Milunka, iz američke ambasade

0
547
Zoran Šaponjić / Foto: printscreen (iskra.co)

Sve ono što smo do sada učili o Milunki Savić, ono što smo znali, što smo čitali po istorijskim knjižurinama, ono što su nam đedovi o soluncima pričali u dugim zimskim noćima, učitelji istorije posle časova (onima koje je to zanimalo), ono što je napisao Slavomir Nastasijević, od sada pa nadalje ne važi! Srpskoj (i ostaloj) đeci po srpskim (i ostalim) školama po Srbiji od sada pa nadalje, umesto svih ovih, gore pomenutih trabunjenja i tlapnji, kad na red dođe lekcija o Milunki Savić i drugim istorijskim temama, da se puštaju na televizoru propagandni spotovi Američke ambasade u Srbiji.

Taj princip, dakle, da se primeni u svim drugim slučajevima naše istorije, u nekim su američki propagadni spotovi već snimljeni, u nekim će tek biti. Uglavnom, kakav Ković, kakvi profesori, nastavnici, učitelji istorije, Nastasijević, kakvi đedovi, srpska istorija da se uči iz propagandih spotova Ambasade SAD. O Kosovskom boju, recimo, pa o Nemanjićima koji su jedni od nas, pa o Svetom Savi, pa o Ceru i Kolubari, koji, ko zna da li su se i desili ili su izmišljeni u našem predanju, albanskoj golgoti, pacifističkom proboju Solunskog fronta, pa o hajduk Stanku, Karađorđu, itd, itd… Ko će tolike spotove nasnimati, ali…

Kad je za nas koji sanjamo snove čitavog sveta, ništa nije teško.

Šta mi o našoj istoriji znamo, kad do skora evo, do korone, mi Srbi ni ruke nismo prali, nego su morali da dođu, da nam kažu, skrenu pažnju, objasne, kako se to radi.

Dakle, iz gore pomenutog spota najvažnija lekcija sem one – da je teško dati život za otadžbinu, ali još teže za otadžbinu živeti, (da li isti princip važi i za Amerikance iz SAD kad krenu da bombarduju, Srbiju, Irak, Libiju, odnosno, je li teže bombardovati decu po Srbiji ili živeti posle toga) druga najvažnija lekcija jeste da Milunka Savić nije ni bila sigurna što je krenula u rat. Ona u rat, tumače nam u gore pomenutom spotu, nije krenula da krvlju brani Srbiju, da položi život na oltar otadžbine, da se bori sa Austrijancima i Nemcima oružjem, bombama, bajonetima (kako je u tom ratu devet puta ranjena Bog sveti zna), ne, ona je u rat otišla sa teškim pacifističkim ubeđenjem i saznanjem da je za otadžbinu teško poginuti a još teže živeti.

Da Vas podsetimo:  Rio Tinto – Mio Kinto

Eno, u spotu scena, kada Milunka upada u austrijski rov, sa bombom u ruci, a Austrijanci i Nemci (gle čuda, kakvi su to tek bili pacifisti) redom se predaju, dižu ruke uvis, bacaju puške, odstupaju od boja… A na njima redom, kao i na Milunki, ganc nove uniforme, tek ispeglane, rovovi čisti, zategnuti, nigde blata ni leševa, nigde patnje ni stradanja, nigde kapi krvi, hoće reći autori, rat i nije tako loš kad se predaš na vreme.

Milunka Savić (foto: Sputnik)

Dakle, čemu borba gospodo Srbi, i onda i danas, bolje da se odmah svi predate kao Nemci Milunki u onom rovu! Mi samo odšarafimo bombu, (dobro, poneka nam i ispadne iz aviona, vama koji sanjate snove čitavog sveta pravo na glavu) a vi se predate!

Rekao bi čovek, kad tri puta odgleda gore pomenuti spot, pa u Prvom svetskom ratu (bre) niko i nije stradao, niko u Podrinju nije obešen, niko streljan, kralj Petar, Stepa, Putnik, Bojović i ostali, džabe su išli preko Albanije… Prostije rečeno, niko ih nije terao, nego sami, onako, rešili.

O, kako smo mi malo znali o našoj istoriji do ovog spota, do drugih sličnih spotova i sočinenija.

Pa, u našoj istoriji, ustvari, nije bilo krvi, stradanja, patnje, dovoljno je bilo sa odšarafljenom bombom upasti u austrijski, nemačku, turski, itd. rov, pa da se oni, listom, furtum, svi predaju, dignu ruke u vis, pobacaju puške. A i mi, naopaki kakvi smo, uvek nam je bilo draže da damo život za otadžbinu nego da za nju živimo. I kad su nam nudili da živimo, mi ginuli.

Hoće reći Amerikanci, braćo Srbi, bolje ikakav život nego nikakav. A vi, zapeli, sloboda pa sloboda, nezavisnost? Šta će vam to?

Da Vas podsetimo:  Nije Srbija kurva, niti je kad bila, niti će biti

Jesmo mi Srbi, sledeći je zaključak američkog spota, bili pacifisti, ali, Austrijanci, Nemci, pa to je tek divota. Nisu oni u naše, mi smo u njihove rovove, ustvari, upadali sa odšarafljenim bombama i tu je razlika. Pa, još jednom da upitam, gde li je Milunka ranjena devet puta, kad je rat tako tekao? A i Amerikanci, oni su još veći pacifisti od Nemaca recimo. Oni su nas, reče li to Stoltenberg, bombardovali za naše dobro, sad nam i spotove o svom trošku prave, a mi nikako da ukapiramo. A i oni Iračani, njima milion dece ubijeno za njihovo dobro, za sveopšte dobro, a oni to niti prepoznaju niti cene, kakva nezahvalnost, kao i u našem slučaju.

To što piše u udžbenicima, eno i na Vikipediji, da je Milunka bila vojnik Gvozdenog puka, da se u Kolubarskoj bici istakla kao bombaš, to, prosto zahteva redefiniciju. Ustvari, posle spota Ambasade SAD, postaje jasno da biti bombaš ne znači bacati bombe u neprijateljske rovove, ginuti, nego, sa odšarafljenom bombom upadati u rovove posle čega sledi masovna predaja neprijatelja.

Sledeći put, dakle, poruka je spota, kad nam Amerikanci sa odšarafljenom bombom upadnu u rov, mi svi, listom, furtum, da se predamo. Jer, bolje je ikako, nikako nikako živeti. Bolje živ rob nego mrtav junak. Da se ljudi ne muče da nas bombarduju ponovo.

Ko 1944. i 1999. na Vaskrs.

Sramota je to.

Bolje da odmah podignemo ruke uvis.

A i ono Kosovo, šta će nam, kad ćemo lepše živeti bez njega. Bolje živi osramoćeni nego mrtvi časni i pošteni.

autor:Zoran Šaponjić

https://iskra.co/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime