MIRIS TENDžERE

Piše: Miroslav B Mladenović Mirac

Mali planinski zaseok Predanča, negde pedesetih godina 20. veka-bio je pun dečje vreve, pun radosti i života- na obroncima planinskih visova Bukove Glave, na nadmorskoj visin između 800 i 1334. metara, na padinama- strminama i litica pod bukovom šumom.

U tim stoletnim bukvama gnezdili se crni orlovi-gospodari neba, divlji golubovi, pa i čavke.

Tamo gde su bile blage padine, šuma je bila krčena, gde se pravio ćumur-a i dan danas na livadama ima tragova od pravljenja ćumura, koje se zovu „štetine“-zaravni na strmini planinskih livada ili u bukovoj šumi.

Na tim cvetnim livadama su blejale ovce i rikala goveda, čula se pesma ovčara, kosača i sakupljača sena. Mesta ispod stoletnih bukvi, pored potoka i izvora služila su kao plandišta ovaca, govedi i svinja, na kojima se posle velikih vrućina-ovce i goveda plandovale u hladovini stoletnih bukvi, a svinje se brčkale u virovima.

Plandovalo se od oko podne do sve dok sunce se ne „obrne“ na drugu stranu-vremenski od pre dvanaest do tri pola četiri popodne.

Dok je stoka plandovala, deca su se brčkala po potocima, devojke se kupale polunage ili nage, skrivene u šumi potoka, a mlade udate žene su spavale pored izvora i snevale san o svojim muževima tamo negde daleko u pečalbu.

Devojke bele kao vile, često su znale samo da svojom cikom razbuktaju mladost, pa je ječalo po planinskim potocima okruženi gustom bukovom šumom –a u potoku Gracka.

Tu se plandovala stoka, gde je vodila turska vada, potom i kolski put ka planisnko selo Ravni Del.

Uz potok je bilo nekoliko plandišta, u zavisnosti na kom delu planine se vrši ispaša stoke. Svaka mala, svaki zaseok je imao svoja plandište, ali ono plandište pored brze planinske reke Bistrice, blizu vizantiskog utvrđenja-mesta Prokop, bilo je najznačajnije, jer tu plandovala stoka iz skoro svih delova sela Zlatićeva, Gornjeg Dejana i Predanče.

Dobilo je naziv Kozilište-gde su nekada najčešće plandovale koze, koje su odmah posle drugog savetskog rata uništene dekretom tadašnje vlasti. Uz reku i niz reku su bile mnogobrojne vodenice i valjavica, sve do sela Kozilo i do ušća reke Bistrice u reku Vlasinu.

Kao deca posle kosidbe ili sakupljanja sena u podne-iz svih susednih sela smo odlazili u Kozilište i kupali se u reku Bistricu. Skakalo se sa stena i pokazivala hrabrost i umeće plivanja u brzoj i hladnoj planinskoj reci. Sa svih strana strmine i obraslost bukovom i hrastovom šumom, sunce je dopiralo samo do vode po podne i tada dok je stoka plandovala-deca su se kupala u reku.

U tom vremenu dok se kosilo, želo-bilo je živo i veselo u selo. Tada deca „školarci“-kako su ih zvali nepismeni u selo, u vreme ferija-raspusta, dolazili su iz gradova u sela kod svojih rođaka, pa je bilo zabavno i osećao se miris mladosti života.

Najlepše u planinu je bilo proleće. Kada livade procvetaju, bralo se cveće, igralo, pevalo,a kada poraste zelena trava, onda smo kao deca se „trkaljali“-igrali, mrsili travu i dobijali batine od svojih majki, jer se takva trava kasnije teško kosila.

Čim procvetaju livade-počne da „šuška“ trava šuškavac, dolaze kosači za kosidbu iz pečalbe.

