Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rijaliti programe na televiziji i da u njima, paradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?
Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju – poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen.
Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!
Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu.
Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.
To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.
Ugasiti televizor jeste početak revolucije!
zivimo za dan kada ce se pink ugasiti
Tekst je iz 2017., ili cak/stavise 2016., mozda i ranije, secam se ovog dela za „pi#karanje“. Cudo ne pominje kolegu udbasa marica milomira, vesnika rijalitija. Zna se dobro ko gleda rijalitije, sitcom-ove, sport, koje MIMA takodje ne pominje, jer bi doslo do sukoba interesa, posto su joj prijatelji iz tih bransi, i slicno. Opste je poznato svakome ko se bar malo razume u SAJKOLOGI da to gledaju oni kojima je dosadno, ali i bezvredni. Intelekturalac to nikad nece gledati, mozda do 20-te, dok ne sazri intelektualno, a ako je iz porodice intelektualaca, onda i mnogo ranije. Pomenuti programi ni na koji nacin ne uticu na intelekt. Naravno, oni kojima je dosadno su automatski dosadni, a to je najteza bolest, i jos gore, to je bolest duse. U tom kontekstu je UZASNO vazno prepoznati kvazi/pseudo-intelektualce, sto moze samo pravi intelektualac. Mnogi misle/mislidu da ako nadju „srodnu dusu“ da ce dosada nestati. Nece, ne se brinete, to je samo kazna za grese vase ili vasih predaka. Jedini nacin da to resite je da radite na sebi, sto trazi jaku volju, koju vecina nema. Zao mi je ako sam nekog uvredio … da, da, naravno da jeste. Igen, sto bi rekli ugro-azijati (u poslednje vreme zavrsavam komentare, objave i slicno (sa) ovim delom, ne znam zasto).
Bravo…. dobro srocen tekst.