Opozicija narednjačkom režimu u Srbiji ne kleči, čak ni ne puzi, već rije pod zemljom na krtičji način, toliko se srozala. Naročito ona građanoidna i ona što bi da se iz tog društva šminkerski prebaci u umerenu desnicu.
Tumaraju u mraku sopstvenog slepila, ispadaju smešni kad se šire i zovu na megdane, išđuđavaju se nekim anomalijama našeg društva kao da su iste bile manje za njihove vlade i sl. Izbacuju tzv. opozicione predsedničke kandidate koji agituju da se prizna lažni opštinski „genocid“ u Srebrenici, jurcaju na električnim trotinetima i uopšte, ni najmanje ne razumeju Srbiju.
Ti suši levičari i ajfon revolucionari mogu narod da nateraju samo na smeh, a ne na izbore. Oni svakim danom samo jačaju aktuelni režim. Blago Vučiću sa takvim protivnicima. Može da radosno trlja ruke.
Nacionalna opozicija, poput koalicije NADA koju čine DSS i POKS, ali i ostali kao što su Dveri, Radulovićeva partija, Stamatovićava lokalna stranka i neke druge, treba da budu mudrije. Valja odrediti prioritete u skladu sa trenutnim mogućnostima i reljefom srpske političke scene.
Mi nemamo ni pare ni medije, a počesto nam fali i kvalitetnih ljudi. To treba razumeti.
Frontalnim napadom na Aleksandra Vučića ne možemo da postignemo baš ništa.
Režim ima moć da uguši svaki glas koji mu smeta, na ovaj ili onaj način. N1, Al Džazira, Slobodna Evropa i slični mediji, svakako nisu skloni idejama državotvornog srpstva, pa ni tu ne bismo mogli da ih plasiramo.
Naši ciljevi treba da budu nametanje vladajućem režimu najvažnijih nacionalnih tema i nedopuštanje da one ispadnu iz žiže javnosti.
Takve teme su:
Kosovo i Metohija
Repblika Srpska
Srbi u okruženju, posebno u Crnoj Gori i njihova prava
Porodične vrednosti
Crkva
Da razradimo ove tačke donekle.
Nakon Briselskog sporazuma, postoji opasnost od daljeg odmicanja Kosova i Metohije od srpskog ustavnog sistema. Režimu treba stalno napominjati koliko je našem narodu stalo do Kosova, te da postoji spremnost i za ulični bunt ukoliko bi nekome palo na um da se Kosmeta odrekne. Primer litija iz Crne Gore valja neprekidno naglašavati, da se režimlije ne zaborave. Tu čak nije potrebno optuživati bilo koga imenom za nečasne namere prema južnoj provinciji, već samo uopšteno naglašavati volju naših partija i građana da se bore za Kosovo i Metohiju, a protiv onih koji bi se istog odrekli. To može biti iskazivano i u formi uslovljene podrške za neke poteze režima koji bi išli u prilog srpskim interesima, ali nikada ne sme pasti intenzitet našeg glasa i emitovanje rezolutne spremnosti da se Kosovo brani uvek i od svakoga. Treba dati konkretan predlog za nastavak vođenja kosovske politike.
2.Zapad vrši veliki pritisak na režim da pusti Republiku Srpsku niz vodu i udovolji muslimanskim fanaticima. Građanska opozicija bi to rado videla, ali mi, kojima je osnovna svrha bavljenja politikom maksimiranje srpskih nacionanih interesa, moramo neprestano trubiti na uzbunu. Treba srpskom narodu u Srbiji približavati Srpsku, manifestacijama, političkim izjavama, posetama Banja Luci itd. Režim se mora non stop opominjati na ugroženost naše druge države, te mu davati konkretne predloge i ideje za poboljšavanje položaja ovog entiteta. Na nož valja dočekivati svaki članak, izjavu, plakat… koji ružno govore o izbeglicama i našim sunarodnicima iz okruženja. Srbijanski regionalni šovinizam prema našoj braći treba izvrći ruglu i pripadajućem sramu.
3.Nakon pada šovinističkog, štedimlijskog režima u Crnoj Gori, došao je novi, Abazovićev režim koji za marionetskog titulara ima Zdravka Krivokapića. Mnoge su nade u njega izneverene. Još nije potpisao Temeljni ugovor sa SPC, teško je slagao patrijarha i potonjeg mitropolita crnogorsko primorskog, te ne prestaje sa izlivima crnogorštine u mozak. Čini mi se da glavne konce vuče crnogorski državljanin albanskog nacionalnog osećaja, bivši sarajevski student i evidentno antisrpski političar Dritan Abazović. U njegov rog duvaju i Demokrate, bivšeg Srbina, Alekse Bečića. Građaneri obožavaju ove montenegrinske vlastodršce, a odbacuju legitimne interese i Srba i Srbije u Crnoj Gori. Treba stalno držati u prvom planu, pred očima režima, probleme i ineterese crnogorskih Srba i partija koje ih zastupaju.
Tu nema mesta stranačkim podelama, već je nužno nacionalno jedinstvo. Falsifikovanje istorije srpske Crne Gore traje nesmanjenom žestinom od kraja Drugog rata, a manifestacije su mu uvođenje crnogorske nacije, rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu, osnivanje CANU, uvođenje crnogorskog jezika sa posebnim pismom, favorizovanje latinice, antisrpska histerija iz vremena Mileta Đukanovića, ulazak u NATO, priznavanje Kosova, osnivanje Miraševe sekte i donošenje Milinog zakona o (ne)slobodi veroispovesti usmerenog na zatiranje SPC u toj državi. Jasno je i da Dritanov potrčko Krivokapić želi da pocrnogorči crkvu, samo to ne čini toliko mrzilački otvoreno kao Milo. No, stanje u CG je prilično nepovoljno i dan danas, a propali , litijama egzorcirani, režim DPS-a sa svojim smešnim muslimansko, šiptarsko, hrvatsko, zelenaškim komitama, nastoji da se vrati na vlast. Uveren sam da ih Abazoglu čeka otvorenih ruku, samo pušta da vreme malo sapere gorčinu iz usta potencijalnih birača, nastojeći da crnogorskoj javnosti što više, do tog trena, ogadi Srbiju, srpstvo i SPC. Idiotski je, u takvim prilikama, sukobljavati se sa ovdašnjom vlašću u vezi sa Crnom Gorom, na bilo koji način pomagati montenegrinskoj komponenti tamošnje vlasti ili pak ružiti srpske onamošnje političare, bez obzira na sve njihove mane i odnos sa našim predsednikom. Savršeno je normalno da svi srpski političari iz okruženja, i dijaspore uopšte, neguju dobre odnose sa onim, bilo kim, ko je u Beogradu vlast, jer im je pomoć srpske države nasušna potreba. Bez te pomoći, oni su kao grana odsečena od korena i čeka ih sudbina Srba Mađarske, Rumunije, Rusije i Ukrajine ili Hrvatske i BJRM. Asimilacija je brza i nemilosrdna.
4.Vlast pravi ozbiljne greške, nastavljajući pro LGBT+ politiku žute tiranije, oličenu u Gordani Č. vojvođanske autonomašice ličkog porekla, oženjene Hercegovcem. Angažovanjem ove građanoidsko, ultrafeminističko, über-autonomaške jurišnice kao ministra u vladi, režim je načinio opasnu grešku. Ona će svoj neizlazak iz skupštine u vreme žutog bojkota parlamenta žestoko naplatiti ispunjavanjem svojih ideoloških ciljeva, a koji idu u prilog rodnofeminističke agende (podigla obaveznu kvotu žena u skupštini na 40%), daljeg nasilja nad očevima iz razvedenih brakova kojima bivše žene brane da viđaju svoju decu, gej „pravima“ (brak, usvajanje dece, preferencije pri zapošljavanju i sl.), uopšte osporavanju porodice i nataliteta kao po sebi razumljivih interesa svakog naroda. Čomićka je nedavno pokazala razumevanje prema osvini Čanak-Odžić i njihovom naumu da se uvede „Vojvođanin“ kao kategorija na popisu. Po ovoj liniji valja neprestano pritiskati Vučića, kako bi odložio ili odustao od ultraliberaških zakonskih rešenja i praksi kojima oni uspostavljaju tzv. novu realnost. Nužno je kritikovati i predloge o prihvatu muslimanskih masa iz Azije i Afrike, budući da one u Evropu dolaze kao osvajači, u potrazi za životnim prostorom i resursima koji manjkaju u njihovim pustarama i vrletima.
Crkva je održala i naš narod i njegovo sećanje na srednjevekovnu državnu slavu. Zato danas postojimo. Mi, državotvorni političari, moramo taj dug da vraćamo i iz društveno-političkih razloga, ali i kao vernici koji prihvataju javljenu hrišćansku istinu, pa teže Carstvu Nebeskom i večnom životu, svesni da van crkve nema spasenja. Sada imamo patrijarha kome ni građanoidi ne mogu „pera odbiti“.
Njihov tupavi narativ o nemodernosti srpske crkve, inače neverovatno glup, sada ne igra ni njihovim pristašama. Ovo je odlična prilika da se crkvi da daleko veći prostor u javnosti i faktička moć, na čemu treba insistirati i „gurati“ režim u tom smeru.
Nama treba stabilnost. Moramo da se okupljamo, a da ne trpimo udare režima, javne i tajne. Valja da se iznutra izgrađujemo, da pronalazimo pametne i vredne ljude, koji će ideju uobličiti, razraditi programe i akcije, a umeti i da ih marketinški prikažu, kako bismo za njih pridobijali poštene ljude u Srbiji. U ovom trenutku, mi to ne možemo da uradimo šibajući se neprestano sa svemoćnom vlašću, ali možemo da svojim autoritetom znanja i rodoljublja, koga je Vučić svestan, utičemo da bar naši osnovni ciljevi ostanu u igri do trenutka kada ćemo biti dovoljno moćni i jaki da ih sve ostvarimo.
Autor je član Izvršnog odbora Demokratske stranke Srbije
izvor:nasasloboda.rs
