Jednom davno, na Jovanjdan, hitao sam u Debelju, preko jezera, na slavu kod moje tetke Mime. Srce mi gredom poskakivalo od radosti. Gušilo me, stizalo do pod grlo.
Pod opancima mi škripao sneg u još nerazgaženoj prtini, svetlucale okolo pahulje, prozirne i nevine ko dečja duša.
Ispod Vrhova, pod razgranatom, najvećom jelačom ugledao sam to jutro pokojnog đeda Gvozdena. Ili mi se samo učinilo. Sedeo je naslonjen na stablo, pod kojim je nekad, u sred zime, dok je bio živ, znao da prenoći. Ogrnut suknenim kaputom. Nakrivio šajkaču na desnu stranu, i smeje se, obasjan zrakom sunca koja se prelamala i odbijala od jedne pahulje…
Zakačio desnu ruku za zubun, pevuši, kao nekad, dok je bio živ:
– Moj Zorane, moja gruško gnjila, ja sve skitam a za tebe pitam…
Meni je srce tuklo u grudima k’o ludo. Odozdo, iz dubodolina, od Dubokog potoka i Srednjeg brijega sukljala je hladnoća, i neko crnilo, gore, pod onom jelačom, bilo je i svetlo i toplo, k’o u sobi.
Žurio sam u Debelju, na slavu kod tetke.
Pod Salijevom ravni, kraj crkve, vidio sam kraj prtine babu Ljubinku. Ili mi se samo učinilo. Držala je u ruci krišku crnog ‘leba namazanu kajmakom, isto kao onog jutra, kad je, dok je bila živa, iza kuće u Zabrdašima zvala me da dotrčim odozdo iz potoka, na doručak. Zabrađena u žutu maramu, na nogama joj, vide se iznad opanaka, vezene čarape. Milog, blagog osmeha…
Zastao sam pred njom. Da je vidim. Zaželeo sam je se. Davno je otišla, a ja bio mali, nisam umeo ni da je ožalim. Mislio da će se brzo vratiti.
Iza crkve na Ljubičinoj ravnii pozdravio me vojnički, sa spomenika krajputaša, neko od Kaplana. Izvio se vojnički, u snegu, prineo šaku šajkači, vide mu se rane od kuršuma na grudima i krvava bluza. Ostao mrtav u gudurama Albanije 1916. a jutros, na Jovanjdan živ. Na spomenik, naslonjena drvena krstača okovana limom, a lim ulubljen, ko zna kuda sve nošena i pronošena, kuda sve na stradanju bila, a sa spomenika šarene se slova, i namolovana puška i uniforma onog Kaplana.
Iznad Puljaka upao sam u celac. Ni prtine, ni pristranka da prođem, upade mi sneg u opanke, ozeboše noge u vunenim čarapama.
Na mostu u Puljcima, stajao sam i krstio se. Ko i sav narod kad prođe mostom. Gledao u stenu koja je štrčala nad vodom. Pod stenom nekad bila puljačka crkva, ispred crkve groblje mojih predaka. Tog jutra oltar je bio duboko u vodi, a svetleo je odozdo, ko sunce žarko, ili su se samo zraci sunca prelamali kroz vodu pa mi se učinilo.
Kad je nastalo jezero, crkva se odvojila od temelja, dugo plivala vodom, od obale do obale, kako je vetar nosio, a ljudi, okolo po brdima, stajali, krstili se, i bojali Boga.
Zaledile daske drvenog mosta na Puljcima, svetleo je led, mene, dok sam prelazio, da se ne oklizam i ne suljnem u jezero, kao i kasnije, kad mi je bilo teško, čuvao sveti Jovan.
Tetka Mima, kad me je ugledala na bregu iza kuće, istrčala prtinom preda me… Za njom i tetak Neđeljko, ona ubradila žutu maramu, obukla šareni vuneni prsluk i suknenu suknju, nazula opanke bez kaiša, tetak pod šajkačom usukao žute brkove, ljubi me u oba obraza, ja mu na prtini čestitam slavu, on viče – „Dobro doš’o…“. Tetka me pita – „Jesi li se umorio Zore, kako pregazi snijeg…“
Iza njih brvnara, utonula u smetove. Iza nameta vire crna brvna, pocrnela od kiša i snegova, od života teškog seljačkog. A tetak me vodi pod ruku, ko da ne umem sam da priđem kući, iza nas tetka, sija se njena marama na glavi kao sunce… Od Smudinoga duva severac.
Unutra, vidim još kroz prozor, dok sam sa opanaka i pantolona otresao zaleđeni sneg, gori sveća. Za stolom stari Debeljci, domaćini, titra plamen sveće po njihovim licima i po obodima šajkača, smeju se, pričaju. Lica im suva, izborana, izmorena seljačkim životom na tvrdoj zemlji oko Smudinoga, žuta ko svetačka na freskama u Mileševi… Pričaju, smeju se, ja stojim pred tom slikom, ogrejan ko suncem. Ne čujem ih za tren, osećam ko da me neka sila odiže sa zemlje, pa i tu brvnaru, i sveću i one ljude za trpezom gledam odozgo, sa nebesa, ispod oblaka koji se navukao na sunce…
Unutra je mirisao tamjan. I suva smrčevina, i ljuti znoj, i tvrdi sir sa aluminijumskog, na krajevima ulubljenog tanjira, i ljuta žuta paprika iz turšije…
Krstio se tetak Neđeljko nazdravljajući prvom, pa drugom, pa trećom čašom… Radost mu sijala iz očiju. „Da pomognu Gospod i Svet Jovan“, čitao je dok su mu niz obraze svaki čas išle suze.
Gledao sam tetku dok je, stavljajuć na sto žuti, tek ispečeni hleb, krila ruke, crne, uspucale, žuljevite, i dok ih je posle, dok je stajala kraj trpeze, zavlačila pod vuneni prsluk, da ih ne vidimo… Sramota je…
I, sve je to, trajalo tren. I plamen slavske sveće, i lica starih Debeljaca žuta pod svetlošću sveće, i miris hleba u koji je dodato malo ječmenog brašna, tek da zamriše, i priča, slavska, domaćinska, i taj osećaj radosti u srcu, i, već sam odmicao nazad, preko Ljubičine ravne i Raskrsnica, i drhtao od hladnoće…
I nije pod onom jelačom u Bosanju, najvišom i najširom, bilo mog đeda Gvozdena. Otišao nekud…
Odavno već moji tetka Mima i tetak Neđeljko, Jovanjdan slave gore, u Carstvu nebeskom. Za trpezom svetog Jovana. A meni jutros, dok su mi pred očima i oni i njihova brvnara u Debelji, u pristranku iznad jezeru, srce puno tuge i radosti.
Radosti koja se može osetiti samo za zime, za slava, za ovih bogom blagoslovenih, divnih dana. I tuge, ali ne one teške, koja pritisne srce i pleća pa čovek pod njom teško korača, nego one druge, tuge radosne, kad imaš koga da pamatiš, i kad ti svako sećanje na njega ispuni srce nekog toplinom, k’o da ti je sam Bog pošalje da te ogreje. I da ti pomogne da nađeš put, stazu kroz život, ponekad, kad je izgubiš i kad ti se učini da više nemaš kud, a ustvari, imaš.
Sveti Jovane, spasi…
Zoran Šaponjić
