Milorad Pavić i dobra država

1
213

Kako je od autora „Hazarskog rečnika“ i – verovatno – budućeg nobelovca, Milorad Pavić na Zapadu postao samo odvratni „srpski nacionalista“, i tako karijeru zamenio sudbinom

Već neko vreme se pitam da li je Pavićev Hazarski rečnik (1984) živa ili mrtva knjiga. Pogled na elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije kaže mi da se i dalje, svake godine, rutinski pojavi novo izdanje ovog romana. Da je u pitanju bilo koji drugi roman, to bi bio siguran znak da je on i dalje živ. Međutim, pošto se ovde radi o Hazarskom rečniku, jedinom srpskom romanu koji je u svoje vreme bio ne samo svetski bestseler, nego i revolucionarna knjiga koja je promenila način čitanja književnosti kao takve, to mi danas izgleda i malo i sitno.

Pa onda, da li jeste ili nije?

Kod Pavića je postalo uobičajeno to da se njegovim knjigama postavljaju pogrešna pitanja. To je zato što se pisac često igrao skrivalice sa svojim čitaocima. Recimo, svi su se pitali u koju su se konfesiju pretopili Hazari, a to pitanje samo skriva ono drugo, važnije: zašto su nestali? Tako je bilo i sa izjavama samog pisca. Pavić je govorio za sebe da nema biografiju, već samo bibliografiju. I mnogi su poverovali da je zaista tako.

Odvratni „srpski nacionalista“

Međutim, početkom devedesetih godina, kada je za srpske pisce postalo isplativo da o svom narodu pišu kao o krdu genetski predisponiranih zločinaca, Pavić je u jednom intervjuu 1992. godine, između ostalog kazao i ovo: „Ja sam oduvek tvrdio da sam srpski pisac (…) Ali sada dolazi ta nova konotacija i novo značenje. Ponekad i ponegde vas gledaju kao nekoga ko dolazi iz ozloglašene sredine, a ta sredina je ozloglašena, rekao bih, ne svojom krivicom. Iznošena je na loš glas sistematski, u dugim pripremama, od strane onih u Evropi kojima Srbija stoji na strateškim i drugim pravcima prodiranja. Međutim, pisac ne može zbog toga, kao neki političar, da kaže: izvinite, nisam Srbin!“

Da je tih godina preuzeo zapadnu percepciju srpske kulture i srpskog naroda i da je tiho napustio Beograd i otišao u neku lepu evropsku metropolu (ili zamak u Francuskoj) Pavić bi svakako unapredio svoju spisateljsku karijeru. Vrlo je moguće da bi za tu kolaboraciju dobio i najviše književno priznanje, jer bi kao takav bio idealan role model za promenu svesti naroda kome je pripadao. Međutim, Paviću je bilo draže da ostane tu, sa nama. Tako je od autora Hazarskog rečnika i – verovatno – budućeg nobelovca, Pavić postao, na Zapadu, samo odvratni „srpski nacionalista“.

Karijeru je zamenio sudbinom. A to znači biografijom.

Pavića sam u životu video dva puta. Dakle, ne poznajem ga. Sasvim sam siguran, međutim, da ovakve reči nije mogao da izgovori neki plitak i prazan čovek, karijeran, sebičan, bez dubinskog odnosa sa kulturom iz koje dolazi. Ovakve reči mogao je da izgovori samo neko ko je spreman da nešto svoje (svetski uspeh) žrtvuje za nešto opšte, kolektivno. Ne zato što je bio „nacionalista“, već zato što je bio pisac i ličnost.

Milorad Pavić, srpski prozni pisac i istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal)

Nisam siguran koliko bi ljudi učinilo to što je učinio on. I nisam siguran da oni koji bi tako nešto učinili, ne bi od toga sebi, kasnije, pravili reklamu. A Pavić to nikada nije činio.

Zato i čudi jedan fenomen: postoje stručnjaci za književnost, nacionalno orijentisani, koji imaju neku neverovatnu potrebu da dokazuju, čak i onda kada pišu o drugim stvarima, da je Pavićev Hazarski rečnik zapravo plitak roman i prazna forma. Time sugerišu da bi za srpsku kulturu bilo najbolje da zaboravi na taj roman, a onda, naravno i na Pavića. To bi bio i odgovor na pitanje kojim počinje ovaj tekst. Oni tvrde otprilike ovo: ako Hazarski rečnik nije mrtav, bilo bi dobro da bude.

