Ne mogu, dakle, da se ne samopohvalim. Kad već drugi (da prostite: ulizičluk i čankolizaštvo iz vlasti i „zgubidanski“ bašibozuk iz opozicije im) neće da priznaju da sam jedini verovao da (moj) predsednik Republike ne laže, a to znači – neće više ni da krade ono što mu po Ustavu (član 115) ne pripada.
Em, 31. studenog 2021, em: „Deset godina sam na čelu stranke, i tu ću biti do maja. Mislim da je to dovoljno, u glavi već imam četvoro kandidata za naslednika. Vreme je za nove ljude, ja sam već 10 godina na njenom čelu. Povlačim se tada jer ne želim ugroziti bilo šta pre toga i pobedu stranke na izborima.“
Što se ono kaže: deseta – sreća!
A sad vam nije smešno što sam, godinama, kao onaj Sizif, onu kamenčinu uz brdo, gurao Član 115, zbog čega se sila Vrhovnikovog dvorskog poltronluka i intelektualnog „krem de la krem“ (čak i onaj pripadnik „Menze“ što brka genitalije sa ostalim udovima), braneći Idola od njega samoga, iz svih verbalnih artiljerijskih oruđa, obrušavala na me, a (i moga) predsednika svih građana Srbije nagovarala da, i narednih pet godina, čini krivična dela obavljajući antiustavne radnje.
Isplatio se onaj moj usklik „Dum spiro, spero“ („Dok dišem, nadam se“) koji je, svaki put kad sam ga izgovarao, nailazio na salve podruge, podsmeha ili dobronamernih „saveta“ da član 115 Ustava Srbije ne sme da se čita baš onako kako piše.
A tamo, u članu 115 („nespojivost funkcija“) Ustava iz 2006, podsećam, piše: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“
Zato me strah što je neko iz Vrhovnikovog okruženja, mog predsednika Republike, očigledno, nagovorio (a on, izgleda, pristao na to) da još jednom, na vanrednim paralmentarnim, redovnim predsedničkim i redovnim beogradskim izborima, ponovo brutalno krši Ustav, najavljujući svoje i učešće svoje partijske liste na njima. Jer, šta drugo može da znači njegovo obećanje da će se sa mesta predsednika partije povući tek nakon što – veruje – početkom travnja, još jednom, protivustavno izbori pobedu za (svoju) partiju, na čijem čelu, po Ustavu, ne bi smeo da bude. Šta ako ne – „navlačenje na tanak red“? Teorija zavere? Ne, što reče Čola, „ne bi’ ja tu ništa dir’o“.
A da je to, na prošlim izborima činio, ne tvrdimo samo Ustav Republike Srbije i moja malenkost. To tvrdi (prema tome, slaže se s tim) i sam predsednik Republike Srbije koji je još 8. oktobra 2020. godine, primajući godišnji izveštaj Evropske komisije o tadašnjem (ne)napretku Srbije u evrointegracijama, kazao (citat: novinska agencija): „Predsednik Srbije izjavio je da je prihvatio kritike komesara za proširenje Ollivera Varheija koje su upućene na njegov račun. Vučić je, nakon sastanka sa Varheijem, rekao da su kritike bile usmerene ka „korišćenju funkcije predsednika države, čime je pridobijao građane Srbije za stranačku listu koju je vodio“.
Zašto sam, tamo od kraja novembra, kada se (najavljena kao redovna, izborna!) Skupština videlista (naprednjaka), retroaktivno, umesto skupštinom ili kongresom, prozvala „svečanom akademijom“, a naš Vrhovnik samoproglasio partijskim „v.d. predsednikom za do kraja aprila“ – tvrdio da je, od tada, naš Vrhovnik, sa statutarnog stanovišta te partije, u njoj nešto kao Grčić Milorad Mića u EPS-u – elem, nepostojeći?
Prosto zato što Statut Es-en-es ne poznaje funkciju v.d. predsednika, a član 40 izričito propisuje: Mandat predsednika stranke traje četiri godine!
Vrhovnik je na vrh svoje stranke ustoličen 28. maja 2016. godine, što znači da mu je mandat istekao pre 19 meseci! Član 41 objašnjava da predsednika stranke bira Skupština (stranke), po pravilu, tajnim glasanjem, ali Skupština može da odluči da se izbor predsednika obavi i javnim glasanjem.
Sledi, član 43 Statuta Es-en-es koji nalaže da predsedniku stranke funkcija prestaje istekom mandata (što se i desilo pretposlednjeg 28. maja, prema tome, pretprošlog proleća). Isti član kaže da član stranke kome je istekao mandat predsednika stranke može da bude ponovo biran na tu funkciju – što redovna skupština te stranke, pre mesec dana, nije učinila.
Ah, da: prema članu 27 Statuta SNS, redovna sednica Skupštine održava se jednom u četiri godine, a poslednja takva, izborna, održana je pre više od pet i po godina!
A kad, Vrhovnik sadašnji, kao što je to učinio u poslednjem ovogodišnjem obraćanju, kaže i to da „ako neko misli da je moguće da se vrati na mjesto premijera, osim što je teorijski moguće, vidi se da me ne poznaje“, to upravo znači suprotno od toga šta je kazao. Jer, dok je nosio uniformu Kancelara srpskog, tamo do početka 2017, Vrhovnik se isto tako kleo u sve mu milo i drago da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika Republike!?
U novogodišnje predvečerje, kada je oktroisana Narodna skupština besomučno jurila usvajanje akta o promeni Ustava u oblasti pravosuđa i, o istom trošku, Zakona o referendumu koji je ukinuo svaki cenzus izlaznosti, među silnim aktima koje je parlament usvojio, „prošvercovao“ se (da li?) i jedan, kao pisan za izlazni alibi našeg Vrhovnika.
U Izveštaju o radu Agencije za sprečavanje korupcije za 2020. godinu (koji je usvojen tek potkraj ove!), tek onako, usput, piše i ovo: „Javni funkcioner je dužan da savesno i odgovorno vrši javnu funkciju. Javni interes ne sme da podredi privatnom i da javnu funkciju koristi zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. Situacija u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije, predstavlja sukob interesa. Agencija za sprečavanje korupcije ima isključivu nadležnost da rešava o sukobu interesa pri vršenju javnih funkcija u postupcima koje pokreće po službenoj dužnosti, i po prijavama fizičkih i pravnih lica…“
A šta bi to moglo da znači? U sadašnjoj verziji Zakona o sprečavanju korupcije (koju su izglasali naprednjaci) postoji član 50 koji potpuno „visi“, odnosno, u totalnom je nedosluhu sa onim što iza njega u tom zakonu sledi. Taj član, naime, kaže da „javni funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno pollitičkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima“?!
Ali, samo pod sledećim uslovom: „Ako to ne ugrožava vršenje njegove (osnovne) javne funkcije“! Te, ako, može da odoli izazovu da ne poziva birače da glasaju za stranku čiji je predsednik; ako ne koristi javne resurse za promociju svoje političke stranke; ako ne koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju svoje stranke; ako ne poziva birače da glasaju za nekog od učesnika na izborima…
Naravoučenije: ako hoće da ostane svevladar, a da to, ipak, bar delimično, bude vraćeno pod ustavni okvir, Vrhovnik se, pod hitno, mora vratiti na funkciju samoproglašenog Kancelara ili, da budemo pravnopolitički korektni, predsednika Vlade Srbije.
A i o tome sam govorio. Zna predsednik Republike vrlo dobro šta piše u Ustavu, šta piše u Zakonu o predsedniku Republike, a šta u Zakonu o Vladi, zna mnogo bolje nego svi mi, laici, da, po našem ustavno-pravnom i političkom sistemu, vlast „stanuje“ u Nemanjinoj, a ne na Andrićevom vencu.
Zna moj predsednik Republike da građani koji su protestovali protiv trovanja zemlje, vode i vazduha nisu nikakvi „zgubidani, fašisti i strani plaćenici“, kako ih je nazvao iz odela predsednika partije; ako i „nije bio obavešten“, uverio se u to kad je posetio Gornje Nedeljice, u koje je, takođe, otišao kao na tribinu mesnog stranačkog odbora, a vratio se otrežnjen, napola spreman, da bude opet predsednik svih građana, pa se opet presvukao u partijsko uho kada mu je Njegovo veličanstvo rejting došapnulo „ne valja, ne popuštaj – priteži“, i tako dalje i tome slično.
Više se niko iz Vrha Vrhova i ne trudi da spori, kako su današnju srpsku vlast, mahom, okupirali oni koji su se „u partizane“ (videliste) upisivali 1945, tj. na koncu „rata sa žutima“, sa sve večernjim tečajevima od škola i diploma. Pa, zar nismo – dok je predsednik Es-en-esa, u unformi predsednika Republike, bio partijsku bitku života u Nedeljicama Gornjim – uživo, iz studija glavne medijske trovačnice, slušali Vrhovnikove „analitičare“ – pretorijance koji su se upinjali da dokazuju kako iza ovih koji žele da sruše i ubiju „Rio Tinto i državu Srbiju“ stoji nekakav Nemac „Konrad Adenauer Štiftung“!? Presudiše jednoglasno tako (jadnog predsednika ni ne konsultujući), a da pojma nemaju da ih je (njih, naprednjake) taj isti (fašista?) „Adenauer“, u ime Angele Merkel, prvi podojio, krstio i godinama prepovijao!?
