Te, sada već davne, 1997. – kada ste se vi rodili – imao sam dvadeset i tri godine. Bio sam student četvrte godine fakulteta. Nažalost, moji vršnjaci su većinom, kojoj i sâm pripadam, postali roditelji tek deceniju kasnije. Tada su me kandidovali za studenta prorektora Beogradskog univerziteta.…
Moja generacija je lako došla do novca, moći i vlasti… To nam se i osvetilo. U moje vreme je lako bilo biti hrabar… Pošten čovek nije imao mnogo izbora. Tirani su bili pod sankijama – uzimali su a ne delili novac. Agresori, te fašističke kukavice, bili su daleko, odnosno visoko… Tada su ubijali fizički a ne duhovno… Danas, u vreme kada su ratovi iza nas i kada su nas SAD i saveznici porazili pomoću naših slabosti, danas je teško biti moralan, doseledan, čovekoljubiv i dostojanstven… Posebno izvan granica Srbije. Tamo gde je dovoljno promeniti jednu rubriku prilikom popisa i smesta za šest puta povećate šanse da se zaposlite u državnim strukturama… Kada samo jedna strana robija zbog stvarnih i navodnih zločina. Samo jedan narod nabeđen da je bio imperijalan i agresorski. Samo njegova kultura kontaminirana. Kada je dozvoljeno da samo vođama jednog naroda državni savetnik strane države i domaći književnik na visokom položaju žele ili makar pravdaju novi 11. septembar…
Teško je biti slobodoljubiv, hrabar, pravedan i human u današnjij Crnoj Gori. Zemlji u kojoj se sedamdeset godina ništa ne menja. Gde caruje ista oligarhija i drži sve zakonite i nezakonite svere društvenog postojanja. Maloj sredini velike tiranije… Ali, upravo u najtežim prilikama i najgorim vremenima stasavaju i najbolji ljudi. U gradu u kome su Srbi u komunizmu po prvi put u svojoj istoriji postali manjina. U gimnaziji koja nosi ime najvećeg srpskog pesnika i velikog vladara Petra Drugog Petrovića – Njegoša, vladike Rada. Zar je narod koga teraju da zaboravi svoga Homera i Vergilija, zasužio manje nego da generacija mladih Parsifala, u školi svetog imena, bude ona iskra koju svaki udar konačno nađe u kamenu?
Učenici gimnazije u Danilovgradu su na dan napada NATO na srpski narod iz 1999. iskoristili ustavom zagarntovano pravo i pokazali ljudskost, rodoljublje i samilost. Biće zbog toga pozvani na odgovornost. Zbog sirene i papirnih aviona… A Đukanovićevi prijatlji su ih, kada su imali svega dve godine, nadletali pravim avionima, bombardovali, a šesnaestoro civila – među kojima i njihovih vršnjaka – u Crnoj Gori i ubili. Da je nije ubila dušmanska raketa sada bi u njihov razred negde u Beogradu išla i mala Milica Rakić. Dete ubijeno na noši.
Da li stvarno neko misli da naši moderni Obilići i vile Ravojojle mogu da zavise od zlovolje tuđinske udvorice kakav je Milo Đukanović. Mislite li da će nam se ikada ponoviti nikšićki porfesori koje je bedna srpska vlada ostavila? Srbija je danas slaba, ali je srpski narod ustao… Nemamo rakete i nosače aviona, ali njih su već obesmislili i obezvredili američki bivši stipendisti iz Al-kaide i „Islamske države“. Nemamo službe koje mogu da upropaste generacije… Ali i ovakvi slabi i ugoženi imamo omladinu… Snažnu, novu, sposobnu, hrabru… Nepotkupljiv(ij)u. Neke generacije su nam korumpirali, doći će nove, na opšte iznenađenje, onakve kakva je bila kosovska, vladike Danila, Karađorđeva, Mišićeva, Dakovićeva… Pokolenja kome pripadaju gospoda Vladimir Vuković, M. B. (maloletni), Jovan Lazarević, Janko Stojović, Dragoslav Novović i Dušan Marković.
Čedomir Antić
Napredni klub
