Spasavanje zapadnih stranih banaka i razbijanje preostalih najvećih tehničko–tehnoloških celina ključnih preduzeća su glavne teme razgovora Međunarodnog monetarnog fonda sa Vladom Srbije. • Povećanje plata i penzija je koska bačena „da se Vlasi ne dosete“. • Sloboda kapitala nameće i podrazumeva dužničko ropstvo ljudi. • Ko će i kako platiti ceh dosadašnjeg „kako nam dobro ide“ objašnjava nam Strategija za rešavanje problematičnih kredita.
Domaćin stigao u goste
Zvanično, MMF je stigao u Srbiju radi druge revizije stend–baj aranžmana koji, ako bude poštovan od strane Srbije, istoj omogućava potencijalno dodatno zaduženje od 1,2 milijarde dolara. Ako Srbiji taj novac ne bude potreban, on će je ipak čekati iz predostrožnosti. Predostrožnosti prema čemu? Prema moćima Srbije da ispuni zahteve i ciljeve tog istog MMF–a i društva za koje on radi.
U najavi dolaska pobrojani su sledeći razlozi: uvid u stanje javnih finansija; provera mogućnosti povećanja plata i penzija; i analiza kako se sprovodi dogovor o reorganizaciji javnih preduzeća — a pre svega Elektroprivrede Srbije, Železnice Srbije i „Srbijagasa“.
Prema klasifikaciji same NBS, finansijski sektor se sastoji iz bankarskog sektora i ostalih finansijskih institucija. Bankarski sektor se sastoji od državnih banaka, privatnih domaćih banaka i stranih banaka. Ostale finansijske institucije su: sektor osiguranja, sektor penzijskih fondova i sektor lizinga. (Strategija, str. 31.)
Kako je Strategija za rešavanje problematičnih kredita trenutno u žiži stručne i šire javnosti, to će analiza iste biti predmet ovog članka.
Da li je bankarski sektor u krizi?
MMF je svojim dosadašnjim istraživanjima dokazao da je bankarsku krizu moguće prepoznati po sledeća četiri elementa: (1) učešće loše aktive u ukupnoj aktivi bankarskog sektora prelazi 10%; (2) troškovi spasavanja banaka iznose najmanje 2% bruto društvenog proizvoda; (3) problemi u bankarskom sektoru dovode do gašenja pojedinačnih banaka a u krajnjem slučaju do nacionalizacije banaka, i (4) mere sanacije uključuju zamrzavanje depozita.
Prva dva elementa su u Srbiji već prisutna. Treći je ispunjen delimično gašenjem Agrobanke, Union banke … a o nacionalizaciji se ne sme ni razmišljati. Videli smo kako je nedavno prošla Grčka. Četvrti elemenat će se ispuniti sam od sebe kada strane banke vrate dugove maticama.
Za sada, javnost se umiruje skoro svakodnevnim izjavama da su banke likvidne i visoko kapitalizovane. Šta to znači (i ne znači) nije ni bitno, sve dok građanin može svoj novac da podigne sa šaltera. Visina sekundarnih izvora likvidnosti (npr. pozajmice banaka od svojih matica, međubankarskog tržišta i NBS) pokazuju stvarno stanje likvidnosti neke banke. Ako je srpska politička i monetarna vlast predostrožna, ne bi bilo na odmet da se građani povedu za njima.
Teorija bankarskih kriza naglašava da prepoznavanje pogoršanja kvaliteta ukupne aktive (imovine) bankarskog sektora uvek otežava nedostatak odgovarajućih direktnih tržišnih pokazatelja vrednosti imovine banaka i njihovu utrživost (brzinu prodaje za novac). Posebno nekretnina koje su date u hipotekarnu zalogu. Zbog toga se ključni deo Strategije odnosi na ovu problematiku.
Nadalje, lista uzroka bankarskih kriza nije duga. Snažan rast kreditne aktivnosti, porast udela spoljnog duga u bruto domaćem proizvodu, promene realnih kamatnih stopa i deregulacija politike kamatnih stopa koje važe za dužnike banaka čine bankarsku krizu neizbežnom. Srbija je školski primer kako se sve ovo zlo može istovremeno prihvatiti.
Deregulacija u finansijskom sektoru uz istovremeno neobavljanje svoga posla od strane NBS, doprineli su da i banke dosole u stvaranju bankarske krize. Strategija je u bankarskom sektoru Srbije identifikovala skoro sve moguće uzroke bankarske krize. To su: nepostojanje ili neuvažavanje kreditnih politika; neprimereni sistem osiguranja prakse sa internim politikama i bankarskim zakonima; neprimeren nadzor i kontrola zaposlenih ili ključnih sektora; odlučivanje u kojima dominira jedna osoba (direktor, predsednik uprave ili glavni deoničar); nepostojanje ili nepridržavanje politika upravljanja aktivom. Teorija poznaje još i zloupotrebu položaja, ali je pisci Strategije nisu zapazili.
Mišljenja smo da je sadašnja kriza bankarskog sektora davno isplanirana i nametnuta Srbiji. I to pre uvođenja sankcija, bombardovanja, klasične i „tihe“ okupacije i uništenja velikih domaćih banaka. Sve ove mere zajedno su doprinele da vlast prihvati „potrošački model razvoja“. Da se posle oskudice zadužujemo kod stranih banaka i kupujemo stranu robu.