Kao da ih je kolektivno zarazio onaj drugi znameniti Nemac, Alchajmer, pa su se, sve hodajući iza Vrhovnikovih širokih leđa, gazeći ka vrhu Vrhovnikovom senkom, ispozaboravljali ko su, šta su, odakle su i kako su (i uz čiju pomoć i zaslugu) došli do toga do čega su došli, neki od njih dodirujući i same zvezde.
Ili je kliconoša bio onaj anglasaksonski dvojac, Dejvid Daning i Džastin Kruger koji je među napredni poltronluk plasirao onaj čudni kongnitivni poremećaj u kome manjak znanja rađa višak samopouzdanja, pa čak i one iluzorne superiornosti u kojoj i ne znaš koliko, zapravo, ne znaš. Kada pominjem Daning—Krugerov efekt, ne mislim, naravno, samo na nesrećanog „Miću“, jer taj oblik saznajne pristrasnosti („dvostrukog prokletstva“) dovodi do toga da mnogi visokopozionirani naprednjaci ne samo da nemaju sposobnosti za obavljanje nekog, ozbiljnog stručnog zadatka, već im nedostaje i sposobnost da prepoznaju sopstvenu nesposobnost.
A kad imate takvu kadrovsku politiku, onda vam se može sve, pa čak i da ne trepnete na takvu javnu, nacionalnu, građansku i državnu sramotu, kakvu nam je, u predvečerje 2022, u godini 80-obljetnice osnivanja „Nezavisne države Hrvatske“ i njenih logora smrti – priredila napredna apsolutna većina oktroisanog narodnog sabora Srbije, odbijajući da u dnevni red parlamenta uvrsti – zamislite – „Predlog rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu od 1941. do 1945. godine“!? I to, predlog koji je, već treći put u ovom sazivu, podnela poslanica Es-pe-esa Smilja Tišma (r. 1929), jedna od retkih, i danas živih, logorašica iz dečjih logora smrti u NDH!?
Nije pomogao ni njen vapaj: „Zar treba da molimo (vlastiti parlament) da se osudi genocid nad genocidima u 20. veku, nad sopstvenim narodom?“ Ni objašnjenje da „preživeli logoraši moraju probiti gromoglasnu tišinu i ćutanje u Skupštini, jer bi odgovornost za neusvajanje ove rezolucije snosila Skupština Srbije“. Ni njena tužna primedba da bi usvajanje rezolucije bio „poslednji proboj logoraša Jasenovca“…
I ništa. Posle toga usledilo je glasanje u kome jeu 113 naprednih ruku, od ukupno 143 prisutna nenarodna poslanika (srpskog?) parlamenta, ostalo nepodignuto! Isto kao i, ne tako davno, kada je ovaj oktroisani saziv parlamenta odbio da izglasa izgradnju memorijalnog centra za srpske žrtve genocida u 20. veku.
Kao građanin ove zemlje, verujem da je takvo bestidno ponašanje oktroisanim poslanicima Es-en-esa naredio šef njihove partije.
Jer, moj predsednik Republike, pa zvao se on i Aleksandar Vučić, predsednik svih građana – kako onih koji su glasali za njega, tako, još više, onih koji nisu za njega glasali – koji, po Ustavu, „odražava državno i građansko jedinstvo“, to nikada ne bi učinio.
Zato, predsedniče Es-en-esa, kad ste me već, posle dugog nećkanja, poslušali – ne prolognirajte to za kraj aprila, učinite još jedan malecki napor: ratosiljajte se te partijske bede, odmah, promptno, bez odlaganja, pre izbora, ma i pre onog nevoljnog referenduma, i onda budite ono što verujem da jeste, predsednik svih građana.
A dok ste još, paralelno, i „kapo di kapo“ naprednjaka, naterajte ih, još pre Božića, ponovo, u poslaničke klupe da, po hitnom postupku usvoje rezoluciju Smilje Tišme. Ako su već mogli da, na popravnom, pod pritiskom građanskih gibanja, popravljaju „kečeve“ iz eksproprijacije i referenduma, neka spasu malo preostale nacionalne i građanske časti i obraza, dok je, Bože im oprosti, gospođa Tišma još živa.