Uz radost u pesmi i igri-deca su sakupljala seno i pomagala u denenju stogova. Za poslušnost su im roditelji na vašarima kupovali gumene pirotske opanke i po koji šareni štapić bonbona, nekada pištaljku ili pištolj igračku-kao nagradu za uloženi trud u ispomoći u kosidbi i žetvi.

Tada su deca na teškim fizičkim poslovima u polje zamenjivala svoje roditelje-pa se pre vremena i sazrevalo.

Siromaštvo u svim selima, dovodilo je decu da se oblače u dronjkama, pocepana i sa svinjskim opancima idu po kiši i snegu i do deset kilometara pešice u jednom pravcu do škole.

Nije im bilo lako. Škola se završavala onako usput. Sve slobodno vreme deca su posvećivala radu sa svojim majkama-bilo sa stokom ili u polju.

Često su i učila dok su čuvala stoku na pašnjacima-a domaći zadatak se nekada pisao i na „kolenima“ u bukovoj šumi, dok se vraćalo iz škole ili negde na nekoj livadi sa stokom.

Tako su deca bila i ostala svuda radosna i vesela-kada se kosilo,ralo, vlačilo, želo, vrlo,čuvala stoka, skupljalo seno, udavalo, ženilo, slavile slave, Božić, Đurđevdan i vašarilo po vašarima.

U planinu su zime bile često surove.

Još u septembru se obavezno obezbede glavne potrebštine-dovoljno žita, brašna, drva za ogrev, petroleja za „gasarče“ svetiljku ili lampu, soli –a ostalo ko si koliko ima.

U gradu se odlazilo konjima ili upregnutom stokom na dvokolici-da se proda koji naramak drva, ćumura ili razmeni planinski krompir za vlasotinačko vino, s kojim su se dočekivale slave.

U planini se nikada nije znalo dokle će trajati zima.

Čestu su vejavice toliko bile velike-da su nam kuće nekada i stoka bile zavejane i nekoliko dana.

Sećam se jedne zime kao dete., dok je otac kao pečalbar-ciglar bio na „kubikaciji“ zemlje na nekoj ciglani u Vojvodini,a majka u bolnicu-sa babom i komšijama smo nedelju dana morali da čistimo sneg da bi se probli iz kuće i do stoke.

U selo se zimi često organizovano se čistio put i staze da bi se napojila stoka vodom i došli do vode za piće na kladencu-izvora, jer se kašljalo od vode koju smo morali da pijemo od topljenja snega, dok smo bili zavejani.

Često smo kao deca zimi „hvatali“ u plemnjama pilitija divlja: žutajke, čevrljuge, belokrilke i na „primkama“ od konjske dlake i vrapce-a na „sojkala“-drvena naprava, pa se tako u siromaštvu jedino „mrsili“ time jer nikada nismo ni imali skoro meso za obrok.

Kao deca smo se vozili sankama napravljenim od pruća i skijama „na vrce“-kanapa, koga smo držali kao upravljača umesto štapova- kada smo se vozili na snežnim livadama i „preskakali“ slogove kao pravi skijaši. U vreme dok je otac i zimi bio u pečalbu, zbog nedostatka kablaste hrane za stoku, ovce sam terao i kopao im ispod snega korenje paprata u potesu Mali Đorčev Rid.

Dobro se sećam onog planinskog života u siromaštvu, kada sam tranakopom-kopačem, kopao paprat ispod snega, a oko mene je klopotarom-medenicom-odzvanjao zvuk i osećaj topline zimskog sunca i daha ovaca koje su umiljatim pogledom želele da mi se zahvale za svaki koren koji je iskopala nejaka dečja ruka.

Sećam se blještavog belog snega na padini okrenutoj južnoj strani planine-koje je u meni budilo radost života, da se izdrži tešak teret na nejakim dečjim plećima u surovoj planini. Bila je to prava zimska idila-nema šta. Na zubatom suncu, meni je bilo toplo u duši. Nisam osećao nikakvu hladnoću-i ako sam tada bio oskudno odeven, a čak sam nosio i svinjske opanke.

Negde kada sunce „pređe“ na drugu stranu, prema zalazu, kada se ovce zasite papratom, kada se nakopa dovoljno korena paprati i za svinje-kada nabreknu vimena ovcama za dojenje jagnjadi- onda se krene ka kući.

Jedan mali suvonjav dečak, veselog pogleda, sav srećan sa tovarom na nejaka leđa- sa uvrzanim korenima paprati, južetom na tranakopu-kopaču, ide korak po korak zadovoljan i srećan svome domu.

Onako gladan, iscrpljen, ali sa sjajem u očima, kada počnu da sisaju šarena jaganjci-nastaje ne opisiva radost u duši malog dečaka.

Kada se uđe u kuću, onda se uz ognjište baba ili majka potrude da uz umiljate reči izuju opanke i vunene čarape sa promrzlih dečačkih nogu-a sestre se često i utrkivale koja će prva da skine nahvatani led sa čarapa i pantalona.

Sav ozaren u licu dečaka- dugo se sećao i babinih milozvučnih reči:“Naš domaćin, naša odmena, naša snaga…“.

Dečak se tako prosuši pored ognjišta, a nekada i uz kube koje pucka od siline- vatre dobre bukovine, dok se uz ognjište osećao miris krčkanja jela u grnetu, a kasnije i mirisa kupusa iz leđenke-tendžere.

Često u nemanju, uzimao se projno ili raženo parče hleba i stavljalo na „paru“-da se oseti miris mrsa-malog parčeta slanine, koje se nije davalo deci, nego domaćinu kuće-jer se nije imalo.

Živelo se oskudno, pa se tako time i zadovoljavalo da se mirisom na onoj „rupici“ tendžere ispuni pusta dečja želja za nekim snovima u obilatoj ishrani. zato sam kao dete i maštao da ću jednoga dana postati pekar-mesiti onako beli hleb, koga su zvali Sumun, jer smo ga kao deca jedino mogli gledati u pekarama na vašaru. Beli hleb je bo san svakog dečaka u planini.

Dojadila nam je bila proja i ražen crni hleb

I danas osetim miris na šporetu, isti onaj kroz „rupicu“ tendžere-dok se kupus krčka sa mesom; dok tako u zimskim danima slušam pucketanje vatre u šporetu na drva-dok napolju pada sneg.

Sada su mi napolju na prozoru: vrapci, belokrilke i druge meni drage divlje ptice- koje stalno hranim zimi troškama hleba. Nema više ognjišta, ovaca, paprata, tendžere i stavljanja hleba „na paru“ -da se malo „upije“ miris slanine. Tako se često sanjarilo.đ

I danas gledam napolju pahuljice snega – vraćam se u vreme detinjstva, mladosti i nekada bezbrižnog života u mojoj planini. Nikada se nisam mogao odvojiti od toga planinsko -gorštačkog života. Planina mi je dala snagu, da poletim i onda kada se često u životu naiđe na dno beznađa. Uvek sam joj zahvalan.

Zapis: 2.jun 2002.godine Vlasotince

IZVOR:-Iz objavljene etnografsko-etnološke knjige: PRIČE MOJE-OTRGNUTO OD ZABORAVA, 2016.g Autor:Miroslav B Mladenović Mirac, Vlasotince, strana:46-50

TENDžERA:- Tendžera (Leđenka)-glinena grnčarska posuda u kojoj se na ognjište, kubetu ili šporetu na drva kuvao u toku zime kiseli kupus sa slaninom i rebarcima- selo Predanča (G.Dejan), Gornje Povlasinje, Foto zapis: 2008. godine Vlasotince , Srbija

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac lokalni etnolog Vlasotince, Srbija

AUTOR:Miroslav Mladenović, matematičar u penziji, etnolog, etnograf i pisac na dijalektu JUGA Srbije