MOJ KREZUB NAROD

Oni pametni, za sve okriviše narod kome pripadam – da je krezub! Gade se nedostaku zuba?!

Bio sam mali i pamtim bez zuba: moje babe, dede, komšije… A onda je došlo lepše vreme kada su mogli da ih napre, kako se nekada govorilo. Neki su čak stavili i po neki zlatni. Dugo su živeli bez njih, pa je red da se i vilica luksuzom časti. Trebao je život da se zubima kida.

A oni se nisu useljavali po komunističkim, zauzetim, vilama niti su pripadali onima koji su posle velikog rata preprodavali kartonske opanke. Preživevši ratove, vraćali bi se tamo odakle su u njih i polazili.

Bivši ministar zdravlja kada je izbacivao stomatološku zdravstvenu zaštitu iz državnog zdravstvenog sistema reče da narod treba da pere zube. A zbog kvarnih zuba eto problema u želucu i crevima. A onda dolazi taj isti ministar, prof. mr. dr. i ostalo, da ih leči u privatnoj praksi.

Naravno, zube ste izgubili sami, pa neće valjda da ih leči o trošku svih nas. Ali državnu službu ne napušta. Iako je i on poreklom od nekuda, za šta se kaže da je došao iz 3 p.m. Naravno, mislim post meridiem, da ne pomislite nešto drugo.

A tog ministarčića ili prof.dr. mr. i ostalo, dovede narod na vlast. Poverovao u pamet. U odelo. U manire. U Jevropu.

Ali ti Jevropejci sa akt tašnam, cipelama sa pačjim kljunom i odelima, rasprodaše banke, fabrike, a obrazovanje načiniše u skladu sa instrukcijama modernog sveta, ali ne po merilu uzimanja onoga što vredi, jer dobar seljak zna na kojoj zemlji se koja voćka da zasaditi, već kako im neka agencija reče. A u agenciji radiše naši. Radnici i poštena inteligencija dobiše neku crkavicu od prodatih fabrika te pokupovaše stanove i žvakaće gume, a ono malo seljaka se pretvori u još manje.

Privatni univerziteti postaše merilo za regrutovanje domaće menandžment elite; škole koje su bile tradicionalne, postaše mesto prosvetnih jadnika bez prava, a deca konačno naučiše šta je demokratija ali ne i odgovornost. Od Malog Radojice do cinkaroša roditelja.

I sve to po meri nove elite. Oni su to naučili na zapadu.

Krezub narod ne zna ništa. Eto, i pisac ovih redova je za kratko poverovao u magičnu formulu iskrenih namera ekonomskih rodoljubaca.

Pamtim da je negde 2004. godine jedan profesor sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu previše ozbiljno shvatio svoj posao, pa kako nije bio podmitljiv brzo se okliznuo na koru od banane ispred Megatrenda, koju su bacili pripadnici elite dok su učestvovali u oceni liderskih sposobnosti studentkinja prestižnog fakulteta. Evroljubci i rodoljubci se svađaše u skupštini, ali kada je privatizacija u pitanju, cilj je bio isti. Kupiti za što manje pare, a onda preprodati. Kao specijalizant sam u hodniku bolnice video jednog rodoljubivog ministra sa lisicama na rukama i tada pomislih kako ovaj čovek uopšte posle ovoga može da živi. Ali njemu očigledno to nije smetalo.

Sloboda se osvaja. Novcem ili tuđim životima. Naravno, krezubih.

A onda eto novog čuda. Veliki brat. Eksperiment da se vidi kako čovek reaguje u zatvorenom prostoru. Kao da nam komunistički zatvor, u kome je nesrećni profesor Mihajlo Đurić robijao posle usvajanja amandmana iz 1971. godine (jer je čovek predvideo razbijanje države i građanski rat) nije bio dovoljan za veliki eksperiment.

Dovođeni su eksperti iz psihologije, mrsomudili o tipovima lečnosti i krezub narod je polako počeo da guta mamac.

Efekat je da je moja tetka prvo gledala Velikog brata pa onda ulazila da pomuze krave. Moralo je da se vidi šta se uživo dešava.

Moj krezub narod je gutao a građanaska elita sa B92 je uživala u promeni svesti krezubih. A tu beše i jedan lider koji je prodavao licencu ove cirkuske predstave.

Japi elita pade na izborima jer je krezubi narod osetio po stomaku da je prevaren. Kako inače biva sa onima koji zaboravljaju da su mu dedovi bili srpski seljaci koji su živeli od trgovine svinjama, uzgoja pšenice ili pravljenja cigli. Kao da ih nije bilo briga za socijalno raslojavanje koje je narastalo, ma koliko tu bilo i opravdanosti shodno vremenu u kome smo živeli, nego su čak gajili i omalavažavajući odnos koji će ih vlasti koštati.

Vrlo brzo će se prestrojiti u novi tabor pobednika. I za sve će biti krivi žuti kojima oni nikada nisu pripadali.

