U razgovorima sa našim penzionerima u Štutgartu i okolini pokušali smo da saznamo zašto ih sve manje vuče želja da se vrate u zemlju svog porekla
Iako su mnogi Srbi koji su radni vek proveli u Nemačkoj decenijama sanjali o svom povratku u Srbiju kada odu u penziju ta želja se, tako izgleda, poslednjih godina rasprsla kao mehur od sapunice! Brojnih prelazaka –iz kako srpska administracija još uvek to naziva statusa „gastarbajtera“ ili „ljudi na privremernom boravku u inostranstvu“, u status ponovno stalnih stanovnika Srbije, kao da više nema. Taj tzv. „privremeni boravak“ trajao je ne samo čitav radni vek, nego je kod mnogih, njihovih je grobova sve više u tuđoj zemlji, ceo život prešao u večnost. Izgleda, kao što Nemačka još uvek ne želi da prihvati činjenicu da je odavno postala zemlja doseljenika, tako ni Srbija, iz samo njoj znanog razloga, ne želi da svoje nekadašnje „doživotne gastarbajtere“ nazove pravim imenom- iseljenici!
Poznati su nam slučajevi da je dosta penzionera koji su se pre destak godina puni nostalgije vratili u postojbinu gde su izradili često lepe kuće, u poslednje dve, tri godine rasprodali ili poklonili drugima sve što su mogli i, baš kao u vreme kada su se pre četrdesetak godina sa jednim koferom doseljavali u Nemačku, opet krenulo nazad, u zemlju Švaba. Pokušali smo da iz razgovora sa našim penzionerima u Štutgartu i okolini saznamo, zašto ih više ne vuče želja da se vrate u zemlju svog porekla. Čuli smo podosta, kako su nam tvrdili, opravdanih razloga. Popričali smo i sa sociologom Milanom Stankovićem koji je nedavno za nemačku stranu radio na projektu istraživanja pomenutog fenomena. On nam je sažeto rekao sve ono što smo čuli i od naših sagovornika- penzionera. Želja za povratak u rodni kraj kod mnogih još uvek postoji, ali se sve više ljudi, posle trezvenog razmišljanja šta da urade, ipak odlučuje da ostane u Nemačkoj.
Ta činjenica se primećuje, kaže Stanković, i kod drugih stranaca koji su radni vek proveli u Nemačkoj a ne samo kod Srba. To i za zemlju domaćina- Nemačku počinje da predstavlja sve veći finansijsko-socijalni problem. Nekada se računalo da će se stranci kad-tad vratiti u rodne krajeve gde su sebi, za razliku od Nemačke, kupovinom uglavnom osigurali stanbeni prostor i da neće u sve većem broju morati da postanu korisnici nemačkih domova za stare osobe. Mesečno u tim domovima dobar smeštaj može da košta, naravno uz tretman i negu koja se sa tretmanom starih osoba u Srbiji ne može nimalo uporediti, i do 3500 evra koje stranci uglavnom ne mogu da plaćaju. Oni često nemaju ni rodbinu koja bi se o njima brinula, pa država iz svojih socijalnih fondova mora da plaća najveći deo tih troškova.
Milan Stanković nam je rekao, da su mnogi penzioneri uplašeni navodno sve težim životom u Srbiji o čemu čitaju u jednim novinama na srpskom jeziku koje izlaze u Nemačkoj kao i u Internet izdanjima srpske štampe. Plaše ih i sve veći troškovi života koje u nekim slučajevima ne mogu da pokriju čak ni njihove penzije ako bi morali da u Srbiji plaćaju kiriju a želeli bi da zadrže dosadašnji standard života. Problem je, čuli smo iz razgovora, pogotovo ako od jedne penzije žive npr. dvoje jer supruga nije radila. Poznato je da penzije u Nemačkoj u proseku iznose od 750 do 1200 evra mesečno, žene često dobijaju dosta manje.
Osim toga, iseljenici sa malim primanjima se osećaju nemoćnima i postiđenima zato što ne mogu da i dalje pomažu svojoj rodbini koja je ostala u Srbiji, ako je još imaju, jer para za pomoć često nema. Mnogi više nemaju ni bližu rodbinu koja bi se, ako zatreba, starala o njima. Stari ljudi se plaše i povremene nestašice lekova o čemu čitaju a „trn u oku“ im su predugački redovi kod lekara, loše opremljene bolnice, neljubaznost medicinskog osoblja, „podivljala“ birokratija, svuda i na svakom šalteru duga čekanja itd.
-Naravno, ljudi koji su duže od pola veka živeli u pravno uređenim državama i koristili sve blagodeti socijalno-zdravstvenih sistema, teško, pogotovo ako su već ostareli i onemoćali, mogu da se naviknu na javašluk i još uvek veliku birokratiju u Srbiji! Zato, iako su usamljeni jer su porodični dom njihovi potomci, ako su ih imali, davno napustili stvarajući u ko zna kom delu Nemačke svoje porodice, ostaju i pored nostalgije za rodnim krajem da žive tamo gde ih na to navodi njihov urođeni nagon za preživljavanjem -kaže g. Stanković.
Da se penzioneri vraćaju u Nemačku, potvrdio nam je i Petar Rajković. Kaže, i on se vratio iz jednog sela iz okoline Batočine nedavno u Štutgart. Kuću nije mogao nikome da proda. Neka propada, kaže nam. U njoj od mojih sinova i unuka neće sigurno niko da živi. A i što bi živeli u Srbiji koja je delimično već postala pustahija, – pita se Petar. Svi bi u veće gradove a sela ostaju pusta. –Pogledajte samo ove novine koje ovde izlaze. Pune su oglasa iseljenika koji bi za bilo koje pare da se reše stanova i kuća po Srbiji.
Ovde, nastavlja Petar svoju priču, na moju malu penziju od nemačke države dobijam još tzv. „dodatak za preživljavanje“ kao i novac za deo kirije – i retko ko me gleda popreko zato što sam stranac. U Srbiji svi misle da smo mi koji smo dugo u inostranstvu milioneri i stalno pružju ruku. Moje Šumadince ne interesuje mnogo činjenica da brojni penzioneri, čak i sami Nemci, i u Nemačkoj teško žive ali ovde gde smo imamo bar osnovne uslove za preživljavanje. Penzije stižu uvek na vreme, tu su i dobri lekari, odlične bolnice sa sve više srpskih lekara i sestara, i uvek je dovljno lekova. Ako je nekome zbog bolesti ili starosti potrebna kućna nega, o tome se redovno stara patronažna služba. A sve to, u to sam siguran, nažalost u mojoj Srbiji ne bih imao- kaže Petar.
Mojim zemljacima koji se nisu kao ja otisnuli u svet je izgleda najvažnije da nama iseljenicima kada posetimo rodnu grudu kažu -hajde plati turu pića ili gozbu, časti, pozajmi, pomogni, uradi… Valjda imaš toliko para.
Po tom pitanju me u Štutgartu niko ne vuče za rukav!
P. Rakočević
niko neće u ovo blagostanje.