju, kad bez vrednosti o samom prepoznavanju i razumevanju stvarnosti, niko ne može ni da govori.

Stanja društva su posledica kojoj je uzrok društvena struktura o kojoj se ne govori osim možda samo groteskno na bulevarskom nivou šta rade poznati i njihovi jadi. Kao što se ni ne spominje njena priroda i poreklo. Nema razmatranja u kojim se sagledava orjentacija  i dometi ovakve društvene strukture, ako se uopšte bilo ko bavi od onih koji bi trebalo (univerziteti, mnogi njihovi instituti). Nego se mahom sa polemičkom argumentacijom  – advokatski (onoliko koliko koristi a ne kako jeste) zastupaju nečiji interesi ako nisu lični zahtevi za učešće u podeli moći, doprinoseći isključivo svrstavanju, ali ne i poredku ili makar njegovom razumevanju. Pri čemu nije za sumnju da daleka većina intelektulaca ćuti i gleda svoja posla jer niti želi da kvari svoje pozicije, a često nema šta da kaže u aljkavom intelektualizmu naše akademske zajednice, koja je pretežno bez strasti i znanja (zajedno teško da je to univerzitetskog i institutskog ranga, posebno kad govorimo o društvenim naukama, gde u velikom broju slučaja profesori jedva dosežu do srednjoškolskog nivoa znanja i zainteresovanosti, ali sa doživotnim zvanjima profesora univerziteta).

Što zajedno znači, da nema ni govora ni o drugoj kolokvjalno omiljenoj tezi kakav narod, takva vlast (ili svaki narod zaslužje onakvu vlast kakav je sam). Nego je pravoshodno reč o ontologiji tranzicije iz jednog društvenog sistema u drugi i stvaranju nove društvene strukture i njene elite i njihovog oblikovanja moći. Pri čemu se priroda toga ne može razmatrati iz kripto – kritičkih razmatranja odnosa režima i institucija. Jer tu prisustvujemo tek posledicama, uz ličnu maksimalizaciju strukturalnih okolnosti, kao što je umesto kontrole kriminala na teritoriji Srbije i njenom okruženju, režim do guše zabavljen njegovom interesnom afirmacijom, uz javnu promociju do srozavanja na prostačku narativnost srpske javnosti, posebno medijalne. Uostalom kriminal jeste pre svega primitivna delatnost. Pa kao što gospoština nije za svakog, tako nije ni kriminal sa svojim delokrugom aktivnosti i metoda. U nasilju sigurno da izbija primitivnost, kao što ni boljim duhovima nije svojstvena podmuklost, nego je reč o primitivim i prostim ljudima ma kolikoni izgledaju svakodnevno isto, obično kao i drugi – što bi Hana Arnet kvalifikovala sa „banalnost zla“; posebno uz nešto glazure koja se već poduže ne mora učiti  ni uvežbavati, nego se može kupiti u opštoj površnosti tržišta, tek dominacije pukog izgleda stvari ili najtačnije svih privida konzumerskog tržišta kao sa robnim markama (uzgred nesumljivo stare teme „izgleda“ koja seže do Platona, njegove rasprave da li postoji istina, ili, kako su tvrdili sofisti samo izgled – pojava, diskusija koja na ovaj ili onaj način traje i danas i zahteva ako nam samo ostaju izgledi da itekako vodimo računa koji su, umesto da im se prepuštamo u normativnoj površnosti jeste, a treba, pa samo što nije).

Tranziciona geneza današnje društvene strukture u Srbiji 

Koliko se god omiljeno fraziralo da Srbi istorijski nisu razumeli pad Berlinskog zida i ko kolo vodi, a ko vodu nosi, pa su se na kraju podelili oko „nacionalističke krivice“, reč je bila o nečemu savim drugom. U tome da se Jugoslavija nije mogla transformisati.

Uzroci raspada Jugoslavije su pre svega tranziciono – istorijski, a onda geopolitički.

Jugoslavija nije mogla da transformiše socijalistički društveno – politički sistem u kom je živela u kapitalistički i demokratski zato što nije raspolagala sa elitom koja je ovladala celinom jugoslovenskog prostora, koji bi bez većeg potresa izvršili transfer državnog bogatstva u svoje privatno vlasništvo. Pre svega državnog garancijskog fonda u zemlji i inostranstvu, postojećeg načina života društva. Tako što taj fond u procesu tranzicije prisvaja manjina i stvara novo – stari stacionarni stalež (komparativno, obavljajući istu funkciju koju ima plemstvo u stvaranju stabilne države; pa primera kod Čeha tokom tog procesa kolo su vodili demonstrirajući kontinuitet plemićki potomci kao Havel, beše princ, ili, Švarcenberg, češki ministar spoljnih poslova – plemićka porodica iz 12 veka, znači od početka onog što poznajemo kao evropska istorijska epoha čije norme traju i danas), dok daleka većina biva često potpuno uskraćena za dotadašnji način života i prava. Pri čemu su bolje tranzicione elite ostvarile nacionalno jedinstvo (to je čak i Fukujama stigao naučnički da registruje i pribeleži, kao i svoje nerazumevanje da je tu pre svega reč o očuvanju državne ideje i suvereniteta naspram neoliberalizma, stranih interesa u obliku Vašingtonskog sporazuma i u paralelizmu sa suverenitetom pojedinca, uz promociju sve bezobalnijeg diskursa ljudskih prava, čemu ćemo se vratiti u delu teksta o globalizmu) i obezbedile očuvanje način života svojih naroda, i sa vremenom pospešili do biće mogućeg maksimuma, predviđenog svetskom podelom rada sa više nego očito podelom sveta u zone (primera prosečna poljska plata je dugo tačno na pola od nemačke itd). Dok su loše otvorile haos na zemlji za svoje narode, državno (nacionalno) se dezintegrišući prepuštajući za lične visoke provizije resurse svojih zemalja drugim državama i njihovim igračima koje ovim upravljaju po principu dominiona uz šurovanje sa domaćom elitom i sav nasilnički upravljački kolonijalni kolorit. Pri čemu teško je tu imati moment otrežnjenja i drugu priliku (možda je Rusiji jedino pošlo za rukom, ali i oni su mnogo lutali, od komunističkog puča, preko toga da su im amerikanci pisali udžbenike iz istorije  stavljajući samo njima samorazumljivo na korice svoje nacionalne heroje). Kao što ni u Srbiji nema ni jednog velikog medija koji nije u službi režima, ili, strnaca, a u srpskim udžbenicima ima svačeg, pa je srpski danak u krvi Turcima u opštoj perverziji postao prilika za lično napredovanje, jasno poturčenjaka (šta bi mi bez Mehmed paše Sokolovića, ili da je srpski jezik bio drugi u upotrebi na otomanskom dvoru, ili, kako Turci prikazuju u svojim tv-serijama, doprinos srpskih žena padu Carigrada).

