Ministre, a šta vama piše na čelu?

0
1896

Nasilje u školama je goruća tema poslednjih nedelja, nakon novih snimaka zlostavljanja vršnjaka. U svemu tome, ministar prosvete Mladen Šarčević vidi povod za šalu.

Gostovanjem u emisiji „Upitnik“ na RTS-u Šarčević je još jednom pokazao da problem ne shvata suštinski i da rešenja smišlja tokom same emisije, jer zvuče toliko besmisleno da je teško poverovati da se iza njih krije naporan rad. Ali, u zemlji Srbiji smo, nažalost, na takav pristup rešavanju problema navikli – ono na šta čak ni ovaj mučeni narod nije navikao jeste doza bezobrazluka, drskosti i nepoštovanja koju je ministar pokazao jednom „šalom“ pred kamerama. Nakon što je pušten snimak u kome nekoliko nasilnika udara svog druga iz razreda, dok ostali snimaju i smeju se, Šarčević je imao sledeću reakciju:

Šarčević: Kada pogledate ovoga krupnog momka i ovoga sitnog momka, ovome piše na čelu „muči me“. Otprilike se oni tako zadevaju, snimaju i nekada fingiraju takve stvari.

Olivera Jovićević: Kako može nekome na čelu da piše?

Šarčević: Pa šalim se.

Sve to sa nečim što verovatno u glavi Mladena Šarčevića deluje kao „šarmantan osmeh“ na licu.

Vidite, reakcija normalnog čoveka na snimak deteta koje neko tuče može da bude raznolika – čovek može da se rastuži, može da pobesni, može da bude u šoku, može čak i da mu se sloši. Pomisao na to da deca poput Alekse svakodnevno trpe jezive batine dok direktori, nastavnici i kojekakvi psiholozi žmure kod svakog normalnog izaziva jezu. Ali, ne i kod ministra. Kod njega je to, izgleda, baš sjajan povod za šalu i za bahatu banalizaciju ogromnog problema koji odnosi dečje živote.

Dok je autorka pokušavala pitanjima da ukaže da je njegova teza apsurdna, on je umesto izvinjenja za nespretni iskaz, nudio objašnjenja i nastavio da produbljuje nebulozu koju je izgovorio. Nažalost, to nije bio kraj. U narednim minutima ministar je ponudio da se nasilje rešava postavljanjem nadzornih kamera i većom kontrolom nastavnika. Znači, više neće morati sami vršnjaci da snimaju, nego će nasilje zabeležiti nadzorne kamere.

Ovo je jedan od onih trenutaka kad vam dođe da bar jedan dan imate mozak određene osobe, kako biste se odmorili kao čovek – jer, koliko nezaposlene moždane ćelijice moraju da vam budu da biste kao predlog rešenja problema predložili postavljanje kamera nakon pšto vamje pokazan SNIMAK tuče? Valjda nam je svima jasno da dokazivanje nasilja u školama nije problem – problem je što i pored svih tih silnih dokaza nema adekvatnih kazni niti dugoročnog rešenja koje bi smanjilo nasilje u školama. To, izgleda, ministru ili nije jasno ili ga bukvalno toliko ne zanima da neće da napreže mozak oko takvih sitnica kao što su životi naše dece.

Naučite decu da nasilje nije igra

Dobro je da se u emisiji našla i Tijana Sovilj, školski psiholog i psihoterapeut. Nakon svih Šarčevićevih reči, ona je ukazala da naša deca ne umeju da komuniciraju i da ih tome niko nije učio. Umesto nadzora, predlaže časove i radionice na kojima će se deca učiti toleranciji. Još važnije je da nauče šta je sve nasilje, jer mnoga od njih nisu ni svesna toga. Poput ministra i oni često sve doživljavaju kao šalu, a moraju da budu svesni da je „takva“ šala ubila njihovog vršnjaka Aleksu Jankovića. 

Međutim, kako će to shvatiti oni, ako to ne shvata većina poslanika u zemlji. Ako načelno podrže Aleksin zakon, ali onda ne učine ništa da on uđe u proceduru i da se o njemu odlučije i to samo zato što zakon nije predložila adekvatna strana. Kako da deca smatraju da je nasilje loše, ako poslanik Dveri govori kako muškarci treba da se tuku, dok lider njegove partije predmetima gađa drugog poslanika i vrši verbalno nasilje? Kako da znaju da je nasilje loše i kada šef najveće poslaničke grupe u parlamentu svakodnevno vređa političke protivnike i naziva ih pogrdim imenima? Kako da znaju da je neprimereno da drugaricu iz odeljenja „vaćare“, ako vidi da jedan ministar govori kako voli kada novinarke lako kleknu, a za to dobije svega nekoliko meseci suspenzije. Kada nasilje svakodnevno gledaju na televiziji od predsednika države do vređanja u prodavnici.

Zato, ministre, nije dovoljno da na sastanak pozovete nekoliko kolega. Morate da pozovete čitavu Vladu, Narodnu skupštinu, urednike svih medija i da ih pitate vrlo jasno: Kako bi se osećali da je Aleksa bio njihovo dete? Šta bi uradili da su na mestu njegovih roditelja? Morate da im objasnite da moraju da prestanu da vrše nasilje i da za to nalaze ekonomske, političke i druge izgovore. Sve dok jednom uredniku obravdanje za pozivanje u rat i ponižavanje žena bude ekonomski interes, dok jednom političaru govor mržnje bude način za sakupljanje poena, do tada će i deca govoriti kako su se samo igrala i šalila.

Naravno, da biste im to rekli, prvo treba da se izvinite onoj građanki koja Vam je postavila pitanje, a Vi joj se bahato obratili, pritom uvredivši ne samo žrtve vršnjačkog nasilja i njihove roditelje, već i sve građane zdravog razuma koji, čisto da vas podsetimo, iz svog džepa daju za vašu platu, pa bi trebalo da radite u njihovom interesu.

Da Vas podsetimo:  Žene su nosioci više od trećine poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji

Mi, za razliku od Vas, nismo od onih ljudi koji određuju šta nekome piše na čelu. Da jesmo, deo Vašeg lica iznad nosa bi bio savršeno mesto za nekoliko pogrdnih reči.

Petar Paunović

noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime