Potkraj novembra devedeset druge u ratnu bolnicu na Palama prispevahu ranjenici iz sata u sat, najčešće na nosilima ili na rukama drugova. Pred vratima jedne od bolničkih soba medicinska sestra nas je kratko upozorila: „samo ga nemojte pitati kako je sve mučen“.
Zatičemo sliku kojoj bi „pozavideli“ i poneki stradalnici iz Aušvica i Jasenovca. U krevetu, pokraj iskopnelog trupa, ležale su dve dugačke kosti presvučene kao zift crnom ispucalom kožom. Zoranove ruke. Ispod pokrivača virile su iste takve noge. Iz ispijene lobanje spokojno su nas pozdravljala dva blagovidna crna oka – jedini pokazatelj još živa čoveka.
Mladi inženjer i aktivni sportista bio je zatočenik jednog od nekoliko logora za Srbe samo u jednom sarajevskom naselju – Hrasnici. Onog u podrumu nebodera. Drugi je upriličen na stadionu, treći u kotlarnici nekad reprezentativnog Doma kulture u kojem je, prisećam se iz detinjstva, i Josip Broz – kovač „bratstva i jedinstva“, pri poseti FAMOS-u, odmarao i obedovao.
Noću su ih naizmenično prebijali, dovodili kriminalce te silovali kako bi dojučerašnje ugledne susede što više unizili. Polumrtvace su jutrom izvodili da kopaju rovove, sve dok nije pala granata onesposobivši pritom i njihove stražare. Četvorica Srba bila su još u životu kad je naišlo vozilo UN-a. Na Pale! – uspeli su da zamole pre nego ih povezu u Gradsku bolnicu i onde verovatno dokrajče.
U želji da se popridigne, Zoran nas lagano hvata za ruke da mi ne bismo dotakle njegove bolne podlaktice. Tek sada, kada je minula smrtna groznica i rane se ohladile, tu na sigurnom i daleko od mučitelja, osetio je da ničim mrdnuti ne može. Čudili smo se kako su u takvom stanju uspeli sačuvati i izdiktirati tačne podatke o još živim ženama i muškarcima te na mukama već umorenim sužnjima u logoru pod hrasničkim neboderom, među kojima je bio i Zoranov otac. Kopajući rovove – kazuje mladić – dozivali su se kad treba i kad ne treba, pa u sebi, kao tablicu množenja, ponavljali imena i prezimena i pamtili, pamtili, kako bi, ako ko preživi, mogao posvedočiti.
– Mora da se raspitujete za nekog svog dole – progovori Zoran znajući da po tom poslu ljudi najpre hitaju onima koji nekim čudom pobegnu iz sarajevskog pakla.
Bi mi nelagodno da pred ovim velikomučenikom priznam pravi razlog posete. Moja sapatnica Vera me ne ostavlja, i dalje tumara sa mnom, iako je potragu za, nadala se živim, ocem već okončala. Dva dana ranije, prelistavajući u Lukavici po ko zna koji put u kompjuteru pohranjeni nepotpuni spisak umorenih s onu stranu Miljacke, nađe da su joj roditelja već dokrajčili. U bolnom grču je još samo molila oficira za vezu da, kad njenog oca nije uspeo spasiti, učini barem nešto za spas mojih – brata i snahe.
Kome je to mogao nauditi sedamdesettrogodišnji Petar Kuzmanović, čiji je život ovisio od svakodnevne doze insulina? Ali, trebalo je oteti stan. I poslednji dinar te ogrlicu i prstenje koje je kćer, ne mogavši ubediti oca da napusti dom, pred polazak, zarad spasa tek rođene bebe, skinula sa sebe i ostavila ocu da mu se nađe. Uz to, Petar je bio Srbin. Dovoljan razlog za umorstvo.
Čemu se sarajevski Srbi imaju nadati razumeo je svako ko je išta pročitao iz istorije još mesec dana pre početka rata. Onda kad Hrvati i njihovo „cveće“ povezaše zastave HDZ-a i SDA, pa u opštoj antisrpskoj histeriji vazdan marširahu s jednog na drugi kraj grada. Kako je rat počeo i poznati sarajevski kriminalci, za tu priliku tek pušteni iz zatvora, raspodelili vlast po kvartovima, tako su mnogi muslimani, bez imalo zazora, bili spremni pokazati prstom na svoje susede sa kojima su koliko do juče „u ljubavi“ pili kafu. Bivalo je da sad, nakon jutarnjeg komšijskog muabeta, kao slučajno navrate u susedov toalet, da „provere ima li vode“, pa u kotlić lagano spuste bombu kašikaru, ili kraj telefona neprimetno ostave kakav blamirajući papir. Nedugo potom stizali bi Jukini, Cacini, Ćelovi, „pronalazili dokazni materijal suradnje s ćetnicima“, odvodili, mučili i ubijali.
Stradanje sarajevskih i prištinskih Srba razlikovalo se samo u jednom. Dok Albanci one koje nisu stigli pobiti i dan-danas izgone u nameri da poslednjem vide leđa, dotle su sarajevski Srbi odreda držani kao taoci i nikad se neće saznati koliko ih je likvidirano pri njihovom uzaludnom pokušaju da pretrče preko mosta ili krišom preplivaju na drugu obalu Miljacke.
Tog istog novembra devedeset druge, tumarajući što peške što kamionom od Lukavice do Pala i natrag, zastadoh na putu poviše Vraca odakle se ceo grad video kao na dlanu. Pogledom sam tražila, začudo ne svoj stan iz kojeg sam koji mesec ranije izišla s koferčićem za dvodnevna službena putovanja, već najpre zgradu fakulteta, onde u samom centru na Marijin Dvoru. Naprežući se potom da ugledam svoju gimnaziju, pa nizvodno rekom i osnovnu školu, pogled mi se skameni već na Čengić Vili. Odande su odveli našeg Draga, miljenika celog kolektiva i svakog ko ga je poznavao.
Nakon što smo u poslednji čas izbegli iz centra grada, danima zatočeni čekali smo evakuaciju iz Vazduhoplovnog školskog centra u Rajlovcu. Kad je taj dan došao, Dragomir Ćeranić, ugledni profesor matematike Vazduhoplovne vojne akademije, u dogovoru sa suprugom Nusretom , odlučio je nikud da ne kreće. Silno želeći da se oprosti sa svojim kolegama i studentima, pokušava na sve načine da se probije do Rajlovca. Stigao je do Čengić Vile i, videći da dalje ne može, svraća kod dojučerašnjih prijatelja muslimana s namerom da telefonira i makar nam tako dâ do znanja da nas neće zaboraviti. Samo što je podigao slušalicu, domaćica je nakratko izišla. Ubrzo potom banuli su Cacini i Draga odveli. Mesec dana kasnije ispustio je dušu u najvećim mukama – svedočila je njegova Nusreta.
Prebirući pogledom, skoro da ne nađoh kvart u kojem samo za nekoliko meseci brutalnom smrću nije skončao neko od prijatelja i poznanika. Je li to onaj grad – pitala sam se – što me je daleke šezdeset četvrte dočekao snegom zabeleo. Je li to Sarajevo koje sam bezmerno volela, sve misleći da i ono mene voli? Sa najcrnjom srpskom grobnicom zanavek se oprostih tu i tek tada.
Golgota sarajevskih, taman kao i prištinskih Srba, odvijala se pred očima celog sveta. Eli Vizelu, kao ni drugim „humanistima“ nije na um padalo da siđu u grad i obiđu detektovana mučilišta za Srbe. Najkraće rečeno, to nije bilo naručeno. Morala se sačuvati medijski promovisana slika o tobožnjem srpskom zulumu nad gradom stadalnikom, iako je i tad bilo očigledno da srpska naselja poput Neđarića bejahu ponajviše razrušena, a na Grbavici gotovo da nije bilo dana bez srpske žrtve muslimanskog snajperiste.
Međunarodni delioci „pravde“ ove, kao i tolike srpske žrtve samo u potonja dva veka, ne žele da vide, jer zbroje li nedužno stradale Srbe, biće teže da sude Srbima živim – što u tribunalima što svakojakim rezolucijama.
P.S.
Beše to početkom osamdesetih godina, u vreme „bratstva i jedinstva“. Sarajka iz ugledne muslimanske kuće, inače rođena sestra poznatog jugoslovenskog kompozitora i profesor engleskog jezika, jedanred u mom radnom kabinetu i usred kolegijalnog razgovora, ničim izazvana, otprilike izgovori: Baš čudno, Srbi su imali četnike, Hrvati ustaše, a eto, mi Muslimani (veliko M već je bilo „u opticaju“) nismo imali takve. – Ne, do Handžar divizije – kao iz topa će Bilja, a ja, zatečena, stadoh da razmišljam je li reč o provokaciji ili neznanju. Filmova ratnih bilo je napretek. Ponajviše o „opakim“ bradatim četnicima, a samo onaj Zafranovićev „Operacija u 26 slika“ bio je dovoljan da se sagledaju i zlodela ustaša. I, doista, nijedan o Handžar diviziji i učešću muslimana u ustaškom pokretu. Slično stvari stoje i sa izostankom filmske i književne prezentacije albanskih zlodela.
Prikupljajući hodonime (nazive ulica i trgova) u južnom delu Kosovske Mitrovice, uočila sam da nema „viđenijeg“ kačaka, baliste i teroriste čije ime ne nosi ulica ili trg. Tako je i po zlu, posebno kod sarajevskih Srba, upamćeno ime Mušana Topalovića zvanog Caco, uklesano na ploči branitelja grada, pa, valjda za nauk mladim pokolenjima, okačeno na zgradi jedne sarajevske osnovne škole. O ulicama posvećenim ustaškim doglavnicima kojima se Sarajlije danas diče da i ne govorimo. Otkud, dakle, potreba da se, kod jednih i drugih, kao važne figure kolektivnog sećanja, identiteta i sistema vrednosti sačuvaju nesumnjivo negativni događaji i ličnosti vlastite prošlosti? U nizu drugih, dva su ključna razloga takve težnje dotičnih političkih elita. Prvi je u odustvu svesti o bilo kakvom državnom poretku koji podrazumeva uspostavljanje i negovanje drugačijih normi i oblika ponašanja. Drugi, i važniji, je u svagdašnjoj zaštitničkoj ulozi moćnih država koje, zarad vlastitih interesa, štićeniku opraštaju sva nepočinstva, čineći od njega žrtvu. S pozicije „žrtve” sve je dozvoljeno, a opraštajuća naklonost zaštitnika uverava kolektiv u ispravnost postupaka, što, u sledu istorijskih ponavljanja ishoduje nerazlikovanjem dobra i zla. Kada bi znali da je laž zlo, a mržnja prema Srbima kojom determinišu vlastito postojanje još veće, ne bi se upinjali da rezolucijama dokazuju nedokazivo.