Da Vas podsetimo:  Oko čega ratuju Telekom i SBB?

Filozofija dobre države

Pravo pitanje kada je Pavić u pitanju glasi, međutim, ovako: da li Hazarski rečnik nešto zna o našem vremenu, o vremenu u kome živimo, što nama možda nije poznato ili vidljivo?

Velika književnost, naime, liči na osetljivi seizmografski instrument koji prepoznaje buduće potrese u duhu vremena, onda kada je na površini i dalje sve mirno, lepo i krasno. Tek kasnije, kada zemljotresi postanu očigledni i kada ih svi osetimo, u tim velikim delima vidimo simboličke naznake onoga što će se tek dogoditi. I ne samo to. Velika dela su i čvrsto tlo sa koga posmatraču zemljotres izgleda drugačije, nego kada bi ga posmatrao iz njegovog epicentra.

Takvo delo je i Hazarski rečnik.

Da bih to pokazao, analiziraću samo jedan kratak odlomak iz romana. To je „Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom“ iz Appendixa I. (Moguća su i drugačija tumačenja od ovog koje ja nudim: recimo, jedno od njih se nalazi u knjizi Knjiga-bog, Kristijana Olaha).

Već iz naslova odlomka moguće je videti da Pavić ovde pripoveda o biblijskim figurama: o Adamu, o Hristu, a kasnije se u tekstu pojavljuje i Sotona. Ono što Pavić priča nije, razume se, prepričavanje Biblije, ali isto tako nije ni proizvoljno poigravanje sa biblijskim značenjima ovih figura. U pitanju je zapravo politička parabola, u kojoj Pavić na svega nekoliko stranica teksta, jezikom jedne naoko neobavezne i razbarušene fantastike, izlaže sopstvenu filozofiju dobre države, zanimajući se za odnos univerzalnog i partikularnog momenta u njoj, zatim muškog i ženskog principa kao i razlike između aktivnog i pasivnog odnosa građana prema državi.

Naravno, neko bi mogao da me pita kako uopšte znam da je ovaj odlomak zapravo filozofija države, a ne nešto drugo. Odgovor je jednostavan: čak na dva mesta Pavić upoređuje telo Adama sa državom, a prvo mesto glasi ovako: „(…) i telo Adamovo se umnožavalo dok nije postalo ogromna država slična državi prirode, ali drugačijeg sastava.“

To je jasan signal čitaocu da (telo) Adama razume kao državu. U naslovu odlomka – „Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom“ Adam se povezuje sa Hristom preko bratske relacije, dok u samom tekstu Pavić kaže i to da je Adam mlađi brat Sotonin. Ako je Adam poistovećen sa državom, onda nam Pavić poručuje da država (Adam) može da bude hristolika, dakle okrenuta dobru, a može da bude i zla. Dakle, tačno je da država može biti i dobra, i zla, ali kada Pavić u naslovu odlomka kaže da je Adam (država) brat Hrista (a ne Sotone) onda on poručuje da priroda države ne mora ostati dvosmislena, nego da postoji neka moć odluke koja čini da država bude dobra država i zato se odlukom pisca u naslovu pojavljuje Hrist, a ne Sotona.

Mozaik Isusa Hrista u Hramu Svetog Save (Foto: printscreen)

Odlomak, dakle, pripoveda o dobroj, hristolikoj državi, a to znači da on otkriva šta je to potrebno da država bude dobra. Najpre, vreme. Pavić piše da Adamovo telo na zemlji postoji „ne u obliku, nego u vremenu“. To je zagonetka postavljena čitaocu: zašto je Paviću stalo do prostiranja Adamovog tela (države) u vremenu, a ne u obliku, tj. u prostoru? Zato što Pavić time sugeriše da veličina države nije u količini prostora na kome se ona prostire, već u onome što ona pronalazi u dubini vremena. Drugim rečima, Pavić kaže da dobra država nije (globalna) Imperija kojoj je stalo da u sadašnjici podvlasti što veću količinu prostora (u idealnom slučaju, ceo svet!), već ona država koja se vremenskom vertikalom povezuje univerzalno – Adama i Hrista – sa jednim narodom, a to su ovde Hazari.

