Milutin Bojić i srpsko stradanje 3. deo

0
53
Wikipedia

„U strahu da neprijatelj, kad uđe u zemlju, ne počne mobilisati mladiće, Vrhovna komanda je naredila da svi dečaci od 12 godina naviše krenu sa vojskom.

Ovi dečaci, novi regruti, nisu imali nikakve veze sa vojskom. Oni su se hranili iz sopstvenih sredstava, ili novcem pojedinih opština. Kada se došlo u zonu gladi, za njih je stanje bilo strašno. Bez odeće, ne primajući nikakva sledovanja, ovi mladići, goli, bosi, gladni, podneli su neverovatne teškoće. Nije im se mogla doturiti hrana, jer je ni za druge nije bilo. I njihov još detinjski organizam počeo je popuštati.

Jedva su došli do Prizrena, a međutim morali su ići i dalje putem Prizren-Ljum Kula – Debar – Elbasan – Tirana – Šijak – Kavaja – Fijeri -Valona. Najgori pravac puta je pao u deo nesrećnom srpskom podmlatku!

U početku povlačenja ovi siroti dečaci su dobijali po 300 grama brašna za pet dana. Docnije nisu dobijali ni to, i zato su na putu umirali od gladi.

Za dvanaest dana stigli su iz Prizrena u Debar, tj. od 1. do 12. novembra. Posle dva dana su bili u Strugi, a 21. novembra u Elbasanu. Od 22. novembra do 5. decembra su se kao skeleti vukli ka Tirani zasejavajući put svojim detinjskim leševima. 8. decembra su osvanuli u Kavaji. Tek 26. decembra su prešli Vojušu i tu su ostali do 31. decembra, prikupljajući svoje proređene čete, a zatim su pošli za Valonu, gde su ukrcani i upućeni u Bizertu.

Prema zvaničnim podacima Vrhovne komande, na ovome putu je propalo oko 20.000 ovih dečaka.“

„Neprijateljski aeroplani u divljem besu što osećaju da je srpska armija, po cenu najvećih žrtava, uspela da izbegne iz gvozdenih kandži svojih neprijatelja onda kada se uopšte nije moglo pretopostaviti da će izbeći, svete se mučkim napadima. Svakodnevno zasejavaju logore i gomile izbeglica svojom paklenom vatrom. Čitave zgrade su uništene, bolnice se pretvaraju u gomile ruševina.“

Da Vas podsetimo:  Dečak Cvetko Ristić stoji sam kraj tri sveže humke, a pod crnom zemljom mu je sve što je imao

„No, izgleda da je sudbina odlučila da do kraja izlije svu svoju žučnost na ovaj namučeni narod. I pored svekolike volje, nemogućno je ukrcati sve armije u Draču. Uspelo se da se samo izvesna odeljenja, a naročito bolesnici sa izbeglicama, ukrcaju u brodove, dok su ostali produžili mučan i težak marš za Valonu.

Još petnaest dana muka maršovanja preko rđavog terena, u neizvesnosti, a pod vijorom gladi.

Ništa lakši nije ni ovaj put od onog do Drača. Opet baroviti predeli, opet umiranja, opet očajanje.

Iscrpene do krajnjih amplituda nerava, srpske kolone, gladne, opljačkane, smrvljene stižu u Valonu.“

„Ceo jedan narod našao se na širokoj pučini, ceo jedan narod se navezao galijama na more i krenuo se da traži sklonište za svoje umorno telo i da pod toplim suncem Krfa, Alžira ili južne Francuske traži isceljenja, vere i nade…

Na iznenađenje neprijatelja, proređen, iscrpen srpski narod je vaskrsao i posle kratkog vremena krenuo se ogromnim brodovima za solunski front, gde će, kao iz pepela vaskrsao, zatresti neprijateljske armije i dokazati svoju životnu snagu zauzećem Bitolja.“

https://www.koreni.rs/milutin-bojic-i-srpsko-stradanje-1-deo
https://www.koreni.rs/milutin-bojic-i-srpsko-stradanje-2-deo

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime