Moć reči i reč moći

Šta je u današnje vreme kod čoveka još ostalo od ove novozavetne pouke?

Rusi su svojom specijalnom operacijom u Ukrajini prekršili međunarodno pravo, NATO svojom agresijom na ostatak druge Jugoslavije krajem 20. veka ne? Srbi su od tada „genocidni zločinci“, kao što je na Zapadu proglašeno?

Amerikanci su, pored ostalog, u šezdesetim i sedamdesetim godina istog veka u Vijetnamu prosuli milione tona Agent Orendž, koji sadrži najotrovniji od svih dioksina (TCDD), sa milionima žrtava, potom 1984. platili odštetu desetinama hiljada svojih pogođenih vojnika (197.000.000 dolara) i 2005. odbili da obeštete vijetnamske žrtve, jer se eto samo „radilo o jednom herbicidu a ne o otrovnom gasu“.

Kada moć izgovori svoju reč, tada sopstvena moć reči kreira novu stvarnost.

Reč kao oružje
Čovek se prosuđuje po svojim delima, ali pri tome se isuviše olako previđa da svako (ne)delo počinje, biva praćeno i završava se rečima. Jedan primer je zločin genocida, koji uvek počinje koncertiranom, masivnom i sistematskom redefinicijom, dehumanizacijom ciljne grupe predviđenih žrtava, koja se u vreme vršenja zločina još potencira, da bi se „projekat“ okončao relativizovanjem, bagatelisanjem i poricanjem počinjenog zla.

Reč je prvi genocidni čin, još pre nego što je ispaljen prvi metak, uključena prva gasna komora, sevnuo prvi nož.

Dovoljno je odslušati govore Adolfa Hitlera ili čitati njegovu rasističku brošuru „Majn Kampf“, sve ponuđeno javnosti pre Holokausta i Samudaripena, odnosno pogledati pisanija Ante Starčevića (Isidora Kršnjavog, Iva Pilara, itd.) daleko pre Srbocida hrvatske države 1941-1945.

I – do danas slušamo pouke iz Hrvatske, da se genocid nad Srbima nije desio, dok iz nekad nacističke a potom denacifikovane Nemačke učestalo stižu poruke, da je Hitler zapravo bio ne nacista već komunista, dakle u izvesnom smislu talac jedne strane ideologije, tako nedavno reče Alis Vajdel, koja vodi desno-ekstremističku stranku „Alternativa za Nemačku“.

Tja, možda ona to smatra poznim prilogom denacifikaciji svoje zemlje?

Reč je oružje, pre svega u rukama moćnika, koji se ne osećaju obaveznim istini, već samo sopstvenim interesima, pa bili oni i nemoralni, podli ili zločinački.

Oni su autoritativno uzurpirali vlast nad definicijama stvarnosti i nameću ih više ili manje primetno javnosti, kontrolišući (i manipulišući) medije, ali i akademske institucije, kulturu i umetnost, kao i naravno sve političke i ekonomske poluge moći (jezičko-filozofska teorija definicionizma).

Kada moć izgovori svoju reč, tada sopstvena moć reči kreira novu stvarnost.

„Kada moja crkva kaže da je crno zapravo belo, onda moramo biti spremni da to odmah zastupamo i verujemo!“, tako govori Ignacije Lojola, osnivač jezuitskog reda i svetac rimokatoličke crkve.

Imperativno pravilo znači glasi, ne samo zastupati, već i bez ikakvog daljeg razmišljanja verovati, identifikovati se sa jednom takvom paradoksalnom koještarijom, laži, apsurdom, teškom porugom zdravom razumu!

Jer reč, jezik je u mojoj vlasti i stoga ja definišem šta je stvarnost a šta ne.

„Rat je mir“, „Sloboda je ropstvo“, „Neznanje je snaga“, tako Džordž Orvel dalje razrađuje ovo jezuitsko pravilo (prvo ovladati samim sobom a potom drugima) i njegovu konkretnu primenu u praksi („1984“).

Prevedeno na svakodnevni jezik – rat u kome vi ginete je naš mir, naša sloboda je vaše ropstvo, vaše neznanje je naša snaga.

Istina se devalvira do neprepoznatljivosti, to je nešto za besplodne intelektualne kružoke a laž je nešto, što samo drugi praktikuju. Podsetimo se npr. na tvrdnje SAD, koje su njihovi ministri obznanili i u UN, da je rat protiv Iraka preko potreban, jer Sadam Husein dokazano poseduje oružja za masovno uništavanje ljudi.

Posle invazije, razaranja i zaposedanja Iraka, šef UN-inspektora je posle pažljive, sveobuhvatne pretrage obavestio Donalda Ramsfelda, tadašnjeg ministra odbrane u vladi Džordža Buša, da nisu pronađeni nikakvi dokazi postojanja takvog oružja. Ramsfeld je na to samo odgovorio:

„Nedostatak dokaza postojanja tog oružja nije dokaz njegovog nepostojanja.“

On je (zlo)upotrebio moć reči, da bi izrekao reč svoje moći. Nova stvarnost, tačka, kraj diskusije.

Zapadne fabrike laži
Kako je beše glasilo ono NATO-„obrazloženje“ za napad na Srbe 1999?

Ah da, tada je trebalo „zaustaviti već započeti genocid nad kosovsko-metohijskim Albancima“. Kada se potom ispostavilo da nije bilo ni traga nekakvog genocida, to niko nije komentarisao, mada bi odgovor i Klintonove (Blerove, Širakove, Kolove, itd.) administracije verovatno glasio:

„Nedostatak dokaza genocida nije dokaz njegovog nepostojanja.“

Uska saradnja politike i medija je iskustveno u stanju da esencijalno formira javno mnjenje, da u svom smislu transformiše kolektivnu i individualnu svest ljudi, bez da su oni toga zaista svesni.

Internalizacija, usvajanje spoljnih sadržaja i uticaja (Norbert Elijas), izfabrikovanih i prezentovanih podataka se od strane konzumentske grupe, znači mase „normalnih“ ljudi, prihvata kao „nezavisne informacije“, tome uvek sledi automatska „prisila grupe“, kao i poznati fenomen „sopstvene dinamike događaja“.

Uz to dolazi obavezna poplava dotičnih „informacija“ („informational overkill“), koja je odlikovala i sa današnje tačke gledišta prilično primitivnu Gebelsovu propagandu („Svaka sto puta ponovljena laž postaje istina.“).

Jednom bačeni prvi kamen odronjava sledeće, mogućnost lavine raste.

No ni to nije sve, tzv. održivi efekat jedne ovakve kampanje nastaje kada talas dostigne kritičnu veličinu i kada mu (po sopstvenom razumevanju) „kritični intelektualci“ svojim akcionizmom pomognu da dostigne nivo cunamija.

Tada naime konzument „nezavisnih informacija“ ima osećaj da one dolaze sa više različitih i raznorodnih strana, da su u pitanju pluralistički i međusobno strani, odvojeni i udaljeni izvori a svaki sa određenim legitimitetom i specifičnim autoritetom.

Utisak svestranosti potencira poverenje u ponuđene sadržaje.

U slučaju dehumanizacije Srba sa kraja 20. veka, primer za to je bio i jedan inače dokazani britanski humanitarac, Orson Vels, koji je toliko nekritički internalizovao sva difamiranja, blaćenja i satanizovanja ovog naroda na Zapadu, da je zaključno pao na ispitu najosnovnije humanosti i 10.06.1993. prosvetio u londonskom listu „The European“ čitalačku publiku izjavom:

„Srbi… I životinje koriste svoje resurse znatno umešnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju!“

To su naravno preneli mnogobrojni zapadni mediji i efekat je postignut kod miliona ljudi, dakle i kod onih koji su inače više/manje skeptični u odnosu na izjave i tvrdnje svojih političara, tako da su ovi poslednji samo mogli da trljaju ruke, jer teško da bi i jedna visoko profesionalna PR-kampanja donela bolje rezultate.

Jer kad i jedan Orson Vels to kaže…

Isti mehanizam funkcioniše i danas, aktuelno u odnosu na Rusiju i Ruse.

Značajna i vrlo popularna italijanska književnica Frančeska Melandri, koja je već napisala nekoliko bestselera i ima milione vernih čitalaca, posvećuje se toj tematici u svom novom delu („Hladna stopala“).

Ona počinje doduše izjavom da su se čitave generacija doslovce „osamdeset godina klele u važenje međunarodnog prava i u nedodirljivost međunarodno priznatih državnih granica, bez čega nema demokratije“.

A sad su došli Rusi, na sve to pljunuli, pogazili, poništili…

Priznajem, bilo je veliko iskušenje pitati je – gde je ona bila 1999. (već tada je bila punoletna, sa doduše po prirodi stvari manje životnog iskustva, ali sa pretpostavljeno istom inteligencijom, senzibilnošću, socijalnom odgovornošću i književnim talentom), kada je NATO na sve to pljunuo, sve pogazio i poništio, te počeo da razara srpske zemlje i da od srpske dece pravi beživotnu „kolateralnu štetu“?

No njena tema su eto Rusi, koji su „novi nacisti“ (iako zapravo ukrajinski militanti iz jedinice „Azov“ otvoreno nose nacistička obeležja na svojim uniformama i slave Hitlerovog satrapa i masovnog ubicu Stepana Banderu), „koji sravnjuju sa površinom zemlje čitave gradske četvrti u Ukrajini i ubijaju nebrojeno mnogo bespomoćnih ukrajinskih civila; ruski oficiri dele svojim vojnicima besplatno Viagru, da bi silovali što više Ukrajinki, mada ovi rado siluju i bebe u kolevkama; oni razaraju, muče, sakate, ubijaju, pale i žare…“

Moć neznanja
A kada smo već kod „novih i starih nacista“, onaj „Hitlerov pohod 1941. nije zapravo bio napad na Rusiju, već na Ukrajinu, borbe su se u suštini tamo vodile i prevashodne žrtve su i tada bili Ukrajinci“.

Tja, očigledno da eto nismo znali ni da je npr. Staljingrad (osnovan od strane ruskog kneza Grigorija Sasekina 1589. na Volgi pod imenom Caricin, danas Volgograd), gde je Hitlerova soldateska posle 200 dana krvave borbe i ukupno preko 1.000.000 žrtava doživela prvi veliki poraz u Drugom svetskom ratu, zapravo još jedan drevni ukrajinski grad…

Biće dakle, da smo učili pogrešnu istoriju, da su znači ogromnu većinu od tridesetak miliona Hitlerovih žrtava iz Sovjetskog Saveza činili Ukrajinci, jer kada jedna Frančeska Melandri to kaže…

Sa svim dužnim poštovanjem i pijetetom u odnosu na sve, mnogobrojne žrtve ovog nepotrebnog, jer iznuđenog sukoba, no kako bi Džordž Orvel verovatno rekao ovoj spisateljici: „Neznanje je snaga!“

Mada ruku na srce, u jednom je ona sasvim u pravu – bez poštovanja međunarodnog prava i principa nedodirljivosti priznatih državnih granica nema demokratije. Možda bi mogla da to posebno istakne npr. u pozdravnoj reči pri jednom slavljenju od strane „NATO-demokratija“ bespravno, bestidno i nasilnički proglašene i instalirane pseudo-države Kosovo?

Da pri tome podvuče da je Zapad najkasnije tim bezobzirnim imperijalnim činom proigrao pravo da se se kiti tim idealom jednakosti, pravednosti i slobode? A najprimerenije bi bilo da pri tome stane ispred oskrnavljenih ruševina jednog hiljadugodišnjeg srpskog sakralnog spomenika.

Da bi se izbegli nesporazumi, teško bi bilo označiti kako Orsona Velsa, tako i nju kao rasiste (nedovoljno podataka), a još teže kao zatucane ideologe ili profesionalne propagandiste, ne, oni pripadaju etabliranim, jer uspešnim, uticajnim, jer popularnim umetnicima tj. književnicima, koji sebe smatraju progresivnom društvenom avangardom, dakle prosvećenim, socijalno angažovanim i (samo)kritički nastrojenim čuvarima i kontrolorima, nepodmitljivim duhovnim pretorijancima svoje i svake druge socijalne zajednice.

I – oni čine grdnu štetu ciljnoj grupi, koja im je od strane drugih servirana.

Jer ovo „(samo)kritički nastrojeni“, to oni jednostavno nisu i to ih osuđuje na nezahvalnu ulogu „korisnih idiota“, koji hteli ne hteli sebe stavljaju u službu pravih moćnika, ideologa u sopstvenu korist, koji su odavno prepoznali moć reči i upotrebljavaju je, iskorišćavaju kao oružje, kao reč sopstvene moći.

Još jednom – svako (ne)delo počinje, biva praćeno i završava se rečima. Tako da kad god procenjujemo i (neminovno) ocenjujemo nekog čoveka prema njegovom delanju, preporučljivo je prethodno setiti se i početi od stare latinske izreke:

„Procenjujem te na osnovu tvojih usta, reči, govora“ (Ex ore tuo te iudico).

Naročito ako ta usta tvrde: „Crno je belo, rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je snaga.“ Jer potom vrlo lako može da dođe tvrdnja, da je „Agent Orendž bio samo jedan korisni herbicid, koji je trebalo da iskoreni korov i pospeši poljoprivredu u Vijetnamu, ali i da Srbi rado isecaju fetuse iz stomaka silovanih Albanki i peku ih sebi za večeru, dok Rusi siluju ukrajinske bebe u kolevkama“.

Sve, što se već jednom dogodilo. Ne naravno kao delo, već kao jezik, kao teška kleveta, satanizacija i nečovečna dehumanizacija. Kao reč.

Zaključno, samo par reči o potrebi diferenciranja.

Sve ove antisrpske, antiruske, itd. demonizujuće kampanje smišljaju, iniciraju, organizuju i sprovode vladajuće garniture na Zapadu. Bilo bi pogrešno i kao uvek kontraproduktivno podleći iskušenju uopštavanja i pojednostavljivanja, posmatrati znači Zapad kao jedan monolitni blok mrzitelja i neprijatelja.

Veliki deo akademskih i kulturnih poslenika, kao i veliki deo mase „normalnih“ ljudi se permanentno instrumentalizuje i manipuliše, njihova svest se programira po želji vlastodržaca.

Ciljne grupe žrtava nemaju dakle stotine i stotine miliona zakletih, ubeđenih i apsolutno nepopravljivih protivnika. Dozvoliti sebi takvo razmišljanje i zaključke, bilo bi ravno postavljanju jednosmernog putokaza ka malodušnosti i defetizmu.

To dalje znači da, naprotiv, ima itekako smisla permanentno oslovljavati tu ogromnu većinu, iznositi argumente, ukazivati na činjenice, na uzročno-posledične lance događanja, razotkrivati laži, boriti se protiv zabluda i predrasuda. Pa ma koliko teško bilo ući u njihove medije, ta borba nikada nije bezizgledna.

Jer reč je oružje i kada stoji u službi dobra, pravde i istine.