To je narativ koji se sve češće čuje. Mi nismo ,,građani“ mi smo narod Srpski.
Kad čujem ovo ,,građanin“… ne vidim ništa dobro za Srpsku narod, već čvrstu i nametnutu indoktrinaciju ,,naših“ mozgova sa zapada.
Ovo stanje nije nastalo preko noći. Razlozi su složeni i bolni, ali mogu se svesti na nekoliko ključnih procesa koji traju decenijama.
*Sistematsko razgrađivanje nacionalnog identiteta
Posle Drugog svetskog rata, a naročito nakon raspada Jugoslavije, pojam „građanin“ često je korišćen kao zamena za narod, veru i istorijsko pamćenje. Umesto da bude nadgradnja identiteta, građanstvo je postalo sredstvo da se nacionalna svest predstavi kao nešto zastarelo, opasno ili sramno.
Mnogi se danas gnušaju nacionalne svesti.
Tako se Srbin postepeno učio da ćuti o sebi.
*Obrazovanje bez korena
Škole su sve manje mesto vaspitanja, a sve više puko sticanje „znanja“. Ne izvlači se suština. Istorija se svodi na datume bez smisla, kultura na fusnote, a stradanja na „kontroverze“.
Narod bez jasne svesti o tome ko je i kroz šta je prošao lako prihvata tuđe narative.
*Medijsko oblikovanje svesti
Godinama se srpski nacionalni osećaj u javnom prostoru povezuje isključivo sa ekstremima. Patriotizam se ismeva, vera se gura u privatnost, a žrtva relativizuje. Istovremeno, nametnut je model „uspešnog građanina“ kome je jedino važno da se ne zameri nikome… osim sopstvenom narodu.
*Egzistencijalni strah
Kad čovek jedva preživljava, on nema snage da misli o identitetu. Borba za platu, ratu, račune i posao postaje prioritet, a sve ostalo „luksuz“.
A ljudi od interesa, procentaši… čuvaju ćutnjom svoje benefite… oni bi zarad bogatstva i dušu prodali.
U takvom stanju narod lako pristaje da bude samo broj, glasač, potrošač… građanin bez korena.
*I konačno… odsustvo elite koja bi služila narodu
Kada intelektualci, kulturni radnici, profesori i institucije prestanu da budu glas savesti i kada taj ešalon zahvati ,,mržnja“, prazninu popunjavaju tuđi interesi. Narod ostaje zbunjen, podeljen i nesiguran šta sme da bude.
Danas vrlo mali broj ljudi i intelektualaca sme glasno i javno da iskaže svoj stav i viđenje… i od sopstvene senke se plašimo, da istinom ne uvredimo.
Ali važno je reći ovo… Srbin nije nestao… on je gurnut u tišinu.
Identitet nije izbrisan, već potisnut. Čim se otvori prostor za istinu, pamćenje i dostojanstvo, on se vraća. Istorija nas tome uči… svaki put kad se činilo da je sve izgubljeno.
*A taj trenutak ne počinje velikim rečima, već malim, tvrdoglavim otporom zaboravu: sećanjem, istinom i odbijanjem da prihvatimo da smo samo „građani“. Jer bez naroda nema države, a bez pamćenja nema budućnosti.
ŽIVELA SRBIJA, SRPSKI NARODE!
autor:Đorđe Bojanić