Znači Jugoslavija nije imala odgovarajuću društvenu strukturu da izvede tranzicionu transformaciju vlasništva bez većeg karambola, a onda se u to razumljivo umešao kako istorijski faktor, potom i geopolitički. Pri tome, tad postojeća elita nije imala neke pameti, a još manje moralne vrednosti, da svoje zahteve prisvajanja izvede na korisnije za sve, a svakako kompromisnije načine, nego su od početka, a kroz 8 sednicu i 14 kongres SKJ forsirali odcepljenje (odbijajući za Jugoslaviju demokratski princip – jedan čovek, jedan glas) – zahtevajući asimetrično „federiranje federacije“ (Slovenija i Hrvatska), namećući do maksimuma republičke elite kao isključive dobitnike. Za to su imali samo jedan dobar razlog, to što su Srbi bili jedini istorijski narod sa evropskim državno istorijskim kontinutetom (koji je i prenela na Jugoslaviju), tako da po tom ključnom principu njihovi zahtevi za lična prisvajanja jugoslovenskog bogatstva jesu bespredmetna i ne mogu se realizovati, bez geopolitičkog sponzorstva. U tom smislu je Badingterova komisija odigrala konačno ulogu koja je zapravo protivpravna, evropski normativno antistorijska, odbila je da valorizuje srpska prava na Jugoslaviju (pri čemu je srpsko rukovodstvo i dalje bezumno htelo da se igra sa komunizmom, a i danas ima takvih, samo šta sad više nisu pretnja). Komisija je izmislila državnička prava republičkih – u osnovi pre ustašoidnih nego što su nacionalističkih elita, dozvoljavajući Hrvatima da izbace Srbe koji su bili konstitutivni narod iz admistrativne tvorevine, republičkog ustava Hrvatske, usput je štancujući u državu kao da je firma. Uostalom, što se tiče odigravanja Latina ovo nije ništa novo, ni usamljeno, još je Papa Caru Dušanu iza leđa pravio dogovore o podeli sprspkih zemalja. Tako, da su Srbi po širini i dužini naseli na svoju „nacionalističku krivicu“. Sve to ’90 u raspadu Jugoslavije nije imalo veze sa posebno srpskom „nacionalističkom krivicom“, nego sa samim kapitalizmom i nemogućnošću da jedna jugoslovenska elita izvrši privatizaciju posebno državnih fondova i bogatstava, kao preduslova kapitalizma i njegovih sistema, uključujući i društveni. Dok su Srbi mahom pokusali nacionalistički narativ krivice u dve verzije i propustili priliku da optimalno odbrane državu (koje jedva da je još bilo) i svoju budućnost. Zato što se Srbija pred pad Berlinskog zida nalazila antiistorijski u procesu smene u svakom pogledu degenerisane i impotentne srpske komunističke elite koja da je ostala, sve bi nas uvela u tranziciju sa potpuno razvaljenom državom čiju teritoriju i fondove dobrim delom kontrolišu druge, nisačim racionalno objašnjivo nastale neprijateljske komunističke, republičke elite (jer normativno ni istorijski nikad nisu postojale pa da je reč o zatečenom, ili, imanju prava) uz dugo negovanu albansku elitu koja je na Kosovu i Metohiji, ispoljavala otvoreno i nasilno neprijateljstvo (tu su se samo žargoni menjali ali ne smisao narativa, kao i njegovi ciljevi). Uostalom, nikad nije nastala jugoslovenska elita, ni u prvoj, ni drugoj Jugoslaviji koja je kontrolisala ceo prostor preko sposobne društvene strukture (to je bila i ostala zemlja u pokušaju). Nikad nije uspela što svi znama, da sama odbrani Jugoslaviju, kako od stranog neprijatelja, ali i više od unutrašnjeg, kog je sama stvarala sa besmislenim koncensijama raznim klikama, sa izmišljanjima naroda, a onda upadanja u spiralu narod – država (koji to nikad istoriski nisu bili) radi očuvanja ličnih režima. Zato svi ovi pretekli konstrukti naroda ne vole istoriju, nego stvaraju diskurse fantastičnih pripovedanja. Te kao što je u svesti stranaca stvaren utisak da postoji nekakav zasebni hrvatski jezik ili još grotesknije bošnjački, pa im se mora objašnjavati da je to sve jedan isti srpski, sa loklanim primesama izgovora, dok u slučaju hrvatskog je reč o nametnutom kovanju reči, kako bi za sebe inžinjerski isforsirali jezičku zasebnost. Opšte je poznato nisu te reči postojale pre jezičkog dogovora pa da su te reči nestajale iz upotrebe u potonjoj jezičkoj standardizaciji, nego su nastale posle, a fond reči stalno iz ničeg, prisilno, raste – te će jednom isfantazirati neki budući korisnici da su oduvek tu (u tom je pogledu montenegrinski jezik isključiva javno obznanjena histerična sprdnja sa svojim banalnim šuškanjem iz čega su autori sastavili rečnik, dok je previše posla za takav tip atora da „kroatski – obrazovano“ kao Faustovi učenici izmišljaju kao za ozbiljno cele nove reči čija se značenja teško objašnjavaju).

Da Vas podsetimo:  ZAŠTO SMO REKLI ZBOGOM DUŽNOM IM POŠTOVANjU?

