Moja velika pravoslavna srpska „genocidna“ familija

0
169
Deda Milovan, Nemački ratni zarobljenik od 1941. do 1945. – Foto Privatna Arhiva

autor:Marina Bulatović

Slušajući, gotovo bez daha, govor Milana Kneževića (odlikovan Ordenom srpske zastave Prvog stepena 2022.), ironično nazvan „Mi smo stara genocidna familija“; a koji se pojavio na mrežama pre nekoliko dana, odlučila sam da otvorim dušu i javno priznam da i ja potičem iz stare „genocidne“ familije – po majci Nikolić, a po ocu Lazarević.

Moji roditelji su rođeni u zapadnoj Srbiji, u okolini Užica (selo Zaselje), a sudbina mog dede Žarka Nikolića i dede Milovana Lazarevića najbolje svedoči o njihovoj „genocidnoj“ prirodi.

U Kraljevini Jugoslaviji (koja je postojala od 1918. do 1945.) moj deda Žarko Nikolić radio je kao žandar. Najduže je službovao u Kraljevu i Čačku, i s’ vremena na vreme, vikendom, kada je to posao dozvoljavao, dolazio kući gde su mu živeli supruga i četvoro dece. Moja majka Miljka Nikolić (rođena 1939.) bila je najmlađa od dece. Žandarmerija je bila pomoćni rod Jugoslovenske vojske, njen sastavni deo, imali su status specijalnih trupa koje obavljaju zadatke u pogledu očuvanja javne bezbednosti, javnog reda i mira i obezbeđivanja izvršenja zakona.

Do početka Drugog svetskog rata, deda Žarko je tu vredno službovao oko devet godina i svakog decembra slavio Svetog Nikolu; a 1942. u pratnji pukovnika Jugoslovenske vojske u otadžbini poznatijoj kao Ravnogorski pokret, kreće u Bosnu i tu mu se gubi svaki trag. Poslednji put je viđen u društvu Milete Đurića iz Kalenića, na putu između planine Ivan i Kalinovika. Kažu da je ubijen u Bosni od strane Nemaca ili Ustaša, grob mu se ne zna, iako je naša porodica godinama preko Jugoslovenskog Crvenog krsta i Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, pokušavala da pronađe podatke o njemu (u periodu od 1957. pa do 1961.); kako bi mu kosti preneli u selo, gde od septembra 1984. počiva i moja baba Stanika.

Da Vas podsetimo:  Oklevetani patriotizam

Kada su Nemci 6. aprila 1941. bombardovali Beograd – moj drugi deda Milovan Lazarević, bio je na vojnoj vežbi u Vojvodini (mesto Pačir) i tu je zarobljen tačno na Cveti (uvek padaju u nedelju, dan posle Lazareve subote koju od davnina slavi moja porodica Lazarević). Odatle je transportovan u Nemačku gde je kao ratni zarobljenik proveo pune četiri godine.

Deda je prvo bio u logoru STALAG (X B) dve godine; pa na imanju kod jedne Nemice čiji su muški članovi domaćinstva ubijali širom Istočnog fronta. Dobio je zadatak da čuva i muze krave. Ali, deda je odlučno odbio da muze krave. Gazdarica-Nemica mu je svakodnevno pretila: „Miane, ili muzi ili ću da pucam. Imam pušku!“ Ona ga je zvala „Mian“ jer nije mogla da izgovori njegovo komplikovano srpsko ime – Milovan. Kako deda nije popuštao, ona je žalila SS-Upravi, pa su dedu po kazni prebacili na drugo (bogato) domaćinstvo gde su imali mnogo konja i volova, i gde je deda mnogo više radio, od rane zore pa sve do mraka. Oslobodili su ga Englezi, vratio se kući aprila 1945. Po nemačkom receptu, ponekad je kuvao kupus sa mesom, koji, moram da naglasim, baba Milja nikada nije jela.

