Vidimo da Republika Hrvatska nudi svoje „usluge“ i želju da prenese vlastita iskustva Ukrajini kako bi im pomogla u „mirnoj integraciji“ područja Novorusije.
Novorusija je stvorena i pitanje njene integracije, posebno mirne je hipotetičko pitanje. Ipak, ukoliko zajednički interes svih zainteresovanih pokaže da je neki oblik zajednice Novorusije i Ukrajine moguć i potreban možda bi bilo interesantno iz srpskog ugla analizirati „iskustva“ sa odnosom Srba u Hrvatskoj i njihove „reintegracije“ kako bi se pomoglo predstavnicima Novorusije da ne naprave greške koje je napravila srpska strana u procesu pripreme, potpisivanja i implementacije sporazuma. Posebno jer su se srpske vlasti pokazale veoma uspešne u prepuštanju teritorija nastanjenih Srbima u „ustavnopravni“ poredak drugih država i „kvazidržava“.
Tokom ratnih sukoba 1991. godine Srbi iz istočne Slavonije, Srema i Baranje su, odbijajući da prihvate jednostranu secesiju Hrvatske od Jugoslavije, odbranili svoja naselja i formirali oblast pod sopstvenom upravom sa namerom da ova oblast bude čvrsto vezana uz Republiku Srbiju kao matičnu državu srpskog naroda. Vojnom akcijom u leto 1995. godine hrvatske vlasti su uspele da slome vojnički otpor Srba u zapadnim delovima Republike srpske Krajine, proteraju srpsko stanovništvo i ponovo uspostave svoju vlast. Vojna akcija nije u ozbiljnoj meri ni pokušana u istočnim oblastima jer su one bile sa većim demografskim potencijalom, spremnijim oružanim formacijama i jer su bile naslonjene na teritoriju Republike Srbije. Potpisivanju sporazuma o mirnoj reintegraciji prethodio je dogovor hrvatskog predsednika Franje Tuđmana i predsednika Srbije Slobodana Miloševića u Dejtonu, gde se pod okriljem SAD odvijala mirovna konferencija o Bosni i Hercegovini. Temeljni sporazum o području istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema (poznatiji pod nazivom „Erdutski sporazum“) potpisan je 12. novembra 1995. godine. Njime je predviđeno pokretanje procesa mirne reintegracije Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u ustavno-pravni poredak Republike Hrvatske.
Sporazum je za hrvatsku stranu potpisao šef kabineta predsednika Republike Hrvatske Hrvoje Šarinić, a srpsku stranu zastupao je ministar inostranih poslova SR Jugoslavije Milan Milutinović. Sporazum su pripremili i u njemu posredovali američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt i potpredsednik Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji Torvald Stoltenberg[1].
Osnovna greška srpske strane bila je što se u „reintegraciju“ krenulo bez ikakvih garancija i „obrnutim redom“. Dakle krenulo se na „časnu reč“ i pod okriljem SAD i, u to vreme, njihove dominacije u okviru organizacije UN. Srbi su garancije za sprovođenje sporazuma, praktično, predali u ruke svojih neprijatelja, odnosno onih koji su podržali vojnu akciju protiv Republike Srpske Krajine i koji su iste godine u okviru NATO snaga izvršili bombardovanje položaja Srba u Bosni i Hercegovini.
Razoružavanje je umesto na kraju izvršeno na početku. Srbi su predali svoje oružje u zamenu za garancije mirovne misije Ujedinjenih nacija UNTAES (Prelazna uprava za istočnu Slavoniju, Baranju i zapadni Srem) koja je inaugurisana Rezolucijom Saveta bezbednosti UN-a[2]. Na čelu misije je bio, naravno američki, general Žak Klajn (Jacques Paul Klein). U više koraka srpski interesi su potiskivani tako da danas, osim formalnog učešća srpskih predstavnika u lokalnoj samoupravi, nema ni traga institucionalnog prisustva Srba (ne postoji srpska zajednica opština, uklanjaju se dvojezične table na državnim institucijama…). Praktično sporazum o mirnoj reintegraciji je postao sporazum o predaji Srba u ruke hrvatskim vlastima. Mada se u sporazumu čak 7 tačaka bavilo ljudskim pravima sve je na kraju ostalo mrtvo slovo na papiru. Sporazum je Srbima garantovao individualna prava, ali prava zajednice su ostala izneverena jer za njihovo ostvarivanje nije dobijen čvrst okvir još na početku pregovora.
Pregovori su uvek bolji nego rat, vojnici to najbolje znaju. Ali da bi neka strana bila uspešna u ovim pregovorima uvek mora biti spremna za odbranu – da u krajnjem slučaju prihvati rat kao sredstvo zaštite vlastitih interesa.
Zbog onih koji su zaboravili možda bi trebalo podsetiti na ono što je o ratu rekao čuveni britanski filozof Džon Stjuart Mil: „Rat je ružna stvar ali ne i najružnija. Daleko ružniji je degradirani moralni stav i patriotsko mišljenje po kome nijedna stvar nije vredna ratovanja“. Dakle ukoliko nismo spremni da platimo cenu slobode – nismo je dostojni.
Građani Novorusije uz sebe imaju tekovine svoje herojske borbe, svoju vojsku i svoju vlast, ali imaju i značajan dokument koji im daje osnovu za aktivan i siguran položaj u obezbeđivanju vlastite sudbine – „Minski sporazum“. Minski sporazum je, mada „nesavršen“, konkretan dokument na čije sprovođenje može uticati i Rusija i tako sprečiti nametanje jednostranih rešenja. Bezbednost i stvaranje uslova za rad privrede je tekovina koja se ne sme ignorisati.
Ali ono na šta se ne sme pristati to je povratak u „ustavnopravni poredak“ svojih dušmana i neprijatelja. Mora se prethodno izgraditi ustavni i zakonodavni okvir koji mora sačuvati tekovine borbe (teritorija, narod, vlast, odbrana, ekonomska nezavisnost…). Taj ustavni okvir se više ne može menjati bez izričite saglasnosti legitimnih predstavnika Novorusije.
Po dogovoru, carinski službenici i službenici na granici mogu biti i zajednički ali VOJSKA mora biti vlastita. Samo je sposobnost za odbranu garant da se agresija ne može ponoviti.
Ali dok se sa puškom u ruci razgovara o miru, ne treba zaboraviti ono što je jedan od najvećih srpskih mislilaca rekao o nama i našem najvećem grehu (a što se može odnositi i na druge pravoslavne narode).
Koji je najveći srpski greh?
„Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno NESTRPLjENjE. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…..
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju“, već mudrosti. Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje. Nestrpljenje je uzrok svakom razočarenju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga „neka bude volja Tvoja“. Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko „buntovništvo bez razloga“. Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onom što ne razumemo[3].“
Kada se Rusija početkom 1812. godine suočila sa pretnjama Napoleonove invazije, generalu Kutuzovu je u Bukurešt poslato naređenje da što pre i pod bilo kakvim uslovima zaključi mir sa Turskom. Bilo je neophodno prikupiti sve snage za odbranu Otadžbine od smrtne opasnosti i invazije najveće armije koju je svet do tada okupio. Samo tri sedmice pre invazije sa zapada potpisan je mir[4] kojim je okončan rat i Rusija dobila Besarabiju. Rusija je izneverila nade srpskih ustanika sa kojima se, rame uz rame, borila punih šest godina protiv zajedničkog neprijatelja. Umesto potpunog nacionalnog oslobođenja Srbima se nudila „mršava“ autonomija. Oni su je u svom nestrpljenju odbacili i upustili se u otvorenu borbu sa daleko nadmoćnijom Osmanskom imperijom. Rezultat je bio slom ustanka 1813. godine, nasilje okupatora, ponovo ustanak i mukotrpna borba za autonomiju pa nezavisnost. U toj borbi, decenijama kasnije Rusija je bila uz nas. Baš pozivajući se na Bukureštanski mir i zahvaljujući narasloj ruskoj moći i njenom uticaju Srbija je proširila teritoriju za 6 nahija 1830. godine a tri godine kasnije i stekla potpunu autonomiju koju je uzdigla na nivo državne nezavisnosti posle ratova 1876. i 1877-78. Svojim nestrpljenjem i manjkom vere propustili smo priliku da svoj narod poštedimo nepotrebnih žrtava i sačekamo povoljne međunarodne okolnosti za potpunu realizaciju našeg osnovnog cilja – nacionalne nezavisnosti.
Za pravoslavne hrišćane važna je pouka „Blagoslovi Gospode neprijatelje moje i ja ih blagosiljam i ne kunem“. Naši neprijatelji su samo strogi prijatelji koji nam ukazuju na naše propuste i greške. Jedan vek nacionalnog lutanja, saučesništva u razbijanju celovitog rusko-pravoslavnog prostora ne može proći nekažnjeno. Boljševički eksperiment sa stvaranjem „sovjetskih republika“ pokazao se poguban po sve pravoslavne narode i zato danas treba okajati svoje grehe i u obnovu duhovnog i državnog jedinstva krenuti odlučan za borbu ali ne zaslepljen mržnjom. Borba naroda Novorusije nije samo borba za njih. To je borba za sve narode sveta koji su prepoznali one kojima je Ukrajina samo pijun na šahovskoj tabli a narod Ukrajina samo sredstvo za ostvarivanje vlastitih geostrateških interesa. Zato narod Novorusije treba strpljivo i odlučno da se bori za očuvanje tekovina svoje borbe a mi ih u toj borbi moramo podržati – uvek i na svakom mestu.
Dragan Krsmanović
Fond strateške kulture
____________
[1] Otac sadašnjeg generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga.
[2] Rezolucijom br. 1037 od 15. januara 1996. godine, ustanovljena je posebna „Prelazna uprava UN-a u istočnoj Slavoniji (UN Transitional Authority in Eastern Slavonia, odnosno UNTAES.
[3] Vladika Nikolaj Velimirović, Beseda:15, Društvo srpske zajednice Ljubljana, 35.
[4] Bukureštanki mirovni ugovor je potpisan 28. maja 1812.godine.
slika http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/237249/Zasto-Hrvatska-vojska-nije-oslobodila-istocnu-Slavoniju.html