Pri čemu su se veliki delovi nove srpske elite koja je učestvovala ’90 u prisvajanju državnih fondova i vlasništva otvorili za strane interese, dopuštajući kolonijalnu upravu, već samim tim što su stranci vršili medijaciju ovih transfera bogatstva i polaganja kapitala velikim delom na lične račune u njihovim bankama, pa i verovatno uticali koliki će biti lični udeo dobitnika (tako su danas još uvek u prilici da ih gde i najviše boli sankcionišu, kao što se radi sa Belorusijom ili Rusijom – samo ni jedna strana ne spominje kolike su te zamrznute privatne imovine). Te kao što nas začuđeni Domagoj Margetić obaveštava u svojim jutjub prilozima povodom smrti ne zna se ni koliko dugo pokojnog Vladimira Cvijana, EU nije ni pet para davala na sve sesije pred njenim briselskim organima u kojima je prezentovao udruženo (svih repupličkih elita) korupcionaško izvlačenje 150 milijardi dolara iz Jugoslavije tokom rata ’90. Videći zato građanski rat kao dogovereni, a ne onako kako jeste, nepostojanje jedne jugoslovenske elite koja bi organizovano prisvojila fondove zemlje, te iz toga nemogućnost Jugoslavije da preživi tranzicionu transformaciju u kapitalizam. Neshvatajući načelni interes EU za transfer vlasništva u lični posed stacionarnog staleža sa kojim će se preko svojih mreža dogovarati (danas samo Norvežani primera imaju nacionalni državni fond svih svojih građana – do pre par godina svaki je građanin Norveške posedovao otprilike 173 hiljade dolara u njemu, ali izgleda po cenu da je Norveška eksluzivni podugovarač u CIA poslovima). Ante Marković je tad bio neki slabašan pokušaj, od početka osuđen na propast, jer ni ljudima u Jugoslaviji nije rečeno da posed treba da bude privatan i to pre svega izabranih (a makar je jasno, ko se sa tim hvali kad sprema pljačku, dok nigde ni znanje o tome nije postalo javno, a još manje medijalno). Kao što je DM načelno potpuno u pravu, nikom nije na Zapadu trebalo samoupravljanje i izgradnja na njemu demokratskih institucija (ako je uopšte i misaono moguće), uz dopuštanje šire privatne privredne inicijative (premda su Kinezi nešto tako izveli i time izbegli „tranzicionu bombu“ i postigli vanserijski uspeh, premda je tu reč o civilizaciji koja jedina traje 5000 godina, a još iz opijumskih ratova imaju sećanje na anglosaksonske dobročinitelje). Kakav god bilo samoupravljanje sa mnogim manama, ono je na kraju ostvarilo popriličnu životnu lakoću u kojoj skoro niko nije morao da se „ubija“ da bi nešto ostvario, za razliku od svega danas, kad čovek mora da se ubija i oko sitnica u životu, što za sobom evidentno povlači mnoge gadosti i često zahteva promiskuitet. Tad je još sramotno kod ljudi, ipak najčešće bilo otvoreno prezirano. Danas je u osnovi na ceni. Navodno zbog slobode da svako pokaže šta može, premda to ne znači i šanse i još manje dokle se sa tim može stići, jer granice itekako postoje dokle je kome namenjeno i malo ljudi po mnogim istraživanje u do juče nazivanim društvima blagostanja napušta društveni razred svoga oca i dede.  Kao što je komunistička društvena struktura Jugoslavije bila slaba da vidi svoja transformacijona ograničenja. Zbog čega je nastupilo vreme destrukcije koje se u Srbiji izlilo na svakog građanina toliko, da se institucije nikad nisu oporavile, kao što ni nove nisu nastale – one su samo još uvek prazne školjke u odnosu i na prošle,  u koje duva svako od moćnika kako hoće, domaćih i stranih.

Na tim i takvim osnovama privatizacije državnog fonda Jugoslavije je formirana nova postjugoslovenska društvena struktura po njenim republikama, uz očekivane istorijske raseline, ali i tranzicione defekte elite.

Na to se u Srbiji nadovezala divljačka privatizacija društvene imovine 2000-tih, ali i uz ne manje važno, zapravo ako ne važnije Đinđićevo uništavanje društvenog ugovora sa radom. Kao što je Vučić uveo konačno rad u neoliberalne ralje obespravljenosti novim još restriktivnijim zakonom o radu, sasvim ga dokusurivši. Međutim, Vučić je pre svega uništio društveni ugovor sa srednjim slojem. Čime verovatno imamo jednu od najgorih društvenih struktura među istorijskim narodima Evrope sa elitom koja ni u jednom svom aktu ne zastupa interese države, a sami tim naroda. Mi smo doživeli potpunu kulturnu i organizacijsku degradaciju društva, kao i da je opadanje jedini prisutan trend.

Zbog čega danas konačno imamo posla sa podmuklim otpadnicima iz srednjeg sloja, kao i sa divljacima iz lumpen proleterijata koji su posledica Đinđićevog udela u tranziciji, te sa čistim kriminalcima iz načina rada sadašnjeg režima koji afirmiše kriminal, umesto da ga kontroliše, ali onda ne bi bilo toliko lično unosno za mnoge sa dvora režima kao i stvaralo priliku da se veselnici priključe eliti na mondenskim mestima u zajedničkim poslovima i međusobnim uslugama. Pa i orode. Pohađajući iste privatne škole, ali koje mahom više tetošu nego što obrazuju svoje štićenike. Što sasvim nužno povlači  radikalno raslojavanje na sićušnu manjinu i ogromnu lumpenproleterizovanu većinu, ali sve radikalniju primitivizaciju socijalnih relacija i pojačani prostakluk izraza (nemoguće je da se ovo naziva kulturom, jer je ne doseže) i odozgo i odozdo, čime nestaje egzistencijalni osnov za mnoge, pa je jedini izlaz u migraciji. Ne zato što primitivno zamereno ovde u Srbiji uvek ima šta da se pojede, a neko je besan, nego nije dostojno života. Kako se egzistencijalno baš samo promoviše kriminal kao način života, a onda po automatizmu samo primitivizam, prostakluk i podlost. Što ni ne bi bilo moguće u toj meri bez raskidanja društvenog ugovora sa srednjim slojem uz sve njegove defekte, jer ovaj sloj po sebi teži formi sadržaja, pa ma kako bili izveštačeni motivi i rezultati, kako i što na tim uslugama društvu počivaju njegova prava i udeo u raspodeli. Sad je ovaj raspušten od svojih društvenih obaveza. Nego samo opslužuje mreže moći elite, sasvim neobavezno raducka u opštem otporu svakom intelektualizmu.  Za elitu, za koju je uvreda reći da su dva i dva četiri, u njihovom antintelektualističkom primitivizmu.

