Pred čitaocima je drugi deo odabranih delova Bojićevog teksta Srbija u povlačenju. Drugi deo je hronološki nastavak prvog dela, tako čitalac može da prati i originalni tekst u celini.
„Sve patnje sa narodom deli i Kralj, koji je neprestano pored svoje vojske. Pod teškim slojem snega na ramenima, pun brige, probija se on kroz elementarnu nesreću, kroz zimsku buru, da zajedno sa celim narodom preživi najgori čas koji subina može izmisliti. On , sedi legendarni kralj, koji se povlačio kao prost redov, koji je na volujskim kolima prošao kroz Jankovu klisuru, sada pešice, sa štapom u ruci, bez pratnje, samo sa jednim ordonansom, probija se kroz Albaniju, da provodi noći bez krova, bez vatre, da dršće i da gladuje kao najprostiji vojnik.“
„Hladnoća je vrlo velika, a vazduh gust, težak i pun magle pada svom silinom na grudi i guši umorne putnike (…) Neverovatne elementarne teškoće isprečile su se i prete da svojim ledenim pritiskom smrve poslednje ostatke srpskih armija i srpskog naroda.“
„Planina Žljeb na jednome pravcu ove odiseje, Čakor na drugom, predstavljaju najteža mesta. Zatrpani u sneg do više kolena, sa pravom ledenom maskom na licu, koja se stvorila od pare što se ledi čim izađe iz usta, probijaju se zamrzli vojnici, generali, komandanti armija, činovnici, žene. Nekadašnje dame u poderanim cipelama, zavijene u krpe nose na leđima decu! Nekadašnji upravnici, direktori zavoda, načelnici najviših odeljenja, sada predstavljaju zaleđene figure, koje s teškim drhtanjem korak po korak, stenjući, vuku svoja umorna tela preko krševa i nošeni vetrom zapadaju u sneg i mehanički blude kroz beli prostor.“
„Pa ipak, zamislite da su izvesna odeljenja prenela na ramenima topove preko planine Žljeba! Vojnici su tražili da prenose topove, iako su znali da je takav način transporta više no srljanje u smrt. Plačući kao deca, preklinjali su komandante da ne uništavaju topove. „Prenećemo ih na svojim leđima“, govorili su. Krijući suze, komandanti su popuštali, svesni da ovo odobrenje znači toliko sigurnih žrtava! Tako su se herojski topovi sa Kumanova i Bregalnice našli u Crnoj Gori, da poslednji put zagrokću i brane časne vrhove srpskih planina!“
„Teškim terenom preko Spasa, pa na Puki, za Lješ, odstupa i sedi Vladalac Srbije. U svom izgužvanom i snegom pokrivenom šinjelu, bez kraljevskih oznaka, sa palicom u ruci korača sumoran, kao prost vojnik. Dane je provodio u teškom maršu, mučnom za njegov napaćeni organizam, a noći je probdenisao, pokraj kakve slučajno nađene vatre, zavijajući se u svoj suri šinjel, kroz koji je zviždao hladan albanski vetar.“
„Neprijateljski aeroplani ne propuštaju nijedan dan da prospu svoju paklenu kišu na izmučeni narod. Transporti hrane, upućeni posle velikog preklinjanja iz Evrope u Medovu, propadaju na putu. Gorka čaša ima da se ispije do dna.“
„U blatu kao živa groblja leže razbacani mrtvaci. Živi kosturi gaze preko svojih mrtvih jučerašnjih drugova, golih i opljačkanih od neprijatelja. Gaze ne iz milosrđa, nego što drugog puta nema. Na svakom koraku sretate ponekog očajnika koji leži u blatu, izbezumljena pogleda i čeka smrt. Umire od gladi. Mi mu nemamo šta pružiti.“
Kraj drugog dela…
https://www.koreni.rs/milutin-bojic-i-srpsko-stradanje-1-deo/
