U načinu na koji se čovek tokom života intelektualno razvija, ništa se nije promenilo od samog postanja. I dalje se deca uče na primerima koje im daju roditelji ili neki drugi uzori. Ne želeći da zvučim osuđivački, već u želji da delujem korektivno koliko je to moguće, ne mogu a da se ne zapitam zašto ne dajemo primere deci koja će sutra morati da biju gomile nezavršenih bojeva koji ostaju iza naših pseudopokušaja da išta rešimo. Ostavljamo srpsku mladost bez ičega u rukama i na taj način donekle garantujemo njen poraz u sutrašnjim bitkama od kojih se mnoge možda dese i danas.
Nije teško pogoditi na šta konkretno mislim ukoliko posmatramo delovanje srpskih intelektualaca. Ona druga, manje intelektualna i manje srpska strana, ima fondove, pa će svoje naslednike i NVO odojčad ostaviti s nečim u rukama ili džepovima, a mi svoju decu među kojima sigurno ima mnogo potencijala, ostavljamo sa rukama punim papira sa spiskovima „srpskih intelektualaca“ koji su potpisali prvi, peti, stoti apel ili peticiju.
Umesto naučno-istraživačkog rada kojim bi se stvorila infrastruktura koju sutra mogu da koriste novi srpski naučnici u rovovskoj borbi za identitet, mi im ostavljamo naša snebivanja i blage note po kojima ništa ne može da se zasvira, osim neke melodije naše propasti koja će odjekivati sa grobalja na kojima će se sahranjivati sve ono najbolje što Srbija ima. Ne zidamo bedeme koji bi odbranili naše kuće i hramove, već se opredeljujemo da smo mi za to što imamo, kao da možemo biti i za šta drugo, ali i kao da postoji bolji način da pokažemo za šta smo od onoga da to što imamo zaštitimo.
Znam da mnogi uživaju u tome da vide svoje ime u članku koji nosi naslov „Grupa srpskih intelektualaca potpisala…“, ali taj spisak može da govori nekoliko stvari.
Prvo, peva odu egoizmu pojedinih potpisnika bez dela svrstavajući ih u istu grupu sa onima koji delo imaju. Drugo, puko izjašnjavanje za ovo ili ono, a najčešće nepotkrepljeno delom, dovodi samo do produbljivanja podela nacionalnog bloka. Treće, jezivo liči na drugosrbijanska saopštenja koja štancuju svakog dana do te mere da ona apsolutno gube na značaju, kao i sve sa čim se preteruje. Četvrto, tako samo olakšavamo svojim protivnicima borbu protiv nas, jer oni kroz te apele dobijaju realnu predstavu o tome koliko je ljudi za ili protiv nečega, a nemojmo se u ovom vremenu iznenaditi, iako nam uvek zvuči kao šala, ukoliko neko te spiskove iskoristi kao spiskove za odstrel medijski, naučni ili fizički, nebitno je.
Dakle, opredeljenje intelektualca apsolutno je vidljivo kroz njegov rad i javno delovanje u smislu predstavljanja svog rada, i stoga, nema nikakvog razloga da takvi intelektualci svaki čas stavljaju svoja imena na liste na kojima se ta imena ionako podrazumevaju.
Ukoliko želimo nešto da promenimo, ali zaista da promenimo, ne da se o tome samo izjasnimo, treba raditi u okvirima svog talenta i zidati neporušivu tvrđavu koja će štititi i nas i našu decu, ali i sve ono što je taj rad porodilo.
Ponekad, kada sebi dozvolim da potpišem neki od mnogobrojnih apela, uveče sedim i rugam se samom sebi što ličim na evet-efendiju kog Andrić pominje, a čija je uloga bila da klima glavom kada nadređeni govori. Čitam beskrajne apele i peticije i shvatam da je svaki potpis klimanje glavom samom sebi i mišljenju koje je isto i pre i posle tog apela, baš kao i mirna površina nacionalne vode koja se ni pre ni posle bilo kog potpisa neće ustalasati, a pored će i dalje cev nečijeg mokrog čvora ispuštati fekalije direktno u tu vodu, kao što će i žabe i dalje kreketati kao da se ništa ne dešava, a vode je sve manje usled suše. Verujte mi, kada ta silna voda ispari, pa ostanemo u fekalijama, ništa neće značiti to što ćemo se opredeliti da li je to loše ili dobro.
autor:Milan Ružić
izvor:https://iskra.co/