Iz zarobljeništva je doneo sâmo trubu kojom su se rado igrala dedina deca, a potom i mi, unuci, kad god smo školski raspust provodili na selu. Truba, taj ratni trofej, neumorno je svirala i „pričala“ o životu, istini, rastancima i suzama. Deda Milovan je u zarobljeništvu naučio nemački jezik, pa kada se radilo na izgradnji-obnovi puta od Požege do Kosjerića (1945/1946) radio je kao prevodilac jer su na izgradnji puta bili angažovani i nemački zarobljenici. Kasnije se vratio u selo i do kraja života bio poljoprivredni proizvođač. Preminuo je u 86 godini. Kada je deda zarobljen, moj otac Dobrivoje, imao je 7 godina, a kada se deda vratio iz Nemačke već je išao u 4. razred osnovne škole.

Da Vas podsetimo:  Hronologija NATO zločina: Prije 25 godina srušen Varadinski most na Dunavu u Novom Sadu

Moj brat od strica Mihailo Lazarević rođen 1952. (Požega), stradao je od posledica NATO bombardovanja tzv. „Milosrdnog anđela“ kada su u napadima na SR Jugoslaviju, NATO snage koristile oko hiljadu letelica i „bogato“ zasipale naše stanovništvo osiromašenim uranijumom. U ovoj (ne)ravnopravnoj i (ne)viteškoj borbi učestvovale su SAD, Nemačka, Kanada, Holandija, Norveška, Britanija, Francuska, Danska, Belgija, Turska, Portugalija…

Ali da krenemo redom – moj brat je prvo mobilisan, pa prekomandovan u Bosnu (1994.) gde je u Višegradu i Goraždu prevozio ljude, hranu i sanitetski materijal. Za godinu dana provedenih u ratu dobio je „platu“ koju je bacio na sto, a od koje je njegova supruga Nada kupila tanjire za 18 osoba. Kada je počela NATO agresija (1999.) ponovo je mobilisan u civilnu zaštitu. Zadatak mu je bio da čim padne bomba u Požegi ili okolini, ode po Predsednika Opštine i članove komisije koji su ispitivali i merili zračenje od „Milosrdnog“ bombardovanja. Ubrzo, moj brat Mihailo dobija leukemiju. Jedno vreme se lečio u Beogradu na Onkologiji (tada sam ga u bolnici – poslednji put i videla). Preminuo je 2002. u 50 godini.

To bi bila ukratko priča o mojoj velikoj pravoslavnoj srpskoj „genocidnoj“ familiji.

Posle svih ovih godina i svih dešavanja, doživeli smo da zločinci iz minulih ratova – postaju „sudije“ i svoje žrtve proglašavaju za „zločince“ pa tako sponzorišu Mit o genocidu u Srebrenici. Izgleda, kao da već neko duže vreme živimo u Matriksu (The Matrix ).

Pored Nemačke i Ruande kao inicijatora Rezolucije o Srebrenici, našla se i Hrvatska u kojoj je samo u logoru Jasenovac (NDH) ubijeno preko 700.000 civila – Srba, Jevreja i Roma, po rečima profesora dr Gideona Grajfa (Gideon Greif), istraživača Instituta za holokaust u Izraelu. On je svetu otkrio zastrašujuće podatke o mučenju žrtava u Jasenovcu do kojih je došao tokom rada na studiji „Jasenovac – Aušvic Balkana.“

Da Vas podsetimo:  Proglas srpskoj javnosti

Cilj je bio očigledan i samo jedan – proterivanje Srba sa njihovih vekovnih ognjišta.

„Genocid nad Srbima bio je osnovna svrha Jasenovca“ – rekao je dr Gideon Grajf.

„Jugoslavija je umrla u Jasenovcu“ – izjavio je Dobroslav Jevđević (1895-1962), srpski političar koji je tokom Drugog svetskog rata stupio u Jugoslovensku vojsku u otadžbini.

Kako su ove tri zemlje (Nemačka, Ruanda i Hrvatska) počinile najveće genocide u novijoj istoriji sveta; za očekivati je da Skupština Srbije u najkraćem roku donese bar Rezoluciju o genocidu u Jasenovcu i tako oda počast nevino stradalim i da konačno napravimo itermeco i „malu pauzu u emitovanju ovog strašnog Matriksa u kojem izgleda živimo“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime