Sve ovo što nam se dešava je naša zasluga i stoga smo mi krivi! Svi mi smo krivi i svaki od nas pojedinačno je kriv! Našim bezverjem, našim kukavičlukom, našom ćutologijom krivci smo i Bogu i rodu. Našim nečinjenjem dobra otvorili smo vrata zlu
Danas u MTS. Pet ili šest šaltera, tri rade. Red kao za vodu u ratno vreme. Niko ništa ne zna. Službenice tipkaju po kompjuteru, u strahu od nezgodnog pitanja. Jedno sveopšte rasulo, gnev i apatija. I svi ćute. Pognuli glave u bedi i strahu. Na moje pitanje zašto ne rade ostali šalteri, jedan mi reče „šta će one, nisu ništa krive“, misleći na službenice.
Eto, nisu one krive. Nisu penzioneri krivi. Nisu lekari krivi što ćute na korupciju u zdravstvu. Nisu profesori krivi što nam uvode bolesne i nazadne nastavne programe! Nisu sudije krive što rade u sudstvu koje je brlog kriminala! Nisu policajci krivi što biju omladinu koja neće paradu pedera! Nisu popovi krivi što nam ekumenisti kvare veru! Nisu šofer i čistači krivi što rade za ništa. Nije niko kriv!
Pa kad niko nije kriv, zašto nam je ovako?! Zašto živimo ko poslednji bednici i moralno, i kulturno, i materijalno?! Zašto smo skoro dotakli dno ljudskosti?! Zato što smo postali licemeri, zato što smo postali bezkičmenjaci i ljudi bez svoga „ja“. I stoga sve ovo što nam se dešava je naša zasluga i stoga smo mi krivi! Svi mi smo krivi i svaki od nas pojedinačno je kriv! Našim bezverjem, našim kukavičlukom, našom ćutologijom krivci smo i Bogu i rodu. Našim nečinjenjem dobra otvorili smo vrata zlu. I niko mi ne može reći da to tako mora. Ne mora!
Ali, da bi ovo ludilo stalo neka svaki od nas, svako jutro stane pred ogledalo i zapita se šta danas, ma koliko god me koštalo, na svom mestu življenja, na svom radnom mestu mogu da uradim da ovo zlo stane?! Učitelju, nastavniče, doktore – kaži i ukaži svojim pretpostavljenim šta ne valja, ma šta te koštalo?! Izgubićeš posao?! Pa šta, koliko danas ima onih koji ne rade u ovoj okupiranoj Srbiji! Nećeš moći prehraniti porodicu?! Moći ćeš, jer Bog nikad ne ostavlja borce za Istinu i Pravdu! Bez hleba, ali i bez obraza, ostaćeš samo ako i dalje budeš ćutao! I za ovo ti ne trebaju protesti na ulici. Treba tvoj i moj lični svakodnevni protest na svakom mestu življenja.
Zato ustani Srbine!
Miroslav Vujanić
stanjestvari.com
„Мирослав Вујанић: Устани, Србине!“
Да ли је исправно и корисно рећи СРБи-Н или СРБ?
Ако је корен речи СРБ /једнина/, онда је логично да се из
једнине изводи множина – СРБи.
Ако упоредимо то са другим народима, као на пример:
РУСи, КИНЕЗи, ИНДУСи, ЕНГЛЕЗи, ФРАНЦУЗи,
ИТАЛИЈАНи, онда испада да МИ погрешно користимо
реч СРБи-Н?!
Ако је исправно рећи СРБИН /једнина/, онда би логично
било / као из наведених примера/ да множина буде СБИНи,
што наравно није и не може да буде тако.
Не каже се: РУСин /једнина/ – РУСИни /множина/, КИНЕЗин
– КИНЕЗини, ИНДУСин – ИНДУСини, ЕНГЛЕЗин –
ЕНГЛЕЗини, ФРАНЦУЗин – ФРАНЦУЗини…
Ако се каже СРБ, онда је јединка саставни део множине
– СРБи и ни на који начин није у несагласности са множином,
не штрчи из ње – у СЛОЗИ и САГЛАСЈУ је са МНОЖИНОМ.
Међутим, ако је једнина СРБиН, онда свака јединка овим “ Н”
штрчи из множине – СРБи и у НЕСЛОЗИ је и НЕСАГЛАСЈУ
са МНОЖИНОМ.
Није ли то, онда, код СРБиНа разлог за патолошку
индивидуалност – ГОРДОСТ, да се издваја и штрчи у односу
на множину – СРБи.
Није ли, можда, НЕСЛОЖНОСТ, НЕУМНОЖНОСТ и
НЕОБОЖЕНОСТ, између осталог, и у погрешном изговарању
и писању речи СРБи /Н/???
У књизи Постања Господ Бог говори, да је од Човек-а створио
/”извео”/ жену – Човек-ицу /Човеч-ицу/.
У језику србском, онда, треба да буде и јесте тако:
СРБ-киња, РУС-киња, ИНДУС-киња, КИНЕЗ-киња,
ЕНГЛЕЗ-киња, ИТАЛИЈАН-ка, а не: СРБин-киња,
РУСин-киња, ИНДУСин-киња, КИНЕЗин-киња,
ЕНГЛЕЗин-киња…
Имајући у виду Христове речи: “Својијем речима ћете се
оправдати и својијем речима осудити /нашкодити себи/…
и биће вам по речи вашој!”, онда горе речено има смисла.
Дакле, корен речи је СРБ – једнина, а СРБи је множина
– скуп,,заједница, сабор СЛОЖНИХ, УМНОЖЕНИХ и
ОБОЖЕНИХ јединки – СРБа.
Пети падеж од именице СРБИН је СРБИ-НЕ?!
Ко зна колико је стотина хиљада па и милиона пута
изгворена, а крије у себи погубно значење по србски народ.
Петим падежом једнине СРБИ-НЕ, пориче се поништава,
оспорава…множина првог падежа – СРБИ, име народа
којем припадамо, а да тога нисмо ни свесни.
Имајући у виду силу у моћ значења речи, у програмском,
кибернетском смислу, на нама се остварују Јеванђелске,
Христове речи:
“СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ, И
СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ! НЕКА ВАМ БУДЕ
ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“
Или, како то каже наш народ: “КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ ПЛЕТЕМО
СЕ САМИЋУ…“; a може и ово: “Свака реч има реп!“
Зато, не говоримо: СРБИ-НЕ /сопствено самопоништавање/,
већ – СРБЕ, народе мој!
Јер, реч има силу значења:
СРБ=СЛОВИ РЕЧ БОЖИЈУ!
СРБ=СИЛА РЕЧИ БОЖИЈЕ!
СРБ је елеменат скупа – СРБИ, а СРБИн то не може бити, по теорији скупова.
Драган Славнић