Ministarska sirotinja

Kad je pre neki dan Ivica Dačić zavapio kako mu je mala plata i kako nije normalno da ima manji lični dohodak od nekih od sekretara i savetnika u Vladi, priznajem da su mi se okvasila leđa od suza koje su niz njih potekle. Pretpostavljam, da je i većini građana ove zemlje istim povodom bio mokar taj deo tela.

S jedne strane, gospodin ministar spoljnih poslova se toliko plata naprimao sa državnog budžeta ( što se redovnih primanja tiče, na drugom mestu ih nije nikad ni primao, bar da mi znamo) tako da je, što se toga tiče i sa tim malim platama odavno preplaćen. Da ne merimo njegov grandiozni učinak za ovih gotovo trideset godina otkako je zaposlen kao političar, bojim se da bi i po tom osnovu on nama bio dužan.

Međutim, načelno gledano, Ivica Dačić je u pravu. I pre nego što vam se posle suznih žlezdi na leđima aktiviraju i one pljuvačne, pokušaću da objasnim. Objektivno, zaista nije normalno da ministar spoljnih poslova, makar i Srbije, ima platu hiljadu evra ili da, primerice, čovek na čelu ministarstva prosvete sa oko 100 hiljada ljudi ispod sebe ima još manje. Odmah će mnogi graknuti kako oni ionako ne žive od plate a upravo u tome i jeste problem. Poenta je da se sistem uredi tako da ministri i visoki državni službenici žive baš od plate a ne od „bočnih“ prihoda. Naravno da nije samo mala plata uzrok masovne korupcije ( svetski političari imaju pristojna primanja pa opet nisu imuni na mito) mada jeste među najznačajnijim. Istovremeno, mala plata je izvor i mnogih drugih zala.

Prvo, ona je na neki način induktor negativne selekcije. Teško je naći poštenog i kvalifikovanog čoveka koji će za objektivno malu platu pristati da dođe na takva mesta, pa su ona mahom prepuštena onima sa sumnjivim motivima kojima i nije bitna plata nego mogućnosti koje ta pozicije pružaju. Primera radi, zašto bi Dušan Vujović sedeo u vladi da se na njega izdire neki Vučić za platu od hiljadu evra ako u Svetskoj banci može da zaradi nekoliko puta više i još bude poštovan?

Drugo, ako jedan ministar mora da razmišlja o tome kako će na kraju meseca da plati infostan i struju, teško da će biti maksimalno posvećen državnim poslovima.

Treće, mala plata podstiče opšte licemerje. Njima nije lako da objasne otkud im odela koja vrede mnogo više od jedne plate, mi prećutno pristajemo na te njihove „alternativne“ izvore prihoda. I tako redom…

Dakle, obrni okreni, ispada da bi za državu bilo najjeftinije da pošteno plati one koje je vode a onda zauzvrat može da traži i očekuje i rezultate i poštenje. Da ne licitiramo kolika bi to plata trebalo da bude ali nekoliko hiljada evra mesečno po ministru može da izdvoji i siromašna država a sve bi se to vratilo ako bi isti savesno radili posao i držali prste podalje od raznih tegli sa džemom. Naravno, naivno je poverovati kako bi pristojne plate automatski značile i apsolutnu imunizaciju ljudi na vlasti od pohlepe i zloupotreba. Dugo traje ta epidemija da bi se preko noći iskorenila, ali od neke vakcine se mora početi a transparentna finansijska injekcija u ministarske pozadine se čini kao adekvatna urgentna mera.

Naravno, pošto svi znamo kako stvari stoje i s kim imamo posla taj ugovor sa pristojnom platom podrazumevao bi i jedan simbolički aneks u vidu fotografije Zabele ili neke druge nadležne apsane koji bi poslao jasnu poruku u smislu šta sledi ako se ne bude živelo samo od plate. I da, u slučaju da ne mogu obuzdati alavost, opet nastave da žive o državnom trošku ali u malo promenjenom ambijentu i okolnostima.

Ranko Pivljanin
Izvor: iskra.co