Ministarstva, ministri i drugi paraziti, i neuknjiženi vlasnik Srbije

MINISTARSTVA,  MINISTRI I DRUGI PARAZITI

ŠTUTGART – Veliki broj Srba – ali i pripadnika drugih manjina koje žive na teritoriji Srbije pa i mnogi iseljenici, sudeći po brojnim izveštajima u medijima, smatraju političare, uključujući i ministre, njihove zamenike, sekretare, sekretarice pa i po koju ljubanicu ili ljubavnika, – citat – „koruptnom grupom parazita i lenčuga koji se korupcijom i neradom bogate na grbači naroda“!

Valjda će jednog dana sociolozi i drugi stručnjaci, ako ikada dođe do smene današnjih šefova policije, rukovodilaca srpskih tajnih službi, mnogih sudija, tužilaca, i drugih koji su najmanje 20 godina suksesivno uništavali sve što je činilo Srbiju kao i svih korumpiranih političara – od predsednika države, vlade, ministara pa do poslednjeg nimalo značajnog predsednika neke opštine, potvrditi da je veći deo naroda – nazivajući bar neke od pomenutih „koruptnim parazitima“, bio u pravu!

Ipak, u dolazećih desetak godina, pošto se čitava vlast, slično svojevremeno Adolfu Hitleru, Staljinu ili Josipu Brozu, Čeučesku, Idi Aminu idr. diktatorima u njihovim tadašnjim državama, danas u Srbiji nalazi u rukama samo jednog čoveka, mala je verovatnoća da će doći do bilo kakve pozitivne promene. Jedino ako, kako se u beogradskoj čaršiji priča i pomalo piskara po novinama, Aleksandar Vučić sam ne odluči da napusti mesto i predsednika stranke i predsednika države. Valjda da bi pobegao od odgovornosti za sva Srbiji i narodu učinjena zlodela – od veleizdaje ako prizna Kosovo kao državu pa do pljačke i korupcije koju on NIJE sputavao. Pitanje je samo gde i na koju stranu će da pobegne?

A narod? Ko u našoj zemlji pita ljude koji su, izgleda, pali u neku vrstu letargije pa čak i kome i zanemeli gledajući samo sebe, porodicu, svoja posla i kako će da prežive ovo zlo vreme danas i ubuduće. Očigledno je –citirajmo opet neke beogradske novine – „neuknjiženi vlasnik Srbije Aleksandar Vučić“ svestan sve težeg preživljavanja svojih podanika. Jer on svakodnevnim „pretnjama“ u javnosti očigledno priprema narod na najgoru moguću situacijju! Kaže – biće još teže i grđe nego devedesetih godina prošlog veka! Da ne sluti, imitirajući neku novu proročicu sličnu čuvenoj Baba-Vangi, enormnu inflaciju ili ne daj bože čak uvođenje sankcija, ukidanje bezviznih putovanja srpskih državljana po Evropi ili, i ponovo NATO bombardovanje Srbije?

Ipak, da bi zadovoljio sve svoje čankolizce i skutonoše, koji ga u suštini i drže na vlasti, umesto da od sebe i od svojih ljudi krene sa štednjom baš zbog njegovih opširnih opisivanja nedaća koje će nas snaći i nagoveštavano zlo doba za Srbiju, on to zahteva samo od svojih podanika a svojim pajtašima naredio je čak ukupno povećanje sa 20 na 25 (!!!) minsitarstva! Ta nova masa tobožih „ministara“ će, po ustaljenom običaju, da zaposli čitavu malu armiju saradnika – bez obzira na stvarne potrebe, na njihove kvalifikacije, bez provera validnih ili lažnih svedočanstava i diploma i što je najgore, bez dokazane trunke ljudskog karaktera i morala. Svi oni će kao ministri ili službenici ministarstava, „papagajisati“ ponavljanjem u javnosti priče Velikog vođe. Oni su ustvari nepotreban kadar. Jer o svemu odlučuje samo ON!

Kako bi to bilo lepo kada bi se Srbija odrekla svih preskupo plaćanih ministara i njihove administracije i ubuduće plaćala samo jednog čoveka – Velikog vođu jer on ionako sve odlučuje i radi sam i po svom ćefu! Samo tu bi se uštedele desetine a možda čak i stotine miliona evra godišnje – ako se računaju i mogući troškovi korupcije. Srpski mediji izveštavali o ubrzanoj proceduri priprema Zakona valjda o povećanju broja ministarstava da bi se ozakonilo umesto do sada 20, pomenutih 25 ministarstava. To je i uspelo i najzad je sastavljena nova vlada! Pa neka košta šta košta!

Nažalost još uvek je nepoznato koliko sav taj „državni aparat“ kroz korupciju i lična bogaćenja mnogih vlastodržaca zaista STVARNO košta narod.

U zemlji čiji nacionalni dohodak po stanovniku iznosi samo oko 7500 evra godišnje, dozvoljavamo sebi luksuz da imamo 250 tobožih poslanika a ubuduće i pomenutih 25 ministarstava. Ako naš „sistem uhlebljavanja“ zaslužnih u Parlament, u ministarstva, javne i opštinske strukture itd. pokušamo da uporedimo sa u odnosu na našu zemlju neuporedivo bogatom i razvijenom Nemačkom, ispada da kod nas po jedan narodni poslanik od 250 njih – ako ga je zaista većinski birao neko iz naroda koji navodno ima 6,5 miliona glasača od ukupno oko 7,5 miliona stanovnika, i nije ga njegova partija mućkama i nameštaljkama „ugurala“ u Parlament- zastupa tobože „interese“ oko 30.000 stanovnika odnosno oko 26.000 mogućih glasača. U Nemačkoj koja, odnedavno sa 83 miliona stanovnika, od kojih 61,2 miliona ljudi ima pravo glasa, i po stanovniku dostiže brutonacionalni dohodak od 42.206 evra, jedan jedini poslanik od njih 736 u Bundestagu, zastupa interese oko 112.700 stanovnika ili oko 83.000 mogućih glasača!

Po najnovijoj želji Velikog vođe, da otvori ukupno 25 ministarstava, umesto i do sada 20 delom suvišnih i uglavnom maloaktivnih i neefikasnih ministarstava, ubuduće će svaki ministar „raditi“ za po oko 260.000 u biračke spiskove upisanih glasača, bez obzira koliko njih stvarno izlazi na glasanje ili za oko 300.000 stanovnika Srbije- ako ih, posle masovne bežanije ljudi u inostranstvo od pomenutog „meda i mlaka“ stvarno toliko ima. Kao što smo već pomenuli, uz minstarke i ministre dolazi već pomenuta „armija“ poslušnika –znači svakakvih saradnika.

I među dosadašnjih 20 ministarki i ministara imali smo, pomenimo samo jedan primer, ministarku, koje, hvala Bogu u novoj vladi više nema i kojoj je važnije bilo da kada „ izađe na teren“, boju zaštitne kacige ili šlema i šminke uskladi sa bojom svoje (pre)skupe odeće zbog fotografisanja – nego da se npr. stara o tome da jedan nedoučeni „pečenjar“ prasadi i jagnjadi ne uništi proizvodnju električne energije u Srbiji. Možda je uništenje bilo planirano zbog eventualne pripreme EPS za prodaju celog sistema nekom strancu? Ako mislite da je ovo jedini primer nesposobnosti nekog ministra ili ministarke – silno se varate, primera je bezbroj, a u KORENIMA je ipak premalo mesta da se sva ta, možda zbog nečijih interesa počinjena krivična dela, opiše kataklizma Srbije!

Sada nam u novu vladu stiže još jedan veliki „stručnjak“ – nastavnik sporta, tabator u kik-boksu i Palmin ili možda tačnije rečeno čovek pod Palmom, ni manje ni više nego na mesto ministra privrede. Valjda da bi lakše i na sličnom stepenu stručnosti mogao da komunicira sa direktorom Privredne komore za koga se zna da se nikada pre mesta direktora nije bavio – privredom! Izgleda da Srbiji zaista dolaze neka, kako predsednik AV tvrdi, zla vremena jer su nam od nekih sa liste nepoznate sposobnosti od Vučića mandatarki serviranih ministarki i ministara!

Izlišno je pomenuti da možda pravu „sliku“ vlade upotpunjava valjda od starih pa i novopridošlih Beograđana najomrženiji i ocenjen kao najnesposobniji, a priča se i najalaviji i očekujući najkoruptniji ministar – onaj koji je na jednom beogradskom trgu 3 puta prevrtao kocke, i kao izraziti ruralac zagorčavao živote Beograđana, posebno vozača, korisnika gradskog saobraćaja i mnogih drugih. Da, onaj Vesić! Hoće li sada najzad da ostvari svoj san da Beogradom zaviore ogromne, preskupe zastave na stometarskim jarbolima, da se izgradi nepotrebna i preskupa žičara do Kalemegdana, da se umsto rekonstrukcije ukloni stari tzv. „Švapski most“ preko Save i za ogroman novac napravi novi i da se još više ulica u BG pretvori u pešačke zone, poseku brojna stara stabla itd.? Verovatno.

Uporedimo i ovde siromašnu Srbiju, već sa skoro 33 milijarde evra javnog duga na ivici bankrota, sa velikom Nemačkom kojoj je dovoljno samo 15 – i slovima petnaest ministarstava. To znači da interese pomenutih 61,2 milion nemačkih glasača, predstavlja jedan ministar čije ministarstvo „radi“ za oko 4,800.000 glasača odnosno za 5.33 miliona stanovnika! Naravno da Nemačka ima i pokrajinske vlade i minstarstva, ministre i druge saradnike – ali ima ih i Srbija u vidu Pokrajinske vlade Vojvodine sa predsednikom i četiri podpredsednika kao i 9 sekretara koji bi odgovarali po „opisu radnog mesta“ ministrima u „Centralnoj vladi“ u Beogradu. Koliko lezileboviđa „radi“ i tobože se bavi zastupanjem interesa Srba na Kosmetu teško se može zaključiti iz medijskih izveštaja, ali ih, verovatno, i tamo ima i previše! Rekosmo već – Veliki vođa želi 25 ministarstava – pa neka košta šta košta!

Naši iseljenici se pitaju, zbog stečenih saznanja kako to funkcioniše u demokratskim državama u kojima Srbi već decenijama žive, zašto je malecnoj Srbiji sa nešto više od 7 miliona stanovnika potreban Parlament sa 250 poslanika, kojih, ako se pogledaju TV snimci sa raznih sednica, gotovo da nema na njihovim „radnim mestima“ u Parlamentu. Gde su ti ljudi – u restoranu Skupštine gde se pije i ždere za siću ili i ne dolaze iz svojih izbornih jedinica u Beograd na sednice, osim kada nešto po želji vrhuške treba da se tobože „demokratski“ izglasa? Iako se ishod glasanja, uglavnom po istrukcijama Velikog vođe, obično unapred zna.

Neko će možda reći – u vreme ogromnih zaduživanja kroz uzimanja kredita kod svetskih lihvara, čijim se „nabavkama“ mimo Ustava Republike Srbije, bavi isključivo Aleksandar Vučić – ili u ređim slučajevima možda i neko od njegovih najbližih, proverenih mućkaroša-saradnika, često sa plagiranim doktoratima ili kupljenim diplomama raznih privatnih fakulteta, a možda i neko iz porodice, koštanje nepotrebno velikog broja tobožih „narodnih poslanika“, ministarstava i ministarki/ministara i čitave, skoro „dvorske kamarile“- troškovi za i oko pomenutih koje ipak plaća narod Srbije, su prava sitnica.

Ali, ako znamo da su i dugovi stanovništva i dugovi još to malo preostale tobože srpske privrede, koji možda iznose još oko 30 milijardi evra, kako onda nazvati tu situaciju koju vrhuška, u Gebelsovim manirima, prodaje narodu kao da zaista u Srbiji već teku čuveni med i mleko? Da li je Vučićevo propagirano „zlatno vreme“ u Srbiji adekvatno stvarnosti ili je država na ivici bankrota a narod na ivici gladi? I kako uz stalno javno kukumačenje predsednika da će nam biti još gore, te izjave sinhronizovati sa pričama o uspesima, napredku i pomenutom dobu „meda i mleka“? Teško, veoma teško, ali provladini mediji i Gebelsovci u Propangadnom aparatu Srbije rade neumorno svoj posao na stalnom zaglupljivanju –ako ne svih glasača, onda bar njihovih, kako tvrde, 700.000 SNS članova –i članova njihovih porodica! A ta masa ljudi, priznajem, je dovoljna da spreči eventualno moguću pobedu nesložne opozicije na dolazećim izborima. Naravno, kako se u Srbiji ništa ne bi promenilo! Valjda je Srbija jedna od retkih država u Evropi gde se unapred zna ko će pobediti na izborima.

Da su promene neminovne i preko potrebne sprečavanjem dalje korupcije, zatim otimanja državnih resursa zbog poklanjanja ili ustupanja za samo po koju šaku dolara ili evra –verovatno uz „masne“ provizije moćnicima, hitno provođenje oduzimanja kroz korupcije stečenih basnoslovnih imovina političara i njima bliskih privrednika- pljačkaša, iznošenje u javnost svih dosada tajnih ugovora, dogovora i potpisanih obaveza i njihovo ukidanje itd. je gorka istina. Ipak su svi izgledi da srpski narod to sve neće tako brzo dočekati.

Hitne promene zahteva, po zvaničnijm statistikama, ako su one verodostojne u šta se opravdano sumnja jer one često ulepšavaju stanje, najmanje oko 500.000 apsolutno siromašnih, znači gladnih građana Srbije- ili oko 6,2 % stanovništva, kao i oko 1,5 miliona odnosno oko 21,2 % stanovnika naše države koji su na ivici gladi i siromaštva. Dozvoljeno je pitanje da li je Srbija još uvek naša ili je već založena Kinezima, Nemcima, Korejancima i drugim eksploatatorima kao garancija za grdne kredite? Verovatno jeste- jer i ovde važi teza da narod niko ne pita! A baš tih više od 2 miliona gladnih, od kojih je bar 1 milion ljudi upisano u biračke spiskove, tako izgleda, ne izlazi na glasanje ili se prodaje za sitne poklone -za litar-dva ulja, šećer, brašno ali u poslednje vreme, što je jedinstven slučaj u Evropi, i za po koju udeljnu paricu! Tako da –ako glasa- opet glasa za iste ljude i za nastavak sopstvene bede.

Da čluveni nemački pisac jevrejskog porekla Erih Marija Remark živi u današnje vreme među Srbima, verovatno bi neki njegov roman nosio naslov U Srbiji ništa novo. Podnaslov bi mogao da bude Boljitka nema a zlo i beda jurišaju svom snagom.

Iz Štutgarta za KORENE
P. Rakočević