Današnja društvena struktura jeste kulturno i socijano nesposobna za vrednosti, kako je zapravo propustila da obavi nacionalno ujedinjenje, te kao posledica toga Vučić je tek sa pukom nacionalnom mimikrijom, preko Nikolića kao Trojanskog konja, uz pomoć stranaca za date koncesije u ime budućeg režima preuzeo vlast. Onda je kao pojedinac preuzeo celokupnu kontrolu, kako se srednji sloj nije ostvario kao nosilac procesa u društvu tokom DS – Tadićeve epohe. Jer se alavo bavio prisvajanjem koncesija i počasti, i rasipništvom umesto društvenim ugovorom. Misleći u svojoj površnosti da je večnost jedina mera njihovog vremena dok oni veselo žive u svom društveno umrtvljenom interegnumu. Vučić ih je potom prepredeno isključio iz svih oblasti života, a posebno iz medija, dok su oni samozadovoljno vikali: Vučić nema kadrove (a otpadnici tiho prelazili – malo ih je odbilo, jer DS-ov srednji sloj ni nema ni boju ni ukus samo fraze iz spomenara – dovoljno je baciti pogled na poslednjeg DS kapitalca Čomićku koja se i dalje samouvereno bezgrešna priključila Vučiću, stalno halucinirajući da je nekakva Prometejka – za nju on mora biti ženskog roda, kao iz kakve devojačke spomenarske sveščice). Kao da baš pre svega od njih formiranog elitnog srednjeg sloja, kao i njihovo upravljanje srpskim životima nije dovelo do društvene strukture koja je omogućila Vučića, umesto da ga zaustavi. Koja mu je širom otvorila vrata. Nju on nije pravio. Oni su mu se pridružili. Pa opet ne važi ni treća omiljena kolokvijalna teza, sad o eliti, svi su isti. Nisu. Slučaj „Miše banane“ i Dačića, i kontrolisano ucenjivanje objavljivanjem  njihovog sastanka, a bez tona, jer je ostalo iza zavese, sve u predhodnim vladama i aražmanima vlasti dato njemu da kontroliše od poslova i kriminala, nije uporedivo sa navodno legalnom prodajom sudskih indulgencija. Sa ministarsko-očinskom trgovinom oružija i ko zna sa čime još, kao šta će tek DM da nam pokaže sa Cvijanovog usb-a. Svakako da je zanimljivo kome je Delez isplatio na ruke 300 milona u tom januaru dok su Mišković i sin – obojca kao utamničeni sužnji bili u zamku? Za koje usluge? Čije su te pare uopšte? Posebno što Delezovi advokati pišu protiv matične firme, sigurno ne da je ocrne za isplaćenih nekom 1,8 milijardi evra, pola na ruke, za vrednost od 350, nego da istoj operu ruke dok EU očito ćuti, dalje kao Svinga. Ovde moram da priznam kako DMu ranije nisam poklanjao pažnju iako su mi za uvo zapele svojevremeno preterane Vučićeve pohvale istog, kao ni na priče o stepenu kolonijane zavisnosti srpske elite – verovah predugo da imamo vitalnosti i umnosti. Pa ni sad se nisam predomislio zbog raznih onih advokatskih i diskurzivnih agenata stranog interesa po Srbiji, nego važnijeg, zavisnosti stacionarnog staleža i samog današnjeg dvora režima. Posebno u uslovima kad je devastirana i degenerisana srpska društvena struktura ogoljeni kulturni i socijalni konglomerat prijemčljiv za dilove i varalice bez mogućnosti za viši red poredka i samoevoluciju. Tako da je itekako važna razlika koji deo elite je voljan da kontroliše, a koji da afirmiše i promoviše kriminal na uštrab celog društva i prihvata proces njegove dalje primitivizacije zarad toga što mu se osladilo, pa im nije bila dovoljna kontrola (izgleda da i dalje neguju kult, da se nema mozga, da se rukavi ne zasuku ni slučajno za male pare, nego odmah na veliko). Izgleda kao da je Cvijan stajao na početu ovog procesa i impulsivno je mislio da ga može zaprečiti. Da je to slabost jednog čoveka, a ne dobrog dela društvene strukture posebno u eliti kojoj se isti priklonio i konačno stao na čelo u svojoj častoljubivosti sumanute volje (pa tako ispunjava i mutne impulse podsvesti ove u osnovi poremećene rulje, čija svest nikako ne stiže do zore). U svakom slučaju naša, ovako nastala društven struktura nema nikakve veza sa onom iz jugoslovenskih dana, pa ni u jednom pogledu društvenih očeivanja, njegovih mitova i ne treba imati ista očekivanja, ma šta RTS prikazivao. Nego je potrebno razumeti kakva je društvena struktura i koja joj je stvarnost i iz istorijske geneze njenog nastanka, da bi se razumeli koreni njenog ponašanja. Nije to tamo nekava tiha većina, nego struktra čija  elita predugo već donosi pogubne odluke, postajući sve gora, a samouverenija, da može još više da pretera u svom sve vidljivijem bezumlju. Pri svemu mislim da je jasno kako je SNS „suvišna elita“ koja se nasilno nametnula kroz strukturalne slabosti društva nastalog u DS epohi tranzicije i na osnovama što DSS nije uspela da napravi obrt i iznese nacionalno ujedinjenje elite i kroz takvo prestrojavanje odgovarajuću društvenu strukturu, sposobnu za poredak i demokratiju. Pa je od svega ostalo omiljeno podsmevanje Koštunici, legalista, ili, epizoda kad je odbijao da vidi anarhiju infantilnim gestom ignorisanja, kako nije samo on obavešten, jer je bio preskočen, a ne bi smelo – što je omiljena politička tehnologija u Srbiji (tako i saznaješ da si bivši, kad ti zvani i ne zvani ne dolaze do kancelarije, a da ti još dugo niko neće formalno saopštiti). Kako su završili, ko je gde od njih, samo dovoljno govori – ostajući kratkoročna i neshvaćena pojava koja se više ni ne spominje. Premda jeste ostala ključna, jedina prava politika, uz sve svoje slabosti i ograničenja političke tehnologije.

Da Vas podsetimo:  Farma svinja u Temerinu – sporna lokacija, smrad i sudski proces

Uostalom o potunoj solidarnosti elite dovoljno govori: ni da prvi pljačkaši državnih fondova, očito nisu bili sposobni da formiraju državu, nego su ostali protomafija, po svom „prvom grehu“; ni sledeći, pljačkaši društvene imovine, koje nije ni bilo briga za društveni ugovor, nego su se po medijsko–aferaškom ubrzanom postupku sahranjivanja Vuka Obradovića, priključili finansijski sporazumno protomafiji, sad u tišini, kao uz to dobro naplaćeni srednji sloj sa raznim pašnjacima; kao ni poslednji, afirmatori kriminala, koji su onda sve konačno ogoljeno sveli na mafiju i uzurpatorski bez pardona formirali svoj dvor koji više liči na mafijaški brlog i jeste garant svima njima (tako su SNS vedete htele da donose staleški zakon o njihovoj pravnoj ekskluzivnosti koji bi uključio u nedodirljive i njihove porodice). Uostalom, nikad nije niko ni za žutu banku odgovarao, čak ni za saobraćajni prekršaj, kako postanu pripadnici elite, nego  sasvim necivilizovano solidarno se štite, međusobno drže, održavajući neplodnu društvenu strukturu. Države danas nema, posebno dualnog princip legalnosti i legitimnosti, zbog kog bi razbahaćeni ministri uvek trebalo da podnose ostavke, kad sami krše običaje dobrog ponašanja, a ne zbog ličnog morala, tek ne moralisanja – ko ih za to pita. Umesto Vučićevog divljanja, da ih on ne da, ili, još besmislenije, da je on za sve kriv. Mi Srbi još uvek teško da možemo imati državu, jer naša društvena struktura, a posebno elita nije sposobna za to, a ni spremna da izvrši delimičnu nacionalnu redistribuciju prisvojenih bogatstava, nego samo trpa u bisage, kao što to uostalom nije njihov format, nego su skončali u mafijaškom mulju, za koje su kultura, egzistencija, socijalno čoveka i društva, potpuno neprilagođeni njima pojmovi. To su njima strane stvari koje je rastući primitivizam sasvim preklopio do neprepoznatljivosti. Pogotovo od patetičnog patosa  precvetalog senzualizma DS-ovog srednjeg sloja, zagledanog u frazu, kako se gle čuda samo jednom živi. Kakav uvid sa njihove strane. Predaleka je svaka „državna luka“ za ovako površno skrpljene individualce. To je istorija i priroda rezultata tranzicije u Srbiji.