Da Vas podsetimo:  Kamen temeljac

Naime, hazarski lovci na snove zaduženi su da prikupljaju delove tela Adama, te da od njih prave rečnike. Na taj način su Hazari, kao poseban narod, povezani sa onim univerzalnim (Adam i Hrist) što znači da zahvaljujući toj vezi Hazari, pripadaju celini ljudske zajednice kao Hazari, a ne kao neki pojedinci koji su se odrekli svog identiteta.

Pominjući hazarske lovce na snove, Pavić kaže kako za Hazare san nije značio isto ono što znači i za nas. San je za Hazare bio „stanje bistre svesti“ ili „trenutak vrhunskog ispunjenja života“. Kako se u odlomku san povezuje sa delom Adamovog tela, koji se opet nalazi u rečnicima koje prave lovci na snove, onda je razumljivo zašto Pavić kaže da su ti rečnici bili „zbornici bezimenih žitija [svakog Hazara] sastavljenih od onih trenutaka prosvetljenja u kojima čovek postaje deo Adamovog tela“.

Drugim rečima, Hazar ne postaje deo države (Adamovog tela) pukim pasivnim bitisanjem ili plaćanjem poreza (čime se prepoznaju kao „poreski obveznici“) nego tek u trenucima najvišeg ispunjenja života. Još jednostavnije rečeno, nije država nešto što preči ispunjenje života, već nešto što nam to ispunjenje omogućava. Zato je Paviću i stalo da našu percepciju države pomeri sa horizontalnog trenutka savremenosti – država je ono što je ona u ovom trenutku – na vertikalnu, vremensku: država je zbir dostignuća, vrhunskih ispunjenja života njenih stanovnika u vremenskoj vertikali.

Primera radi, ova država, Srbija, nije za mene samo ono što je ona sada u petak, 23. aprila 2021. godine u 15:32 kada sam napisao ove reči, već i ono što se dogodilo, recimo, u prošlom veku: Danilovićevo zakucavanje preko Sabonisa u Atini, stihovi Stražilova, juriš Dobrovoljačkog odreda na kotu 2525 (Kajmakčalan) ili stanje bistre svesti Nadežde Petrović dok je, žrtvujući svoj život, lečila bolesne od tifusa u valjevskoj bolnici godinu i nešto dana ranije.

Anticipacija nadolazećeg užasa

Najzad, tako dolazimo do možda ključnog momenta u ovom Pavićevom metaforički ispripovedanom političkom traktatu. Pisac kaže:  „(…) svaki deo [Adamovog tela] osvojen u rečnicima, mogao se pokrenuti i oživeti tek pošto bi bio izvršen dodir dva prsta: muškog i ženskog.“  Time se sugeriše objedinjujući smisao dobre države. Ona treba da omogući dodir onoga što se razlikuje. U Pavićevom romanu: muškog i ženskog principa, odnosno hrišćana, muslimana i Jevreja.

Pažljivi čitalac može da zapazi kako se u romanu suočavaju dve sile: jedna koja teži upravo dodiru različitih polova i konfesija i druga, satanska, koja teži da ih zauvek drži u stanju međusobnog neprijateljstva i razdvojenosti. Međutim, u Hazarskom rečniku, hrišćanski, islamski i jevrejski izvori o Hazarima se dodiruju, a na kraju romana dato je ono predivno uputstvo kako da se u realnom životu upoznaju i dodirnu čitateljka ženskog i čitatelj muškog primerka romana. Ti gestovi nisu slučajni. Pavić je u jednom eseju roman uporedio sa državom: iako u svom romanu čini vidljivim prisustvo demonskih sila koje teže da različite principe zadrže u stanju neprijateljstva, pisac formom romana i njegovim završetkom svedoči da je njegov roman ipak jedna dobra država u kome se različitosti dodiruju.

Scena iz baleta „Hazarski rečnik – Lovci na snove“ (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Fundación Teatro Nacional Sucre)

Sada je očigledno u kojoj meri je ova Pavićeva projekcija dobre države udaljena od (antidržavnog) duha Megalopolisa u kome živimo, i u kome Megalopolis, ne slučajno, na sve načine teži da ukine neposredni dodir između ljudi. I u tome sve više uspeva: moj drugar iz jednog evropskog velegrada ispričao mi je kako će njegova supruga i posle korone nastaviti da radi posao od kuće, budući da je kompanija u kojoj je zaposlena tako odlučila. Dakle, ubuduće neće više biti direktnog dodira između zaposlenih kolega i koleginica – oni jedva da će se i videti.

Da Vas podsetimo:  Umesto skafandera zdravstveni radnici dobili obična odela za prašinu

Dok se u Hazarskom rečniku nežno savetuje realni dodir muškarca i žene kao krajnji ishod knjige, u današnjem Megalopolisu se, umesto toga, stvara privid da je čovek ugrožen ne od nemerljivih sila kapitala koje su odavno usvojile biopolitičku, antihumanističku ideologiju, već od drugog čoveka, nalik njemu samom. Da bi taj privid stekao opšti konsenzus, ljudi se dresiraju tako da svaki dodir sa drugim čovekom vide kao potencijalni izvor traume. Zato je danas i u Srbiji reč diskriminacija toliko popularna, a vremenom će biti sve više, jer da bi se kolonijalna diskriminacija mogla vršiti bez zazora, ona se mora pravdati odbranom od diskriminacije.

Kada se ljudi nauče da ih sve ugrožava i kada ugroženost postane nešto prirodno, uobičajeno i neiskorenjivo, onda samo stranac u takvom društvu može da opazi socijalnu patologiju. Recimo, jedna moja izuzetno talentovana poznanica ostala je zaprepašćena kada je u velikoj svetskoj IT firmi, u kojoj radi, doživela da njene kolege, idući joj u susret, sklanjaju pogled ili spuštaju glavu da je ne bi videli. Trebalo joj je vremena da shvati da je to zato što su se plašili da se njihove pogledi ne shvate kao čin seksualnog uznemiravanja.

Ova patološka potreba za onemogućavanjem dodira, bilo prisilnim fizičkim izdvajanjem ljudi, bilo neprekidnim utuvljivanjem u glavu da nas svako i na sve načine uvek i samo ugrožava, nije lišena dubljeg političkog smisla. Dovoljno je pročitati Aristotelova uputstva za održavanje tiranije (u slučaju Megalopolisa – tiranije na čijem čelu se nalazi oligarhija) i čoveku tada sve postaje jasno: „Postoje već davno izrečena pravila za očuvanje tiranide (…): treba ukloniti istaknute ljude i ljude čvrsta karaktera; treba zabraniti zajedničke obede i udruženja, zatim školovanje i drugo tome slično, treba sprečiti sve ono što ljudima može da ulije dve stvari – samosvest i poverenje; ne treba dopustiti ljudima da dokoličare i treba sprečiti zajedničke zabave, i uopšte treba učiniti sve da ljudi što manje upoznaju jedni druge, jer međusobno poznavanje rađa međusobno poverenje.“

Hazarski rečnik je daleko od prazne forme i plitke fabule: ovaj Pavićev roman je verovatno politički najnekorektnija knjiga koja se danas može zamisliti, a to što sredinom osamdesetih Pavić piše o temi države i dodira danas deluje kao vrhunska anticipacija nadolazećeg užasa. Njegov roman nam danas nudi jedno drugačije razumevanje države: država nije mesto nasilja, ksenofobije, represije „većine“ nad „manjinama“; ona nije nešto što nas tlači. Njen smisao je u tome da nas oljudi. I sugeriše nam da bez države (Adamovog tela) nećemo više biti ljudi, već nešto sasvim drugo.

Nešto što nema budućnost, uglavnom.

Ilustracija (Foto: jhudel baguio on Unsplash)

Ili da ostavim Pavića da to kaže onako kako ja nikada ne bih mogao: „Naša budućnost, to su rogovi puža; ona se uvlači pred nama čim nešto tvrdo dotakne, a vidi samo kad je do kraja izvučena. Adam tako vidi uvek, jer onaj ko zna sve smrti svojih ljudi, unapred do kraja sveta, zna i budućnost tog sveta. Zato samo uključivanjem u Adamovo telo postajemo i sami vidoviti i suvlasnici svoje budućnosti.“

Pametnom dosta.

Slobodan Vladušić

Izvor: Novi Standard

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime