Moć banaka i nemoć države Srbije

Na početku trebalo bi definisati šta su banke? Banke su finansijske institucije koje posreduju između onih koji imaju višak novca i onih kojima novac nedostaje da bi rešili neki tekući problem.

Možemo reći da banke ustvari prikupljaju finansijske viškove sa tržišta, koncentrišu ih na jednom mestu i na kraju usmeravaju u finansijske plasmane tj. daju kredite, ulažu u hartije od vrednosti itd. Iz ovoga se jasno vidi, da banke u suštini upravljaju novcem građana i privrede, koji svoj novac deponuju (polažu) u iste.

Banke kreiraju novac

Ono što mnogi ne znaju ili ne doživljavaju kao bitno jeste da banke imaju sposobnost da stvaraju novac. Pre nego što nastavimo dalje, moramo da objasnimo u čemu je suština.

Svaki kredit koji banka izda jeste novostvoreni novac koji uvećava novčanu masu. Novčanu masu čine novac u gotovom i novac na bankovnim računima.

Objašnjenje: Uzmimo na primer da postoji Narodna Banka Srbije, jedna poslovna banka i par ekonomskih subjekata. Jedan od ekonomskih subjekata, Nikola Nikolić prodao je svoju kravu i za nju dobio 10000 dinara. Nikola Nikolić odlazi u banku i polaže svoj novac. Ukupna novčana masa u ovom trenutku je 10000 dinara.
Narodna banka, kao kontrolor svih banaka, propisuje obaveznu rezervu na depozite u dinarima od 5% (tolika je i zvanična stopa u Srbiji, dok je na depozite u eurima 20%). To dalje znači da će banka morati da deponuje 5% od svakog depozita koji primi na poseban račun kod Narodne Banke. Na iznos od 10000 dinara to iznosi 500 dinara. Ostalih 9500 dinara predstavlja kreditni potencional banke.

Banka odluči da ovaj potencijal iskoristi i daje kredit Marku Markoviću u iznosu od 9500 dinara. Novčana masa je sada već 19500 dinara. Nikola Nikolić i dalje ima depozit 10000 dinara a Marko Marković keš u iznosu od 9500 dinara. Marko Marković odluči da novac iskoristi za kupovinu televizora od Pere Perića. Pera Perić odlazi i deponuje svoj novac u banku. Banka odvaja 5% od novog depozita (475 din) a ostalih 9025 dinara odobrava licu Toši Tošiću. Novčana masa je sada već dobrih 28525 koliko sva tri lica imaju zajedno.

Mislim da sada već shvatamo poentu.

Na stopi obavezne rezerve od 5%, maksimalni iznos novca koji se ovako može kreirati je neverovatnih 200000 dinara sa svega 10000 početnog depozita.

Ovaj iznos dobijamo sledećom formulom

Novčani multiplikator= 1/stopa obavezne rezerve = 1/5%=20
Inicijalni depozit * novčani multiplikator= 10000 * 20 = 200000 dinara

Zaključujemo da banke kreditiranjem povećavaju, a prestankom kreditiranja smanjuju novčanu masu jedne države tj. one zapravo kreiraju monetarnu politiku koja bi trebalo da bude u ingerenciji Narodne banke Srbije. One na taj način, prvo preko inflacije (opšti rast cena), a zatim preko deflacije (opšti pad cena) pribavljaju za sebe i lica povezana sa njima ogromnu materijalnu korist i presudno utiču na alokaciju (raspoređivanje) ukupnih resursa.

Kreditna politika – usmeravanje kredita – primer Srbija

Kako će banka usmeravati mobilisana finansijska sredstva i u kom iznosu, od presudne je važnosti za razvoj jedne zemlje. Ukoliko je banka u privatnom vlasništvu, što je slučaj sa gotovo svim bankama u Srbiji, usmeravanje novca idu u skladu sa ciljevima vlasnika tih banaka, dok su ciljevi države i društva u trećem planu. Jedini cilj vlasnika jeste maksimiziranje profita. Kada su u pitanju strani vlasnici situacija je još gora, oni na Srbiju gledaju kao na usputnu stanicu, samim tim rukovode se kratkoročnim ciljevima, a to je ostvarivanje što veće stope profita, sad i odmah. Onog trenutka kada profit izostane, one će kulturno napustiti Srbiju u potrazi za novim tržištima, a eventualne gubitke ostaviće poreskim obveznicima (viđeno toliko puta u praksi).

Empirijski podaci nam govore da samo domaće banke mogu biti pokretač razvoja domaće privrede. Kao dobar primer možemo uzeti Kinu koja je gotovo celi finansijski sistem zadržala u državnom vlasništvu i u 30 godina imala prosečnu stopu rasta od oko 10%. Samo je država ta koja može staviti ciljeve društva ispred ostvarenja profita.

Sa pojavom stranih banaka u Srbiji doživeli smo pravu erupciju novih kreditnih proizvoda (dozvoljeni minus, kreditne kartice, keš krediti, stambeni krediti…) Ono što naglo pada jeste kreditiranje privrede. Banke nisu bile previše zainteresovane za ovaj vid plasmana (čitaj: nema visokih profita, dugi periodi povraćaja, veća neizvesnost…). Takođe javlja se diskriminacija kod korisnika kredita, strane kompanije dobijaju neuporedivo bolje uslove prilikom uzimanja kredita.

Građani željni svega i svačega prihvataju nove proizvode ne razmišljajući o posledicama. Privreda ih prati u stopu. Raste novčana masa kao i zaduženost ekonomskih subjekata. Na ovo moramo dodati sada već čuvenu valutnu klauzulu (prebacivanje kompletnog valutnog rizika na privredu i građane), koja je i dan danas omča oko vrata, kako privredi i građanima, tako i samoj državi. Treba dodati da zbog ogromnog priliva deviza u Srbiju, kroz privatizaciju domaćih preduzeća, na deviznom tržištu dolazi do velike ponude i potcenjenog (nerealnog) kursa evra, tako da zbog neodgovorne ekonomske politike, danas građani plaćaju uvećane rate za kredit. Banke su to iskoristile i na ionako najveće kamate u evropi dodale dobit od kursnih razlika. Pokazaće se kasnije da je valutna klauzula ključna prepreka za rast izvoza i smanjenje uvoza jer smo zaduženjem u stranoj valuti na neki način eliminisali kurs dinara kao instrument podsticaja izvoza. O ovome ću pisati u posebnom tekstu.

Već smo objasnili da masovno kreditiranje povećava novčanu masu. Situacija u Srbiji je bila takva da domaća privreda, osiromašena ratom, sankcijama, lošom politikom, nije mogla u kratkom roku da poveća robne fondove kako bi odgovorila na povećanu tražnju nastalu kreditiranjem. Deo te nove tražnje nadomešćuje se uvozom svega i svačega, što dodatno slabi domaću privredu. Na strani uvoznika u ovom periodu su: nerealan kurs dinara (uvozni proizvodi izraženi u dinarima su jeftiniji od domaćih), ukidanje carinskih i vancarinskih ograničenja (uslov za pristupanje EU), uvozni lobi… Sve ovo pogoršava sliku našeg tekućeg bilansa (razlika između izvoza i uvoza) i polako postajemo zavisni od priliva deviza preko novog zaduživanja i prodaje domaćih preduzeća.

Karakteristično za ovaj period je i pojava inflacije tj. cene kreću da rastu. Masovno odobravanje stambenih kredita dovelo je do visokog rasta cene nekretnina pa su građani plaćali stanove kao da žive u Beču. Međutim pojavom svetske ekonomske krize dolazi do naglog prestanka ove vrste kreditiranja, a kao posledica toga naglog pada cene nekretnina.

Poseban problem su krediti u švajcarskim francima, koji je od 2007 do danas udvostručio svoju vrednost. Sledi da imamo situaciju da neko plaća kredit za stan već 7-8 godina, a u eurima je dužan više nego na početku, a za dinare da ne govorimo, dok mu je cena nekretnine pala. Ovo više nije samo ekonomski problem već i socijalni. Dolazi do pojave samoubistava, kod pripadnika ove grupe građana. Država koja treba da brine o građanima to ne čini iako je ovo uspešno rešeno na primer u Mađarskoj. Tamo je ukinuta valutna klauzula, a svi krediti su denominovani u forinte na dan uzimanja kredita. Takođe zvuči paradoksalno da država Srbija za ove ljude nema rešenja, kada znamo da je ta ista država do sada za sanaciju samo dve banke izdvojila neverovatnih 600 miliona eura.

Moguća rešenja

Država bi trebalo da pre svega ukine deviznu klauzulu. Da denominuje kredite u dinarima po srednjem kursu od datuma uzimanja. Time bi se teret ravnomerno raspodelio između banaka i korisnika kredita. Po ugledu na Poljsku i Mađarsku, trebalo bi uvesti porez na aktivu banaka i iz tih sredstava formirati razvojnu banku Srbije. Novac bi se dalje usmeravao u razvoj domaće privrede i poljoprivrede.

Motivisati banke da se i one uključe u kreditiranje privrede, preko stimulativnih mera Narodne banke Srbije.

Destimulisanje keš kredita, dozvoljenih minusa, kreditnih kartica…

Uvođenje kontrole kapitala kako bi se sprečio odliv deviza iz zemlje.

Dušan Zogović, diplomirani ekonomista

gradjanin.rs