Zato ni ne treba društvenu strukturu drugačije razumevati nego kakva joj je priroda i samim tim kakve oblike ispoljavanja ima. Elita nije uspela da ostvari ključno za sebe nacionalno ujedinjenje i da time osigura državni suverenitet, te društvenoj strukturi nije dostupan viši red poredka. Pa da je tako ponašanje aktera određeno umećem poziva, legitimnošću i legalnošću ciljeva i organizacije života države. Nego je u potpunosti generički koruptivni život države. Korupcija nisu izleti mangupa u našim redovima, nego stanje, koje sa afirmacijom kriminala povlači opštu primitivizaciju društvene strukture.  Što je osobina ove uslovno nazvane treće faze tranzicije. Uostalom do koje je  mere spreman dvor režima da trajno pljačkaški parazitira na grbači vlastite države i građane svedoči tehnika javno-privatnog partnerstva sa kojim se zaobilazi obaveza da se makar raspisuju javni tenderi, pa da se i vidi koliko se koruptivno namešta. Koliko su učesnici nelegitimni, a organizatori nelegalni – ko su tu pravi, a ko lažni ponuđači. Pa se onda sve lako u Srbiji svodi na igru izgleda i utisaka, te sve manje ima stvarnosti, države i konačno ljudi.

Tabu i mistifikacije u procesu globalizacije   

Šire integracije ili zajednice isprva su počivale na razumevanju vođa de nije moguće  izvršiti iskorak iz prirode ka sigurnijem preživljavanju, ako se ne odnosi na celinu  zajednice. Da li je to od početka išlo sa predumišljajem vođa sebe radi, a tek onda i svojih zajednica koliko je nužno, pre je podvrgavajući kontroli, ili je to bilo drugačije, iz samog zajedništva da bi se sa vremenom profilisalo kroz prepoznavanje da kako svi ljudi nisu isti nego su iznova pojedinci ti koji pronalaze imaginaciju i upornost da postave zahtev i uspostave presedan u životu neke zajednice i reše dramu njihovih sudbina, stvarajući kult heroja koji i do danas preživljava. Premda se retko ko danas više poziva na nekog herojskog pretka, pa se mnogi današnji Srbi muče sa Nemanjićima – izgleda kako je priroda stvari ostala ista, u onoj tački okruženja koja vanserijski pritiska i često se ne može rutinski razrešiti bez heroja, bio on zakonodavac, svetac, ili, ratnik. Ljudi naprosto nisu kao masa sposobni ni danas da je razreše, ni u visoko institucionalizovanom okruženju i svoj pluralnoj demokratiji i njenim navodnim mehanizmima koji izgleda funkcionišu samo u idealizovanoj perspektivi političkih profesionalca, konsenzusa i zakonitosti, nego je potreban „harizmatični vođa“. Koliko je onda, u tom smislu, pre kao opozit, već u mnogim zemljama sveta opšte prihvaćeni američki „star – sistem“ medijalne političke popagande stvarno predstavlja heroje, a koliko ih isključivo uhodano podmeće i koliko se preteruje? Pri čemu da li sme biti mesta karikaturalnoj idolatrijskoj propagandi koja po ugledu na tržišnu komunikaciju gradi parasvetove oko njih? Ne i retko sasvim naspram sveta i same ljudske stvarnosti.  Stvarnosti, koja je i dalje hteli ili ne, kao što su mnogi umislili da nije, pre svega je u  slobodi preživljavanja, retko sticanom miru, bez erupcija nasilja. Ne u nekom čudesnom pluralu sloboda, utoliko tek histeriji i dominantno shisofrenije kroz dominirajuće tržišne kanale nastajućih parasvetova koji sve više preovladavaju  kao komunikacijski totali nad društvom i njenom kulturom. Pa se društva tumače hibridno kao svetovi ljudi i posedovanih – konzumiranih stvari, upoređuju koje je bolje u tome. Čisto radi digresije, sa podsmehom se očekuje da Rusi stvore istovetni pandan meke moći Holivudu i propisanoj potrošnji. Dok se sve više narodi direktno komunikacijski i konzumerski vezuje uz obrasce parasvetova tržišta – koja je još samo moda potrošnje, što je Marsel Prust uočio pre svake nauke kao ključni trend ove nove epohe. Veliki rat se odigrao pre samog krvoprolića, dobacivši u banalnosti do karikaturalnog obrisa tipične Odete koja lepo pliva u propadajućem društvu i voli engleski, ili, kako to genijalni Grk Panajotis Kondilis koji piše na nemačkom kaže bez uvijanja „klajne nute“. Kao novo-nastale tipizacije žene i tako epohe, nakon prelaznih ideala fatalne i sličnih žena. Dok Muzil još barata sa pokušajima smisla: „čovekom bez svojstava“, rađe pišući setno o lepoti prošle epohe neke kabaretkinje. Usprotiv činjenice: nema još te civilizacije pa ni bilo kog društva, onda još ni jednog pojedinca koji je trajno prevazišo svoju zavisnost od sveta te prirode – nema te kule od slonovače. Tako da nema nikog od ljudi koji je za večnost utvrdio svoje preživljavanje ili opstanak, a pogotovo tek ne svoje postojanje – kako nema ni jedne civilizacije ili nekog društva sa ovakvim osobinama (a i tad bi verovatno pre bilo reči o nakaznom, kao u Borhesovoj imaginaciji Alefa, ako je kod takvog sveta samo do čoveka – nema ni Zlatnog doba koje bi bilo zalog).

Tako su oduvek vođstvo (danas elita) kao i društvene integracije osnova prevazilaženja izazova u svetu ljudima samog preživljavanja, te sporom razvoju same svesti i psihe ljudi za uspešne životne stategije, trajnije opstanka, a zatim i dubokih reflesivnih životnih strategija postojanja koje su u prirodi svake visoke kulture i njihovih civilizacija (visoka kultura se ne odnosi na samo njene znane rafinirane plodove nego daleko više, na ono na čemu kulturno stoji i bez čega je nema, jer ko je kad sagradio hram iz zemunice ili simfoniju; kao, sasvim isto iz mentaliteta Pinka, kafića, N1, fudbalskog stadiona – zato nam spomenike moraju da prave drugi, posebno ako se pogleda tv serija Nemanjići, jasno je, da je, iz kafićkog mentaliteta, a ta prizemnost preovladava i u SANU: ništa tu nije nadzemaljski nego su krtičnjaci ). Pri tome sva tri nivoa života (preživljavanja, opstanka, postojanja) funkcionišu uvek paralelno i zajedno predstavljaju društvo – bez toga da li ih uopšte može biti?

