Ministar protiv rijalitija

Šta li bi ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću da 1945. ide u četnike? Ako je rešio da se posle dve godine na toj funkciji bavi svojim poslom, malčice je zakasnio. Kultura je po društvenim trendovima, političkim programima i, na kraju, po budžetskom prioritetu odavno svedena na nivo lanjskog snega koga se sećaju samo oni koji su bili zameteni.

Ako mu se, pak, sve smučilo, pa je je rešio da slavno pogine na braniku elementarne pristojnosti kojoj se izgubio svaki trag, onda je izabrao prilično siguran način samoubistva. Da je krišom noću srušio neku od onih kula Beograda na vodi moglo bi mu se odbiti na ekscentričnost ili ludilo ali udar na rijaliti programe mu, izgleda, neće biti oprošten. Govori o tome upadljiva ćutnja njegovih kolega iz vlade, nakon što je Vukosavljević izjavio kako programi „koji duhovno i mentalno uništavaju jedan narod“ ne bi smeli da se emituju na televizijama sa nacionalnom frekfencijom. Svojom opaskom ministar je automatski izazvao gnev najčuvenijeg pisača otvorenih pisama i autora najnovijeg mega-rijalitija koji ga je, u svom stilu, nazvao glupanom i površnom neznalicom koji bi samo da dodatno „obogati proizvođače rijaliti sadržaja“ i osiromaši građane jer bi oni sada morali da plaćaju svoj „omiljeni program“. Kakva dirljiva briga za građane, naklon do zemlje!

Odgovorio je nešto gospodin ministar gospodinu Željku Mitroviću i ne znam da li će se i kako dalje razvijati polemika ali sam siguran da će i tu Vukosavljević izvući deblji kraj, bez obzira što sumnja u „kognitivne kapacitete“ suparnika. Ovde važi druga vrsta pameti od one na koju pledira prvi čovek resora kulture. Na tom polju vladaju druga pravila i Vukosavljević je tu bez ikakve šanse.

Njegova, za sada, potencijalna ali sve izvesnija žrtva iscrpeće se samo na ustupku sopstvenoj savesti – rekoh i spasih dušu svoju, dok će širi efekat koji bi mogao da stvar okrene u nekom drugom pravcu biti ravan nuli.

Jer, u državi gde učesnici rijalitija završavaju u skupštinskim klupama a njen predsednik gostuje na televiziji kao predigra takvom programu i još se izvinjava gledaocima što je „ušao“ u termin „Parovima“, ministrov angažman je osuđen na propast.

Vukosavljević je prenebragao ključnu činjenicu da rijaliti programi nisu pošast koja se, eto, otrgla kontroli pa je treba vratiti u prirodne tokove, to jest u kanalizaciju gde i pripada, već je planski impostirana sa namerom da zagluši svaki glas zdravog i kritičkog razuma. Nisu rijaliti nus produkt, oni su projekat. I ne treba da budu zabranjeni i „zakatančeni“ posleponoćni sadržaj sa upozorenjem u uglu ekrana, već poželjna programska perjanica prajm tajma. Shvatio je to i Zmaj od Šipova, samo nije bio u prilici da objasni ministru Vukosavljeviću a Kija Kockar je bila zauzeta kupovinom novog automobil pa ni ona nije stigla. U krajnjem slučaju, zašto bi oni nešto i objašnjavali čoveku koji se nalazi u vrhu vlasti i nije shvatio kako se taj vrh temelji upravo na tom rijaliti dnu.

Oni se prepliću, nadopunjavaju, hrane jedno drugo, proizvode nesnosnu buku od koje ljudi ne čuju krčanje sopstvenih creva ili, u očaju, prekrivaju oči pa ne vide karavane koji pored njih prolaze sa opljačkanim blagom u sepetama.

U društvu koje počiva na principu „hleba i igara“, rijaliti je prirodno stanje stvari, suplement za mozak koji treba da ga usmeri na poželjnu stranu i anestezira kako bi se bez otpora izvršila lobotomija.

Zato Vukosavljevićeve kolege mudro ćute i listom će okretati glavu kad njegova, za primer, bude istaknuta na kocu ispred onog Imaginarujuma, nakon što se sa njom poigraju stanari najnovije Zadruge.

Ranko Pivljanin
iskra.co