Od Velikog brata, nastaće Farma, a ona je bliža mom narodu. Smišljeno, nema šta.

Krupna obećanja mladog radikalskog junoše da će pohapsiti žute lopove narod je progutao. Naravno, nije mogao da sažvaka jer je krezub. A nije ni znao da je taj budući miljenik birao nameštaj za novi, džaba dodeljeni stan dok su se narodu birali kovčezi u ratu na Kosovu.

Omiljeni lider je, za razliku od njegovog prethodnika (mislim na psihologa, da stvar bude gora), bio vredniji. Potpuno je ovladao onim što je Gustav Le Bon pisao još u 19. veku u svojoj knjizi Psihologija mase.

Prodavaće na televizije lovačke priče za narod, a evropske za elitu. Vesna Pešić će biti u stanju egzaltacije.

Jedan pisac, NIN-ovac, radiće intervju sa pobednikom. I vrlo brzo nekadašnje tekstove britkog pera koje je nekada u Borbi pisalo o komunističkoj eliti, zameniće instant tekstovčićima u žutoj štampi.

Glumačke ikona Jugoslavije, simbol bratstva i jedinstva, razuma i svetskog pogleda na svet, reklamiraće kladionicu.

I sve to isto, čak i istu kladionicu, reklamiraće, oličenje pravoslavlja i pobožnosti, najznačajniji glumac Srbije i majke Rusije.

A tu su još tri filmadžijske ikone: jedan je čak iz Francuske prijehal, drugi sa šinobusom žutih, treći se spustio sa palme u državno-privatnom selu.

I sve to ne bi bilo čudno da te veličine nisu bile ispred mene, dečka, tokom demonstracija protiv Miloševića. Ili im je preduzetnički njuh ukazivao na promene koje smo, tada, mi mladi, drugačije videli.

A sve je zapravo prosto kao pasulj.

Država da pare za film, oni podele, a onda traže još. Krezubi su tu da plaćaju. Kultura košta.

Da ne spominjem onog šilibajzera sa Medicinskog fakulteta koji je sa istim slajdovima prodavao maglu kod različitih farmaceutskih kuća, jer novac-novac. Oni koji slušaju, ne slušaju zbog lekova i bolesti već zbog njegovih titula i, priznajem, šarma neobično duhovitog profesora . Taj tip sada pelješi moj krezub narod koji u njega vidi spasenje, jer je jedin profesor koji govori istinu. A on je učinio isto što i ljubljeni vođa. Samo ih je oslušnuo i rekao im ono što narod želi da čuje. Ali kako biva, samo u vlastitu korist.

Tu su i advokati, onaj profesor fizike sa najvećim brojem objavljenih radova, istoričari, analitičari svakakve sorte,…itd..itd…

Kada je novac u pitanju potpuno je nebitam ideološki diskurs koji više i ne postoji. Para ujedinjuje sve. A mislioce je još lakše kupiti. Daš im prostor u štampi ili gostovanje na televiziji.

Nedavno je na fejsbuku izašla jedna komična slika naše ambasadorke u Londonu. Pomislih kako je tamo nekada bio čuveni profesor hemije Sima Lozanić. Jedan od prvih profesora Beogradskog univerziteta. Bio je tada neki vođa svestan da iz svinjarske zemlje za ambasadora šalje one koji su po znanju bliži njihovima, a po obrazu našima.

A sadašnja ambasadorka, kadar Gorana Svilanovića kojeg je narod ulicom doveo na vlast, savršeno se uklopila u ovaj samoubilački nakardni sistem. I pitam se gde je elementarna državnička svest da se tamo šalje neki novi Sima Lozanić?

A onda gledam cirkuske predstave leskovačkog gradonačelnika i neki svet koji mora da piše hvalospeve o njemu umesto da misli kako podići onu jadnu Poljoprivrednu školu ili stvoriti uslove za razvoj svoje dece? Pitam se da li su toliko jadni ili preplašeni da govore o čoveku koga niko ne oslovljava titulom, već pežorativnim nadimkom i koji služi za sprdačinu da se na osnovu njegove tvrdnje školovao na Kembridžu, Hensingsu, Hentenberiju i Oksfordu?

Mućnite glavom da niste možda pobrkali klovniranje sa medicinskim kloniranjem?

Ne znam da li se ti mali ljudi stide. Ne znam da li će se ikada zastideti, ali sam čvrsto uveren da naša elita sigurno neće. Njima je obraz alat zanata a Srbija samo mesto gde trenutno drže nekretnine.

Grobovi mojih predaka su ipak ovde.

Ako im sada dozvolimo da izbuše ostatak Srbije novim rudnicima, otmu reke, krezubi narode moj, tebe više biti neće. Oni će svoje nekretnine kupiti na drugom mestu. Pa makar bio Kembridž, Hensings, Hentenberij ili Oksford.

Autor: Saša Mladenović

https://jugmedia.rs/