Zato ni nemamo ostatke spomeničkog karaktera koje bi pripadale plemenskim i srodnim društvenim formacijama, nego se tek javljaju sa  postojanjem kao strategijom života. Kao što po tome Lepenski vir već jeste proto-, ako ne i civilizacija, kao što današnje doba sa pretežno funkcionalističkom gradnjom jeste pre doba degradacije civilizacije nego njenog trajanja. Kao što nema uopšte strategije postojanja u pastoralnim slikovnicama života u prirodi, jer čovek je svojim duhom biće ekskluzivnog zahteva da iskorači iz nje – ne i da je napusti, jer je nemoguće. Civilizacije i kulture nisu greška, a još manje su slepa ulica (neki put stičem utisak da se moraju braniti od seoskog načina života, iako bez njih ne bi nikad bilo uspešnih životnih strategija opstanka, a o postojanju da se ne govori, što jeste ostvarenje čoveka, ma koliko često zna da izgleda varljivo).

Savremeno rastakanje civilizacije se odvija u specifičnim uslovima nestanka ljudskog sveta u razlaganju u daleko izvan stvarnih potreba konzumerskim parasvetovima tržišta i njihovim medijima komunikacije fantazmatskih (i virtuelnih) realnosti. Konačno do totalitarne institucionalizacije kroz formu genderistike kao novog tabua. Čoveka kao nečeg rasformiranog i likvidnog što će moći da preuzima uvek iznova neku od uloga u masovno i hiper-pluralno produkovanim parasvetovima tržišta, još mistifikovanih  medijima, kao već idealno prepravljenog za tu potrebu konzumentske jedinice. Sve pod vedrim podmuklim geslom, ljudsko je pravo da svaki čovek sam misli, govori i izrazi se kako hoće, ali i da ima pravo na svoje do samog apsurda  privatizovane činjenice, čemu je tabuizirana genderistika garant. Neshvatajući čovek u isprazno nabujaloj osećajnosti da su to produkovane činjenice samo  parasvetova tržišta i medija, a ne uma, ili uvidi razuma i same stvarnosti (i ne jungovskog individualizma, nego tržišno uslovljen). Zato parasvetovima tržišta trebaju genderistiku kao novo stvoreni tabu – ono što se baš nikad ne sme dovesti u pitanje. Pri čemu je još uvek svakom jasno da je ovo sasvim novi tabu. To tek tabu progresa u vrle nove parasvetove tržišta mistifikovanih medijalnom komunikacijom. Uz svakako mit kako je ovaj tabu stvorila nauka kao novo božanstvo. Pa  ako je ne mali deo čovečanstva 2000 godina pratio Istočni greh, koliko će ovaj Zapadni? Uz, dok nas je prvi podučavao svesti i moralu, ovaj samo služi samouništavajućoj ekstazi izvitoperujućeg konzumerizma do neke priče kao što je krtičnjački bestijarium Alef-a. Te je posle Getea, Borhes još precizniji putokaz kuda ljudski rod vodi ovaj pravac. Teško je da se previdi.

Uostalom što se tabua tiče nije na odmet pročitati članak Ota Depenhojera u knjizi Tabu i pravo, gde nam argumentovano potvrđuje kako ne čini samo osnov poredka primitivnih društava, nego više nego ubedljivo i savremenih. Pri čemu na kojim drugim osnovama počiva genderistika kao takva kad je o njoj zabranjeno i kažnjivo raspravljati, a posebno je suspendovano pravo na demokratiju pa i referendum, nego se na silu uvodi. Pa je jedna od prvih Bajdenovih odluka da se muškarci prerušeni u žene mogu takmičiti u ženskom sportu (na šta ge je uostalom već počastila neka predsednica kakvog jevrejskog udruženja u Americi sa bravo – da je tako uništio ženski sport). Te da citiram u onom do skora duhu „svako ima pravo da misli šta hoće, ali nema pravo na svoje činjenice“- dok je među ljudima vladao još neki razum i racionalnost, a ne mahom raspuštena osećanja šta je babama i tetkama milo, posebno onim kao po pravilu gadnim, da je samo gola činjenica: ljudska priroda je priroda, posebno biološka i polna. Nije stvar kulturne konstrukcije „rodnih uloga“ i grotesknih osećanja za ljudskih prava, sa 70-tak rodova čiji broj stalno raste u navodnom liberalizmu i navodnom, a jedino što je sigurno, mahnitom osećajnom pseudoindividualnom obliku. Kako bi se prodavalo više kozmetike, raznobojnih gaća, pop grupa,  igrica, stripova, Dart Vejderovih barbika u pratećem lukrativnom kodiranju medijima, zabavom i filmovima kao propagandnim predimenzioniranim tržišnim spotovima – komunikacijski obećane sreće (setimo se uvek Ikara – da čovek nije biće sreće, nego da neguje grčku umerenost, ili hrišćansku skromnost, dok je veliki Niče iskliznuo, što on može, ali ne većina drugih – nepriliči im, jer uopšte ne znaju šta rade – tako, da li bilo ko u Holivudu zna šta radi – teško, u zemlji koja nije uspela da dosegne kulturu ostajući globalna zemlja provincijalaca, što uspešno nameću svima), koju ni jedan realni čovek zapravo ne može da živi, samo neka tetovirano – botoksirana  spodoba puke redukcije u kvazičoveka i na nekoliko kratkih trenutaka (to je priroda ovakvog liberalizma, nekoliko nepovezanih trenutaka, koji stalno jure novi u nadi da će biti ekstatični – zato opsesivnost večnom mladošću). Uloga je genderističkog tabua potpuno jasna, da redukuje čoveka. Nudeći „novu osećajnost“, tamo gde je do juče vladalo Dekartovo, moć čoveka da misli, pala je osećajnost – a da bi se baš ovakva osećajnost održala usprotiv mišljenju i zdravom razumu bilo je nužno tabuizirati je.

