Mnogi se u Kijevu pitaju: mogu li ruski tenkovi stići za dva sata

U krugovima današnje vladajuće elite u Kijevu raspoloženjeje veoma nervozno.

Postmajdanska vladajuća vrhuška konstantno je nervno napeta. Uprkos zdravom smislu, nju muči strah.

Državnici Ukrajine su u stalnom očekivanju ruske invazije. Najpopularnija tema neurotičnih razgovora u političkim kuloarima sada su takozvana dva sata koja dele ruske tenkove od Kijeva.

Inače, optimisti smatraju da ruska oklopna tehnika neće moći za dva sata da savlada Černigovsku oblast. Za to će joj biti potrebno najmanje četiri sata. Pesimisti, pak, povlače „potez konjem“ i izjavljuju da nije važno za koliko se ruski tenkovi mogu obresti u glavnom gradu, jer se ruski desant može iskrcati direktno na Pečorsk.

Strah vladajuće ukrajinske elite od Rusa očigledno je primorava da na teritoriji centralnih organa izvršne vlasti konstantno drži nekoliko autobusa sa pripadnicima nacionalne garde, naoružanim do zuba. Zli jezici govore da od prvog dana prevrata na kijevskom aerodromu dežuraju posade putničkih aviona spremne da u bilo kom trenutku evakuišu VIP-persone.

U poslednje vreme napetost nervoznog očekivanja ruskih tenkova u krugovima vladajuće vrhuške došla je do takvog usijanja da je Petar Porošenko bio primoran da dâ zvanično saopštenje i uveravanja da je ukrajinska armija sad kao nikad jaka i sposobna da odbije svaku agresiju i da zato nema nikakvih osnova za paniku.

Međutim, tiha panika ukrajinskog „panstva“ i dalje traje. Zato se neću iznenaditi ako neki ukrajinski patriota visokog ranga iznenada „odlepi“ i baci se kroz prozor vičući „Rusi dolaze!“.

U vreme hladnog rata, takvi presedani dešavali su se više puta u SAD-u, kada je napetost histeričnog očekivanja ruskog (sovjetskog) upada povremeno dostizala psihopatski nivo.

Po mom mišljenju, neurotična očekivanja ukrajinske vrhuške nisu toliko neosnovana kako se može učiniti na prvi pogled. Strah je reakcija na osećanje opasnosti.

U Kijevu se ta pretnja faktički vidi u svakom informativnom saopštenju sa Donbasa i gotovo u svakoj izjavi Vladimira Putina o Ukrajini. Ta pretnja, nejasna, neodređena i zbog toga još više strašna, primorava ukrajinsko „panstvo“ da burno fantazira i da stalno izmišlja nove košmare.

Čega se konkretno treba plašiti niko tačno ne zna, ali to da se treba plašiti, u Kijevu jasno shvataju. A svakog dana strah je sve jači, zato što je opasnost sve veća. Upravo tako izgleda očekivanje rata.

Ne mislim da ćemo videti kolone ruske oklopne tehnike na putevima Černigovske oblasti ili ruske padobrance iznad Kijeva. Mada, ne isključujem da u ruskom generalštabu već razmatraju i takve varijante u slučaju krajnjeg pogoršavanja vojno-političke situacije u Ukrajini.

Naravno, možda grešim, ali imam osećaj da je zahvaljujući ukrajinskim događajima ne samo ruska elita, nego i Rusija u celini izgubila strah pred ratom koji nam je svima ostao u nasledstvo od užasa Velikog Otadžbinskog rata.

Psihološka odrednica naših baka i dedova „samo da ne bude rat“ više ne funkcioniše. Prema mom osećaju Rusija je spremna da se bori, spremna je da ide do kraja shvatajući da je sada radi nje sve u igri.

Realno, i jeste tako. U ovom momentu za Rusiju je „ukrajinsko pitanje“ nalik na hamletovsko „biti ili ne biti“. A gubitak u tom pitanju značiće za samu Rusiju „ne biti“.

Donbas je likvidirao rusku liberalnu opoziciju, ali je iznedrio ruski liberalistički nacionalizam.

To je najperspektivniji idejni neprijatelj Rusije, spreman da je uništi radi svojih „arijevskih“ dogmi.

Za Ruse nema ništa strašnije od ruskog nacionaliste koji o svojoj Otadžbini razmišlja u kategorijama Bžežinskog. A to se upravo i desilo. I, sada ruski nacionalisti ratuju protiv Rusije zbog arijevskih apstrakcija i feudalne Moskovske kneževine izmišljenih na Zapadu.

NJima nije potrebna Rusija već Moskovija. To je i potrebno Zapadu.

Zato Rusija, zapravo, i nema izbora. Ili će ona rešiti „ukrajinsko pitanje“ ili će nju „rešiti pomoću ukrajinskog pitanja“.

Ukrajina – to su „torpeda“ koja je Zapad lansirao na Rusiju. A RF nema više vremena za manevrisanje. U takvim situacijama torpeda samo osipaju paljbu iz svih cevi kojesu im na raspolaganju.

Ne isključujem da je nedavni samit G20 u Australiji bio poslednja granica između mira i rata.

Poseta Vladimira Putina Brizbejnu bila je čista formalnost. Imam osećaj da je za ruskog predsednika to bio gest dobre volje koji pruža mogućnost njegovim zapadnim kolegama da tokom ličnog susreta nađu kompromissa Rusijom o „ukrajinskom pitanju“. To što je Putin pre vremena napustio samit potvrđuje da Zapad nije iskoristio tu mogućnost.

U intervjuu nemačkom tv-kanalu ARD – dva dana pre samita – ruski predsednik je još jednom jasno iskazao svoju poziciju i na taj način ukazao orijentire od kojih se može zajedno ići prema nekom kompromisu. Pored ostalog rekao je: „Sada se na istoku Ukrajine odvijaju ratna dejstva. Centralne vlasti Ukrajine uputile su tamo armiju, koriste čak i balističke rakete. Da li iko govori o tome? Ni reči. Šta to znači? Šta to govori? Govori li to da vi hoćete da centralne vlasti Ukrajine svakog tamo unište, sve svoje političke protivnike i oponente? Hoćete li to? Mi nećemo. I nećemo dopustiti“.

Iz rečenog lako je razumeti da Moskva neće nikome dopustiti da Donbas uguši vojnom silom. Tu običnu misao Putin je izgovorio još pre početka krvoprolića u tom regionu. Ali, nisu ga čuli. Nisu hteli da ga čuju. Uzalud.

Želja pobunjenih republika da pod svoju kontrolu uzmu svu teritoriju Donbasa više liči na plan-minimum, a ni na krajnji cilj.

U Donjecku i Lugansku ne kriju da strateški zadatak može da bude samo oslobađanje od kijevske kontrole čitavog Jugoistoka i osnivanje na toj teritoriji saveza narodnih republika u vidu Novorusije. U vezi s tim treba obratiti pažnju na razmišljanje samog Aleksandra Zaharčenka (predsednika Donjecke Republike) o Novorusiji.

Postavio je pitanje – „Šta je to Novorusija? Prema mom poimanju, Novorusija je – deo teritorije u koju mogu da stanu dve Francuske, tri Nemačke, 18 Luksemburga, trideset osam Monaka i još plus druge pola-Evrope, četiri Poljske – to je Novorusija! I to je proces koji će se obavezno desiti, ali ne danas“.

Andrej Vadžra, analitičar i publicista, glavni urednik ukrajinskog informativno-analitičkog portala „Alternativa“

Prevela: Ksenija Trajković

Fakti