Najnovija kriza na Kosovu i Metohiji, nastala zbog pokušaja Prištine da 1. avgusta 2022. Srbima severno od Ibra nametne lična dokumenta i registarske tablice tzv. „Kosova“, samo se privremeno završila intervencijom SAD i odlaganjem ovih mera do 1. septembra. U međuvremenu, predstavnici „Kvinte“ (SAD, Nemačka, Britanija, Francuska i Italija) u Prištini su javno podržali zahteve Albina Kurtija. On se u najnovijoj rundi briselskih pregovora postavio nepomirljivo, a NATO je pojačao snage na severu Kosova. Da ne bi bilo nedoumica, za sledeću godinu zakazane su velike NATO vežbe na Kosovu i Metohiji.
Kakvu politiku u ovoj krizi vode naše vlasti i šta je, ustvari, njihov cilj? Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Vlada Srbije, koja bi po ustavu trebalo da vodi našu spoljnu i unutrašnju politiku bila je potpuno nevidljiva i kada nije bila u tehničkom mandatu) krajem jula je poslao nekoliko upozorenja koja su podigla tenzije i, po svemu sudeći, uticala na SAD da privremeno obuzdaju Kurtija. Takav cilj, po svoj prilici, ima i njegova nedavna izjava „o generaciji mladića na severu Kosova koja neće to da trpi“.
Može li „nova generacija mladića“ da zaustavi NATO? Avgust se morao iskoristiti da bi se stekla određenija podrška Rusije i Kine. Da li je to učinjeno? Podrška očigledno postoji, ali znamo li koliko daleko bi ove dve velike sile bile spremne da u tome idu? Rusija i Kina se, zahvaljujući agresivnosti SAD, kreću ka stvaranju zajedničkog bloka. SAD, međutim, pokušavaju da iskoriste zauzetost Rusije u Ukrajini da bi, pritiscima i obećanjima, Srbe i ceo Balkan stavile pod svoju kontrolu. Ne bi trebalo isključiti mogućnost da bi se Vašington, u tom cilju, mogao poslužiti novim albanskim pogromom nad Srbima.
Velike sile su kao elementarna nepogoda. Na „malima“ je da prate vremensku prognozu i da slede svoje interese. Tu nametnutu igru, u kojoj je za Srbe ulog po pravilu goli opstanak, igrali su svi srpski državnici, od vožda Karađorđa do današnjeg dana.
Niko od njih, ni u najgorim iskušenjima, nije trgovao teritorijom Srbije. A upravo to je, po svemu sudeći, politika Aleksandra Vučića i njegovih saradnika. Uprkos ustavu, oni nisu odustali od „razgraničenja“ Srbije sa „Kosovom“, sa srpskim građanima, svetinjama, teritorijama, rudnim bogatstvima. U tome je glavno iskušenje i glavna opasnost našeg trenutnog položaja.
Aleksandar Vučić je više puta govorio o tome da se zalaže za „razgraničenje“ (videti npr. Vučić: Ja sam za razgraničenje sa Albancima, internet stranica RTS, 9.8.2018; Vučić: Razgraničenje će jednog dana morati da bude na stolu, Isto, 10.6.2019). U Beogradu se gaje nade da bi za odricanje od Kosova i Metohije, Srbija mogla da dobije ujedinjenje sa Srpskom. Tu nije reč o praznoj priči, kako bi se dobilo u vremenu, u šta bi dobronamerni posmatrači želeli da veruju.
U poslednjim mesecima mandata Donalda Trampa u Beloj kući i pod okriljem njegove administracije, bar počevši od marta 2020, Aleksandar Vučić i Hašim Tači približili su se sporazumu o „razgraničenju“. U tome su imali punu pomoć Edija Rame, dok su se u EU kao potencijalna podrška isticali Emanuel Makron i Žozep Borelj. „Vlada“ Albina Kurtija, koja se uz podršku Nemačke „razgraničenju“ suprotstavljala, oborena je pod direktnim pritiskom Vašingtona (o svemu tome tada sam pisao u Politici, pod naslovom Razum ili razgraničenje, 24.5.2020).
Tada je došlo do filmskog obrta. U protivnapadu američkih demokrata i Nemaca, Tači je optužen za ratne zločine, da bi pao sa položaja „predsednika Kosova“, naravno u isto vreme kada je uklonjen i Tramp, početkom novembra 2020. Bajdenova administracija i Nemci vratili su Kurtija na vlast i pregovori o „razgraničenju“ su bili prekinuti. Iz naše javnosti nestali su „probni baloni“ o „razmenama teritorija“ i „razgraničenjima“, među kojima je najpoznatiji bio čuveni „slovenački non pejper“. Sve su se ređe oglašavali i stranci koji su za takva rešenja marljivo lobirali i koji su, po svoj prilici, bili plaćani novcem iz našeg budžeta (Stiven Mejer, Timoti Les, Volfgang Petrič, Oleg Bondarenko, Petar Iskenderov, itd).
Pa ipak, Aleksandar Vučić se i u današnjoj krizi bori samo za sever Kosova i Metohije. Srbima koji žive južno od Ibra, gde su najveći deo našeg stanovništva i naše najveće svetinje, „kosovske“ lične karte i automobilske tablice odavno su nametnute. Beograd zbog toga ni prstom nije mrdnuo.
Najvažniju činjenicu koja upućuje na ovakav zaključak znaju svi koji žive na Kosovu i Metohiji: srpska zemlja i kuće južno od Ibra danas se prodaju brže nego ikada. Srbi koji su pod okupacijom izdržali 22 godine, sada vide da su prepušteni sudbini. Srpski geto u Orahovcu nestaje pred našim očima. Tu je Albancima prodato čak i jedino igralište, na kome su srpska deca mogla da se igraju. U opštini Novo Brdo pre dva meseca odjednom je prodato gotovo 100 hektara zemlje. Srpska sela u okolini Prištine ubrzano nestaju. U Donjoj Brnjici, ispod samog Gazi mestana, do juče potpuno srpskom selu, Albanci će uskoro činiti polovinu stanovnika.
O sudbini Kosova i Metohije odlučivaće onaj ko bude posedovao zemlju. Srpska država ima načina da spreči njenu prodaju, ili da je otkupljuje od onih koji moraju da odu, ali ona to ne čini. Je li u pitanju nebriga, ili svesna namera da Srbi sa juga „iscure“ severno od Ibra, kako bi svi uslovi za „razganičenje“ bili konačno ispunjeni?
Pojedinačni projekti Kancelarije za KiM i humanitarne akcije ne mogu da promene opštu sliku, koja je očajna i poražavajuća. Pomoć koja stiže iz Beograda prečesto završava u rukama korumpiranih i nesposobnih srpskih funkcionera. Posla za mlade nema i oni sve brže napuštaju enklave. Južno od Ibra Srbi iz dana u dan izumiru. Naša država svesno dopušta da se to događa. Da li je ćutanje znak odobravanja?
Svetinjama se ne može trgovati. Naše vlasti uplele su se u igru smanjivanja broja žrtava Jasenovca, uprkos upozorenjima stručne javnosti. Sasvim očekivano, nagrada za ovoliku kooperativnost bila je zabrana Aleksandru Vučiću da poseti Jasenovac. Na isti način, politika „razgraničenja“ i borba za ZSO, običan „smokvin list“ i puki izgovor za napuštanje Kosova i Metohije, završiće se slomom, sramotom i poniženjem.
Šta činiti? Stručna i najšira javnost su, sudeći po svim anketama, odavno shvatile – odbrana Kosova i Metohije i njihova reintegracija u ustavni poredak Republike Srbije predstavlja prvi uslov za fizički opstanak i moralnu obnovu srpskog naroda.
Miloš Ković, redovni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
