Moja rodzina je…moja duša

Bem ti kišu… Dokle će? Bole koske. Moja kuma kaže da mi je to od zuba. Od zuba vremena. Pa, dobro, boli… Neće dugo. Sve će to ilovača izlečiti. Sedam banki, skoro. Nije malo… Ali, duša mi je poletna. Pamet nekako razborita… Dok ne zaboravim. Iskustvo dugo i bolno. Polako se gasim… Gledam šta se dešava. I ćutim. Sve mi je odavno jasno, samo ne znam šta će da bude… Nekako… Bog ne da da od mene naprave biomasu. Hvala Mu što je od mene je ipak napravio statističku grešku. Koja, kažem, polako iščezava… Ali, danas sam iznenada živnula. Danas su unutrašnji gromovi i munje pokidali moje stege. Zašto? Zbog onog „Uraaaaaaa“. Kad čuješ to rusko „Uraaa“, udari te posred grudi i istera ti suze na oči, odozdo, iz srca. Ali, to me držalo samo do podne. O poslepodnevu hoću nešto da kažem.

Volim da gledam ruske parade. Volim zbog ono „Uraaaa“. To njihovo „Ura“ tako me drmne, prosto kao šamar, da mi odmah postane jasno da je to zakletva da će životom braniti svoju rodzinu Rasiju. Od koga? Pa od on ih koji bi njihove resurse. Koji su pa ti? To su isti oni koji su oslobodioci cele kugle zemaljske, koju su, u stvari, porobljavali i trebili kad god su hteli. Za mene to njihovo „Ura!“ u prevodu znači „Ne dam!“, „Ne može“, „Ginem“. I kad se pojavilo ono čudo S 400, ti vidiš da se uopšte ne zezaju. Bogo moj, ja sam se tih raketa uplašila…

Jedinice su im marširale… Kako koja. Garda je bez premca! A mornari… Onako. Gde oni da vežbaju marš? Po palubi? Podmornici? Moš` to bolje. Što? Rusima ne sme ništa da se kaže? Sme. Sve što je iz ljubavi – sme. Do duše, i mornara ima raznih. Ovi iz severnih mora, ama k`o stene! Kad udare nogom o kaldrmu, svaki im se damar na licu trese. Za potres mozga… Žene, zaprepašćujuće dobre. Onaj gaspadzin palkovnjik koji je predvodio padobrance, majke mi, ima dva i po metra. Onolika ljudina, ljudi moji…! Kakvi li su ti ruski padobrani kad njega drže kao perce među vihorove…? A na početku im vidiš kadete i kažeš „Ovo ne može da propadne“. Pa normalno da ne može, kad izađe prvo Šojgu, ruski ministar odbrane, prekrsti se i onda krene… Pa, može i naš da se prekrsti, šta ga košta? Ali, ne nose oni iste krstove.

A, ne! Neću da padnem u zamku da poredim ovu s našom paradom. I naši momci su bili ko jedan. Imaju i oni mozak za potres. Al` nemaju tenak. Penzionisali im tenkove i oficire. E, sad je Putin zvao naše penzionisane generale, šta li su po činu, trojicu njih, da počastvuju rusku paradu… I ne može baba da analizira više vojsku, jer baba obično plače svako malo.

Pa, plačem. Zovu me u kući „Šmrc“. Ali nisam plačimačka, ili kako se to već kaže. Odlučim da odem na „Besmrtni puk“ u pet sati i odmah otrem suze i nos. Nije daleko. Ne mogu dugo. Taman za odušak. Pozvani su svi čiji su se preci borili u Prvom svtskom ratu, u Drugom ili protiv NATO agresije. I kojima je dosta naleta osvajača, koji bi da žare i pale, i onda, i sad. A i dalje. I još da nam pričaju da su nas oslobodili. Mislim, ti što su nas napadali. Okupirali. Klali. I vešali. Pa nije se milion Rusa pojavilo na ulicama Moskve džabe. Nego zato što im je izginulo 20 i kol`ko miliona ljudi, a neke propagande bljuju iz svih medijskih oružja da nije bilo tako. A Rusi ti lepo zalepe dedu na transparent, pa visoko u vis. I čelo, i dedu, i babu, i državu i – sve. Njima uvalili u oklopnom vozu revoluciju sredinom Prvog svetskog rata. A do tada? Istočni front je bio dugačak 1.600 km. Odbranili ga Rusi. I da ne bi bili pobednici Velikog rata, uvale im oklopni voz koji su dočekali oni koje nije interesovao nacionalni interes, nego valjda lični, kako to biva… Putin je za to direktno optužio boljševike. Čitala ja…

Aaa, pa imam i ja dedu! Sanitetski narednik u Velikom ratu. Pa imam i drugog. Treći mi poginuo na Ceru kao major. Pradeda izgazio Austrijsku zastavu nasred Beograda. Proveo ceo rat na robiji, a deca mu u rovu i pod zemljom. Pa, od koje sam ja semenke?! Od komunističke u mojoj kući nismo bili. Ali, poštujem ja svaku žrtvu. I razlikujem titoizam od socijalizma. I znam da su na Golom otoku na prevaspitavanju bili pre svega pravoslavci… Najviše Srbi iz Crne Gore, pa iz Srbije, bilo i Bugara, i Makedonaca. I što su bili tamo? Neki zato što su čitali Jesenjina i Dostojevskog, neki što su imali lepu ženu, neki imali na nesreću veliko imanje… Streljali posle rata bez presude. Posle s presudom, bunili se saveznici. Mislim isti oni što su nas bombardovali… Zbog njih neću da marširam. Ali zbog onih časnih, zbog mog dede, zbog ovih sa Košara mogu. Ama, bre zbog sankcija, bombi – mogu!

Sve je u meni puklo! I sve se smešalo. I ljubav prema dedi, i mini elektrane, i naše lepe Badnje večeri i rasporen dečak čiji je kasapin dobio samo deset godina, i moje kandilce i razrovan trg, i moj prosek 10,00 na poslediplomskim studijama i beznadežno čekanje prevoza. Sve se uskovitlalo u meni. Odoh u naš „Bemsrtni puk“!
Al` mućak! Pala kiša, a meni šuplje cipele! Sve propušta..

I rasplačem se. „Šmrc“, što bi moji rekli… Bre, i da toliko pljušti! Ma išla bih ja. Staviš najlon kesu u cipele i koj te pita. Ali, polazak bio kod Novog groblja u pet, a u pola šest počinje program kod skupštine grada. Pa, ja taksijem ne mogu da se prevezem dotle, a ne peške! Bar da su delili trotinete…

I opet se rasplačem. A onda se setim da ne moram nigde da idem. Moja rodzina je u mojoj duši. U njoj je i moj deda, i Duško Radović, i baletske cipelice, tetka Andrijanina šljiva, i ujnina trlica, i moje dete, i svi sveti. I Bog. Pa, kuš više?! I još sam sa vama. Mi smo svi sa nama.

Izvor: blogfrket.blogspot.com