Da Vas podsetimo:  Bezbednost na radu je višestruko ugrožena tokom epidemije

Otuda, proglobalističke elite svaku pobunu protiv procesa integracije svetskog društva na osnovu institucionalizujućeg tabua genderistike, koja će proizvesti i konzervirati samo masu idealnih konzumerskih jedinica za bilo koje para – svetove tržišta, bučno do histerije proglašavaju dijabolično za primitivni populizam sa osnova svog novog tabua, a zapravo, jer otežavaju ovaj isključivo tek sulud formativni proces koji će velike mase pretvoriti i strukturalno u najvećem mogućem broju na kraju u lumpen proleterijat. Što ljudi intuitivno prepoznaju. Uveliko se očitava u rezultatima istraživanja „instituta budućnosti“, jer projekcije straha od prekarijata procenjuju u 2030oj na 60% populacije  u društvima blagostanja. Pri čemu je reč o nalazu koji je datiran pre korone. Slute da će završiti (a u procesu koji ne razumeju, pa ga mnogi podržavaju) bez prava i mogućnosti za više redove integracija ljudi i etike mogućnosti njihovih životnih strategija opstanka i postojanja u svetskom društvu, jer će tu i preživljavanje biti sasvim samo neizvesno. U kome je to uostalom po sebi nije upisano – nije platforma preživljavanja, opstanka i postojanja nego tek isključivo konzumerskih jedinica, sve više sa vremenom prevedenih iz masovnog društva u lumpenproletersko, koje će se samo međusobno iscrpljivati na nivou usmaljenih jedinki i paralisati svaki proces kontra globalnoj eliti, ali i protiv takvog sistema zadugo utonuvših fanatično u dinamiku parasvetova tržišta i šta je u njima pseudo vredno i važno (jer je puko komunikaciska sablast). Kao što je bez ovakvog modela nemoguće bilo kakvo svetsko društvo, pa ko ga želi, za njega je reč o nužnosti – kao što tu ni nema ni govora o „zlatnoj milijardi“ ljudi, nego tek nekoj hiljadi akcionara koji će sebi obezbediti trajanje i nasleđivnje naspram redukovane u ljudskosti lumpenproletrskih masa lošeg kreditnog broja. Pa kad se kritikuje kineski sistem društvenog broja, to jedino ima smisla činiti u odnosu na već dugo postojeći zapadni sistem kreditnog broja čoveka, a sve više u svetu bezgotovinskog plaćanja, sa tendencijom da ono preko čipa postanu ugrađeni u ljudsko telo i sa tim povezano da među ljudima u zapadnom, a posebno svetskom društvu jedino i preostanu samo ekonomski odnosi, uključujući u porodici. Kako javno, regulativno sve štetnije zadire u privatno, stvarajući čitave parasisteme novih tabua koji prazne smisao kuće i uništavju osnovno, porodične odnose što se nasiljem bez premca legitimizuju multimedijalno sa četiri  pozicije: ekonomizacija porodičnih odnosa kao osnovnih i u kući, glupe predrasude ugnjetenosti žene u braku, urnebesne spekulacije roda i da je dete „firma“ za sebe koja nema veze sa roditeljima;  i legalizuju zakonima u otvoreno manjkavim demokratskim procedurama, a o mudrosti ili makar racionalnom da se ne govori – gde nema ni fasade od građanina. Pri svemu je badava da ponavljam kako je kosmička istina čoveka da on u svetu živi na tri mesta: kuća, država i vrt. Ostalo su međuprostori, nalik Odisejevim lutanjima (današnji u svoj dezorjentisanosti parasvetovima i ne treba nikad da stigne kući – to bi bio neuspešan marketing).

LGBT akcija, inače sa kojom se otvoreno nasilno i spektakularno realizuje genderistički projekt tabuizacije sumanute suverenosti pojedinca, igra ulogu obesmišljavanja društva i izvrtanja u krivicu zašto se ono uopšte brani. Jer, ako cilj društva nije, da jedan od njegovih stubova bude otvoreno slavljenje samog postojanja koje prati rađanje i da to društvo ne institucionalizuje, ekskluzivno, kao smisao društva – jer to jeste ustanova života, šta je onda? Nedvosmislen sporazum i zavet životu ljudi – muškaraca i žena  koji žive svesno i u društvenom skladu kroz brak i svoje potomstvo, kao ličnu potvrdu slavljenja postojanja, zašto bi društva uopšte bilo, ili, to više nije društvo. Šta treba da ga zameni, surogat majke, banke sperme i slične stvari da bi se LGBT-ovci igrali porodice i kuće, što nisu – nisu deo kosmičkog peredka, nego stranputica, njihov porodični život i kuća je simulacija – to čak nije slučaj sličnog koje bi da bude isto, kao kad bi Fićo da bude Mercedes. Takvo je društvo bez sumnje najmanje degenerisano, a pripadnici beslovesni (kao i njihove prajd fešte koje vidimo po Americi sa svim tim nastranim seksualnim orgijanjima, na kojima više ne znaju šta bi, toliko, da je odurno bestijalno za bilo koju životinju, koja u svom ponašanju pokazuju više dostojanstva). U svakom je pogledu onda jasno da se sa LGBT diskursom mnogi ozbiljno poigravaju, sa svešću ljudi, njihovim osećanjima, a suštinski razara na duge staze potpuno egzistencija društava i samih ljudi. Napadaju vrednosti koje svaki čovek i društvo treba da poznaju (možda je nekad bilo preterano što su se takvi kažnjavali, možda ne, u skladu sa vremenom, ali kao da je to jedina suvišnost koju istorira poznaje, međutim, to ne znači da zbog toga sad društvo treba da zbog njih nestane). Dok se još više preteruje, kad se u scijentifističkom ludilu uvodi u biološku matricu i treći pol zbog ljudskih prava, kao u novijim udžbenicima za osnovne škole u Srbiji, zbog nekog miliprocenta u osnovi bioloških slučaja nakaza u prirodi, sa nerazvijenim polnim osobinama (kao da su jedini deformiteti, a opet nisu toliko učestali – priroda „neksperimentiše“ toliko naslepo, koliko to čini čovek, ali ni mule ne mogu da imaju potomstvo). Uz sve preteraniju seksualizaciju obrazovanja i groteskne eksperimente sve se mlađi atakuju. Trabunjaju krajnje instrumentalistički primitivno stručnjakinje o seksualnosti male dece, kao da je seks jedina komponenta čoveka i kao da društva ne znaju kad je čemu vreme za šta u dugom procesu sazrevanja čoveka. Kao da čovečanstva nema već hiljadama godina, nego je čekalo na ovakve žene i muškarce da ga poduče, jer do sad nije znalo da postoji. Mi zapravo kroz njihove scijefintikovane fantazme, više ni ne govorimo o čoveku, nego ljudskoj i društvenoj sablasti. Toliko, da je mali korak kad će maloumnike postavljati za kraljeve, a njihovi zahtevi shvatati kao božanski.

