Ta neka simpatična mržnjica prema mladima dolazi, čuda li, s godinama.
Odrastali smo i sami a svakim narednim korakom, bližim nekoj odraslosti, sudarali smo se sa strelama koje ispaljuju lukovi u rukama nekih zvanično odraslih; te ne znate vi ništa, te kašće vam se samo, te zeleni ste vi, te manite se toga, ne znate u šta se upuštate.
I slušajući neke nove zvanično odrasle ljude, a u nedostatku ličnog kontinuiranog suživota sa generacijom Z, čujem, dragi moji, svašta: Te da to ne zna red, te da su drski, da ne umeju rečenicu da sklope, da ih zanima samo beneficija ali ne i rad, da čak ne žele ni da rade besplatno već da, kao pravi ljudi, budu plaćeni za svoj (verovatno nikakav i nedovoljno odrastao) rad. Čujem svašta, čujem da gaze i da ne mare. Da ne slušaju i da guraju svoje. Da nam se sa njima ne piše dobro.
Evo, gazeći četresprvu, najčešće kroz šalu, pa na mala vrata, bacam i sama strelice ka nekim novim mladima, konkretno onima koje podižem. I ta deca koju podižem, ona s kojom se druže i ona koja ih okružuju deo su neke nove Alfa dimenzije koja nasleđuje trenutno sve ikada.
Nemali broj puta strelica mi se tako jasno, nedvosmisleno i precizno vratila i zabola se po sred čela; oni znaju, oni umeju, oni su u stanju da preskoče i milenijume i milenijalce. Srećom, strelice sa čela skinem lako jer ih Alfe za sada bacaju sa gumenim vrhovima, duše mekane. A kad ih skinem onda shvatim neke nove popriličnosti:
Biće bolji ljudi od nas, sigurna sam. Da, ti tako najgori mladi koji ne znaju reda i ne poštuju odrasle i ne umeju da se izražavaju i samo blenu u ekrane, da, ti. A u to verujem jer ih vidim kako prirodno razdvajaju dobro od lošeg, koliko su prirodno otporniji na promene, koliko lagano i bez pompe prigrle svaku inovaciju kao da je oduvek bila tu. Koliko lako uče i koliko su njihovi alati sada digitalni, a znanja personalizovana.
Jer se tako lako i jednostavno povezuju globalno i tako lako, nama neshvatljivo, prevazilaze i granice i netrpeljivost prema bilo kakvim različitostima uprkos tako snažnim naporima odraslih da različitosti vide i osude – preskaču, ne vide ih, ne registruju i ne fermaju.
Jer su kreativni do zla boga, prilagodljivi kako nismo navikli i spremni da se sutra očas posla prilagode svakom izazovu. To juče izašlo iz pelena a danas, ej samo, zna da ista zagađuje prirodu. To drži papirić u onoj pesnici malenoj što videlo života nije a već zna da je treba otvoriti tek iznad kante. To razvilo veštine emocionalne inteligencije jer se eto, neko dosetio da se, možda, malko više pažnje posveti mentalnom zdravlju i podršci u školama i porodicama.
A ova današnja gen Z omladina? Rade i oni neke dobre stvari. Ta zarazna tehnološka prilagodljivost vuče ih isto tako lako ka ekspresno mobilišućem aktivizmu – često su angažovani pokretači društvenih inicijativa i kampanja za pozitivne promene. A te promene koje žele opet se, često, uzvrte oko onih vrednosti koje mi zadrte matore guzice odbijamo da širimo: sloboda, moralni integritet, nepotkupljivost, tolerancija i „slepilo“ ka različitostima.
Ta njihova zarazna samostalnost i pozitivna bahatost strela je za sebe – i to ona bez gumenog pričvršćivača. Njome sam sigurna da će umeti da promene nešto. Možda je svet preveliki zalogaj ili samo treba dočekati neku tamo Omegu.
U proteklih nekoliko nedelja, Novi Sad je bio središte studentskih i srednjoškolskih protesta, posebno ispred Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Ovi protesti rezultat su reakcija na pritiske prema nastavnicima i učenicima koji su se usudili da učestvuju u akciji „Zastani, Srbijo“, organizovanoj u znak sećanja na žrtve tragedije na Železničkoj stanici.
Napori vlasti da kako zna i ume obezvredi protest tuge zbog nastradalih i vapaj za odgovornošću su u najmanju ruku besramni. Gradonačelnik je osudio skup ispred gimnazije, nazivajući ga „moralnim sunovratom, nezapamćenim u istoriji Novog Sada“.
Od juče internet je preplavljen akcijama podrške – što srednjoškolaca što studenata u nameri da se očuva minimum dostojanstva i kritičke misli. Moralni sunovrat kako kaže gradonačelnik strela je usmerena ka ovim mladim ljudima koji iz jedne potpuno druge dimenzije posmatraju istu koja proleće pored i maši ih.
A ja bih sve svoje strele odložila do daljnjeg, nadajući se da će upornost biti jedna od onih osobina koje će se naći na počasnoj listi vrlina kojima ćemo ostaviti ovaj svet. Da gaze i da ne mare. Da ne slušaju i da guraju. Ili makar da izguraju do Omegica. Oni će rešiti sve.