Prekasno se vlast dosetila da treba i mi nešto da proizvodimo i izvozimo. Kada se dosetila, usvojila je model rasta putem industrijalizacije i izvoza. Ali su problemi iz doba bankarskog bezvlašća ostali. Ogroman deo nenaplativih kredita je stariji od jedne, dve, pa i više godina. Oni prouzrokuju smanjenje kreditne aktivnosti i uspešno sprečavaju novi model razvoja da zaživi u praksi.
Koliko nam je rečeno?
Visok i rastući nivo problematičnih kredita predstavlja izvor sistemskog rizika u Republici Srbiji, priznaju stratezi već u svojoj prvoj rečenici.
NBS definiše sistemski rizik kao „rizik od poremećaja u pružanju finasijskih usluga (1) koji je izazvan problemom u celom finansijskom sistemu ili pojedinoj komponenti i (2) koji ima potencijal da ostavi ozbiljne negativne posledice na realni sektor.“
Praktično, nenaplativi krediti sužavaju kanale kreditne ponude i karcinom su bankarskog sektora. Nadležne institucije se Strategijom obavezuju da učine sve kako bi se stvorili uslovi za razvoj tržišta problematičnih kredita. Ostale mere, pobrojane kao zasebne i važne, u stvari su preduslovi pomenutog prioriteta.
Zanimljivo je da sektor privrednih društava u privatnom vlasništvu određuje nivo celokupnih problematičnih kredita, u pogledu obima i relativnog učešća u ukupnim kreditima . Udeo ovog sektora u ukupnim problematičnim kreditima aprila 2015. iznosio je 52,5% ili 232,2 milijarde dinara. Očigledno je da se ne može brzo postati svoj gazda sa tuđim novcem. Problematični krediti lica u stečaju čine 20% ukupnih problematičnih kredita. Učešće problematičnih kredita sektora javnih preduzeća u ukupnim problematičnim kreditima iznosi 6,1% tj. 27 milijardi dinara. Bez obzira na ove činjenice, kroz Strategiju se nameće utisak da su javna preduzeća veliki problem.
Dominacija stranih banaka na bankarskom tržištu Srbije (75% učešća u kapitalu) za posledicu ima visok nivo „evroizacije“ kredita (oko 70%). Ako se tome doda i „švajcarizacija“ kredita, eto jakog uzroka izloženosti dužnika valutnom riziku tj. povećanju problematičnih kredita.
Kada se govori o sporom rešavanju problematičnih kredita, treba otvoreno reći da banke u postojećim uslovima nisu zainteresovane da ih se oslobode. Videćemo kasnije i zbog čega. Bez obzira na ovu opštepoznatu činjenicu, stratezi pišu da „sporo rešavanje problematičnih kredita može takođe biti pripisano nerazvijenom tržištu problematičnih kredita“. Može da bude, ali ne mora da znači — rekli bi naši seljaci na ovo.
Kontinuirano razduživanje zavisnih društava stranih banaka, s obzirom na svoju dominantnu poziciju, moglo bi da predstavlja rizik — ispravno konstatuju stratezi. Takva politika stranih banaka uz nespornu dominantnost praktično određuje Srbiji koji i koliki sistem stimulacija mora primeniti da bi ih odobrovoljila da učestvuju u smanjenju problematičnih kredita.
U aprilu 2015. godine, NBS je izradila i dostavila bankama detaljnu anketu, kako bi prikupila bitne informacije o razlozima za akumuliranje problematičnih kredita kao i o merama koje su banke spremne da preduzmu u slučaju da problematični krediti ozbiljno ugroze likvidnost ili kapital banke. Odgovori banaka se još uvek analiziraju… i analiziraju … i analiziraju…
Zanimljiva je reakcija Republičkog sekretarijata za javne politike samo dan nakon dobijanja Strategije sa Obrazloženjem od strane Ministarstva finansija tj. od 5. avgusta 2015. — kako bi dao svoje Mišljenje:
„Republički sekretarijat za javne politike ukazuje da je predlagač propustio da prikaže i analizira efekte predloženih mera na budžet Republike Srbije. Istovremeno, nema informacija o rezultatima sprovedenih konsultacija (ankete) sa zainteresovanim subjektima, uz navođenje stavova koje su konsultovane grupe iznosile u odnosu na razmatrane alternativne mere, kao i razloga iz kojih su usvojeni, odnosno odbačeni njihovi stavovi.“
Sekretarijat poziva predlagača da unapredi Nacrt Strategije u vezi sa iznetim Mišljenjem.
Za sada možemo zaključiti da, pored memoranduma i aranžmana, postoje i TAJNE.
(Nastaviće se)
Izvori i literatura
- Predlog strategije Vlade Srbije za rešavanje problematičnih kredita
- Memorandum Vlade Srbije o ekonomskoj i finansijskoj politici (upućen MMF), jun 2015.
- Banke i osiguranja u Srbiji i zemljama regiona — 5 godina krize, Business Info Group, Beograd
- Časopis Finansije, 1–6. 2010
- Hrvatska udruga banaka — kodeks dobre bankovne prakse
- Međunarodni računovodstveni standard 39, Ministarstvo finansija Republike Srbije
- Mišljenje Republičkog sekretarijata za javne politike o Nacrtu strategije za rešavanje problematičnih kredita
- Udruženje banaka Srbije — Kodeks profesionalnog bankarskog ponašanja
- Priručnik o upravljanju kreditnim rizikom, Narodna banka Srbije
- Vodič kroz zakon o zaštiti potrošača — Crna Gora
- Zakon o izvršenju i obezbeđenju Republike Srbije
Časlav Kuzmanović
Sputnjik