Predugo smo naviknuti na mnoge nominalizme, pa nam verovatno deluje bezveze da ima bilo kakve veze između genederistike i tržišta. Pogotovo da tržišta više nisu pijace, nego medijalizovani parasvetovi, ne i kulture (Amerika je prvi primer zemlje koja nema kulturu), ali da se opet na kraju svodi da bi se prodale sve veće gomile budalaština, uz krut okvir da su paravsetovi tržišta jedina još stvarnost čoveka. Nema stvarnosti, osim posredovane parasvetovima tržišta, ali ni čoveka u moguće takvom finalnom raspletu. Premda mnogi dugo misle, razumevajući i nerazumevajući, da je to najbolji liberalizam. Uostalom šta današnje mase misle dok se uzbuđeno prepuštaju euforičnom navijanju šta je fudbal, iako je on puka ritualna sakralizacija banalnosti kapitalističko – tržišne formalnosti sa na dole usmerenim hramovima umesto crkvi sa njihovim zvonicima ka nebu (fudbal je gol-produkcijska težnja ka utrobi u igri nerava i želuca kao najstarije vegetativne veze), u kojima još ne slučajno buja sirov huliganski parazitluk – sećam se nekog izveštaja antropologa Plesnera: Nemci su odbili sa indignacijom modu sa Ostrva da jurcaju ko budale za loptom u ograđenom prostoru – da bi već sedamdesetih godina 20 veka kad su postali svetski prvaci za 10% skočila produktivnost u nemačkoj privredi, po izveštajima ekonomskih instituta. Tako da je svuda opšte potiskujući total tržišnih parasvetova sa genderističkom institucionalizacijom jedan od elemenata završnice društvenog procesa kojem se ljudi klanjaju, posebno na medijima koji ne žive od logosa, ali i kao što su danas genderistički – liberal navijači opšte prisutna 5-ta kolona u geostrateškim igrama, jer kako da se završi sa projektom svetskog društva uz zadržanu dominaciju zapadne globalističke elite, ako negde postoji ostrvo ljudske slobode, a ne dominacija genderističkog tabua. Danas u Holivudu se vrši ubeđivanje od dečijeg nivoa  da su nakaze baš ljupke, do super žena, crnaca po Troji, te kao crnih vlastelina na dvoru nekog od Henrija – kao da VB nije zemlja porekla naučno utemeljenog rasizma, do muških Julija, te u svim oblicima nastranog. Posmatramo halucinativne pejzaže koje prepakuju prošlost, izokreću budućnost, shizofreniraju stvarnost, indukujući maloumnost, koja je sposobna da guta iznova i na informativnim emisijama tezu o najboljem svetu od svih svetova. Toliko da je pitanje da li čovek ima granice u blesavosti. Međutim, pre svega sve su to samo tržišta sa njihovim parasvetovima na kojima se iznova obnavlja kupnja  širenjem asortimana i raspoloženja, jer samo tako progres ovako zamišljen neće stati, u grčevitoj petlji u kojoj niko, pa ni jedna nacionalna ekonomija ne sme da posustane ni da se odrekne načelne pohlepe u samorazumevanju metodološkog nacionalizma. Pri čemu dokle još sve novijih parasvetova, bezumnijih tabua i medijalnih mistifikacija koji odmenjuju isprazno stvarnost odavno nije više pitanje? A za one koji ne veruju već danas da je tako, neka vreme presudi, ako još mogu da vide makar vlastiti život drugačije nego kao neki od varijanti tržišnih paravsetova.

Haos ili stvaranje u srpskoj tranziciji i globalizaciji  

Dar-mar neispunjenih obećanja komunikacije i sve nagrizajućeg životnog haosa kome prisustvujemo u Srbiji jasno pokazuje da kultura gubi među Srbima približavajući se ne toliko evropskom nego američkom uzoru. Uostalom Taleb sa ponosom govri o američkom kapital korisnom pronalazaštvu naspram kulture Evrope koju ne što ne razume, nego je ni ne vidi, pripadajući rođenjem trgovačkom svetu nestalog Bejruta. Pokazujući odavno znano, nije samo važno kako se sudi, nego i ko (uticaj eksperimentatora na eksperiment), a on kao pripadnik više klase duboko je srođen sa Berjutom (deda ministar unutrašnjih poslova u trenutku propasti grada) sa dugom istorijom trgovačkog mesta između kultura i svetova nije shvatio, da sam Bejrut nije mesto, jer nema utemeljene kulturne korene, pa samim tim ni poredak, više od puko namirivanja interesa – zato je propast Bejruta za njega „Crni labud“, ishod savršene oluje, a ne što je Berjut po sebi, trenutak, iako dugog trajanja, to je međuprostor  koliko god bio lep (navodni Pariz Bliskog Istoka, sa starim porodicama i drevnim dvorcima oko grada) i uspešan – koji se slomio kao najobičniji  stakleni zglob, bez prilike da ikad zaceli kao predhodni, jer to je samo bila sablast.

Danas to je problem Beograda, koji je još zapao u kriminalizaciju i primitivizaciju sa ovakvom društvenom strukturom kakvu ima i elitom. Pri tom uopšte nerazumevajući šta to znači nacionalno ujedinjenje elite. Zato nikad kraja nedorečenim duhovima, sklonim strategijama propasti, jer Beograd je formalno prestonica Srba, a da to nije, suštinski davno prekinuvši nacionalne veze, te tim sa kulturom, jer ni nema neke druge do nacionalne kulture – nema univerzalne, nego uvek pripadaju narodu i sasvim jasnom mestu koji se i prstom na karti može pokazati (neće biti da ima 4 Atine, 4 Rima). Dok  nacionalno jedinstvo elite, uvek ima dva nivoa, koja obezbeđuju trajanje mesta: nacionale društvene ugovore koji otvara društvo za saradnju (inače što bi još Hobs rekao sledi pobuna, nesposobnost i propast) i metodološki nacionalizam, kojim štite zajednički globalno svoje interese, štiteći mesto (uz sve priče da su sa mestom života globalistički bogataši i po tome internacionalni, nije tačno, istraživanja potvrđuju, oni su nacionalni i to ostaju, i Britanci i Nemci itd, čineći stacionarni stalež u svojim državama). Kako god, odavno vlada nesnalaženje srpske elite, tako ni podmladak u Beogradu generacijama nije vaspitavan sa razumevanjem ili makar u ključu nacionalne kulture i duha, da bi se to moglo sad naprasno nadomestiti u glavama danas odavno odraslih ljudi i njihovim osećanjima, koji uveliko imaju unuke. Pri tome, srpska komunistička elita ostajući u svom mehuru to nije učinila ni onda dok je podmladak Zagreba, ili, Ljubljane  60-ih prošlog veka bio neuporedivo razvijan od porodice, preko škole do svojih društava u jasnom nacionalnom indentitetu, iako je još po ondašnjim istraživanjima bilo dobro poznato. Beograd je samozadovoljno tonuo u interegnum ne mesta namirivanja interesa i njegove isprazne naracije, uz koje kakve Latinke, Konstatinoviće naspram Đurića i još više onih koji su ostali bezimeni jer ih je sistem odmah proždirao. Tako da će tek da nas košta u sve češćim susretima sa globalizmom, to što srpska elita nije dostigla nacionalno ujedinjenje, samim tim ni društvena struktura samoevolutivni kvalitet (nije dovoljno da samo navodni lider na izborma ima nacionalni pedigre, a ostali iza rade po starom – tu smo pesmu otpevali).

Naslovna: „Red Giant“, by Nikolai Nedbaylo

Izvor: Milan Milenkovic

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime