Na pitanje kako je naša opštinska skupština mogla da sa samo jednim glasom protiv usvoji jako ozbiljan i osetljiv predlog, odgovor je u vremenski i politički (partijski!) starijem jednoglasnom usvajanju od strane republičke skupštine, dva još ozbiljnija predloga.
Sve što se čuje o oba puta dvopartijskoj a ustvari jednopartijskoj skupštini, izboru poslanika odnosno odbornika od strane partijske centrale, poslušnosti prema vrhovnom autoritetu…, potpuno je tačno. Ali nije dovoljno, zbog dugo postojećih saznanja. Slabo korišćenih ne samo za objašnjavanje neobičnih pojava i izvan političkog života, nego i za praktičan politički rad…
Ličnosti odgovarajućih tipova, brojčano predominantne ne samo u sadašnjim skupštinama, ne usmerava pomenuto! One ne žele, jer za to nemaju snage, biti samostalne. To sadrži rizik da budu u manjini, čak, usamljene! Ne žele ni da samostalno odlučuju, to sadrži rizik da budu odgovorne za ono što su odlučile! Zato bežanje u većinu, „većina mora da je u pravu!“. A ako nije, odgovornost se deli na pripadnike. I svakom zapadne, samo delić… Sve je ovo kod nas poznato više od pola veka, iz tada mnogo čitanih knjiga Eriha Froma. Samo se zaboravilo ili se ne čita, pa i od onih koji politikom ne treba da se bave „po sluhu!“. Ili Guglu…
Zato u praktično-političkom radu, ne treba omalovažavati ni najblaže „soliranje“ u horu, iskakanje iz većine…, Šormaza i Jugovića! Naprotiv, trebalo ga je „naduvati“, prikazivati kao „frakciju“ unutar monolitne SPS, početak „bežanja pacova“. Em bi se ohrabrivali oni koji nemaju snage koliko ova dvojica, em bi se imalac neuporedive sujete osetio povređenim. Ovako je zamerkama „nekim ministrima“ i sada Grčiću (zbog EPS-a) pokazao da „nisu svi isti“. Što ne ide u prilog opoziciji pošto to nije videla nego njemu, tako da može još jače da pritegne uzde. Što neće izazivati nezadovoljstvo kod njegovih, jer za njih, eto, nema razumevanja. Ni kod birača koji žele da vlast bolje radi. Ko je vlast, manje im je važno…
Ali prethodno rečeno, važi i za opoziciju. Lakše joj je sa monolitnom pozicijom, samo joj prilepi etiketu! I ide dalje, u perspektivu da će Vučić morati „u drugi krug“. Ništa više! I u njoj se izbegava ostajanje u manjini a pogotovu „štrčanje“, na koje prosto poziva pojava „novog čoveka“, ili „novo ponašanje“ starog. Setimo se omalovažavajuće reakcije na Aidin gest, čak i Marinike i Gajića!
Naravno da pomenutog ima i van politike i stranaka. Ivo Josipović je naprosto prećutkivan, u Srbiji. (Kao i Tadić u Hrvatskoj). Po navici, crno-belom gledanju na raznobojni svet, „ekonomiji mišljenja“ (bar negde ima ekonomičnog!), kvario je sliku u kojoj su Hrvati „sve same ustaše“. („Sve sami četnici“, u drugom slučaju). Tako je i sa žestokim reakcijama na osudu bilo kojeg poznatog Srbina od strane Haškog tribunala, ili njega i još nekog u filmu „Kvo vadis Aida“. Lakše je govoriti o „osudi svih Srba“, nego se mučiti razdvajanjem istih od ostalih Srba. Uključujući sebe!
autor:Radovan Marjanović
