Milutin Bojić i srpsko stradanje 1. deo

0
91

Svojevremeno najveća nada srpske i jugoslovenske književnosti i drame, pesnik kojem su dodelili epitet „kralj reči“, kao i mnoga druga velika imena iz sveta kulture tog doba umro je mlad, ostavivši iza sebe i za to malo života velika dela.

Wikipedia

Piše: Vukašin Maksić

Pored pesama i pozorišnih komada, Milutina Bojića smo dužni da se sećamo i po njegovim istorijskim spisima, esejima koja je pisao prilikom povlačenja srpske vojske i naroda kroz albanske planine, na putu kojim je zajedno sa čitavom vojskom, vrhovnom komandom, narodom i ostarelim kraljem Petrom, krenuo i pesnik, mladi Milutin Bojić.

Ovom prilikom ističemo posebno upečatljive delove Bojićevog teksta Srbija u povlačenju.

„Vesti su sada suprotne ranijim optimističkim verzijama. Sada se priča da je neprijatelj probio puteve za odsutpanje, a da Arnauti kolju sve živo. Ali, ipak vlada odlazi, vojska odlazi, zastave odlaze. Treba ići za zastavama, jer su sada one naša otadžbina.

„Hajdemo kroz maglu, kroz kišu, kroz susnežicu, praćeni grmljavinom neba i topova, hajdemo do prvog konaka, pa ćemo videti tamo šta ćemo. Živi se od časa na čas. Idemo ko zna kud, čeka nas ko zna šta, ali natrag je neprijatelj, a napred možda i smrt, a možda i spas.

„Treba izdržati lude orgije planinskih vetrova, divlju buru kamenitih planina ili urlikanje severca po ravnicama. Pogdegde će se možda morati ići preko reke bosim nogama. I to krajem novembra, pri temperaturi na kojoj se mrznu drvo i kamen!“

„Idemo… biće šta je kome suđeno. Nikada možda fatalizam nije imao svoju punu vladu kao sada.“

„Sada je sve gladno. Glad bije iz kaldrme, iz blata, iz kućnog maltera.“

„Neko od pokislih putnika moći će bar da prenoći u kolima. To je tako obična stvar, kao što je obična stvar naći pored druma zaglibljenog u blato konja ili čoveka sa očima otvorenim i pravljenim nebu. Ne osećamo veliku razliku između njega mrtva i nas živih.“

Da Vas podsetimo:  Tužilaštvo mora biti zdravo

A topovi, trenovi, celokupna komora, bolnička kola, poštanski kamioni? Hladan i strašan odgovor: uništiti! Dopustite mi da ovde ne opisujem te scene, od kojih se srce cepa, da u svojoj bolnoj uspomeni ne izazivam utiske te strašne zimske noći, kada na snegu, pri fijukanju vetra, uz grmljavinu daleke kanonade, ceo jedan narod spaljuje, lomi: topove koji su mu branili domove i stekli slavu, trenove, komoru uzetu sa njegovih vlastitih njiva, bolnička kola, sve. Ne. Ili treba o tome napisati krvavu epopeju, ili ćutati i ne razdirati ranu. Ceo narod plače, a krši, uzdiše, a spaljuje. Dosta je što ću vam reći: uništili smo sve! Kao prosjaci uzeli smo torbe na leđa i pošli peške preko zaleđenih planina, da propadamo u provalijama punim snega, da umiremo, da vapimo za parčetom hleba i čašom vruće vode. O nekom snabdevanju u ovoj ledenoj pustinji ne može biti ni reči. Jadne žene, jadna deca, jadni ranjenici! Jadni moj narode!

Kraj prvog dela….

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime