Moje ime je Nikola Jovanović i dolazim iz Svrljiga, najsiromašnije opštine u Srbiji.
Prosečna neto zarada u Svrljigu iznosi 32.152 dinara ili 272 evra i to je najniža plata u Srbiji. Niža je ogromnih 40% od republičkog proseka koji avgusta 2019. godine iznosi 54.115 dinara a kako se najavljuje, republička prosečna neto zarada u decembru iznosiće 500 evra.
Prosečna zarade građanina Svrljiga upola je manja od zarada zaposlenog Beograđanina.
Međutim, ima mnogo gorih vesti.
Od 2.770 zaposlenih Svrljižana, tek nešto više od 700 srećnika ima zaradu koja se približava republičkom proseku. To su zaposleni u javnoj upravi i lokalnoj samoupravi, u zdravstvu, policiji, u sudu, poneki preduzetnik i mali broj onih koji žive u Svrljigu a rade u Nišu. Svi oni svojom visinom mesečne neto zarade značajno doprinose onom proseku od 272 evra prosečne plate u Svrljigu. Na žalost, velika većina Svrljižana i Svrljižanki koji uopšte imaju sreću da su zaposleni (ako se to može nazvati srećom), njih više od 2.000 ili 73% svih zaposlenih prima mesečnu platu oko 25.000 dinara. Čitavih 212 evra.
12.045 dinara po članu domaćinstva je usvojena i prihvaćena granica apsolutnog siromaštva. Ako je vaše domaćinstvo tročlano, mesečni prihod domaćinstva mora da iznosi najmanje 36.135 dinara. Najveći rizik od siromaštva postoji kod jednočlanih porodica, u domaćinstvima gde je samo jedan član zaposlen, a to je najčešći slučaj u Svrljigu i u porodicama sa više dece. Mnogi Svrljižani su na ivici apsolutnog siromaštva. Ili ispod nje. Zvanični podaci kažu da je stopa rizika od siromaštva u Srbiji 24,3%. U Svrljigu stopa rizika od siromaštva iznosi 40,2%.
Sve nas je manje. Rođen sam pre 40 godina u porodilištu u Svrljigu. Odavno više nema svrljiškog porodilišta a i sve je manje beba. I sve je manje Svrljižana. Od 1979. godine do danas broj stanovnika Svrljiga se prepolovio. Samo u poslednjih deset godina broj stanovnika smanjio se sa 15.344 na 12.557, koliko se procenjuje da nas je danas. Dakle, za poslednjih 10 godina broj stanovnika smanjio se za 20%.
Ove školske godine u prvi razred osnovne škole Dobrila Stambolić u Svrljigu upisana su 2 (dva) odeljenja. Jedva.
O ovome niko ne govori.
Ljudi su otišli i dalje odlaze trbuhom za kruhom. Iako je zvanično samo oko 12% građana Svrljiga na evidenciji službe za zapošljavanje, svi znamo da je broj nezaposlenih daleko, daleko veći. Nekoliko hiljada ljudi nevidljivi su za sistem. Zvanično se vode kao — neaktivni a među njima ima najviše onih koji su korisnici socijalne zaštite i novčane socijalne pomoći.
Svrljig je opština starih. Prosečna starost građanina Svrljiga je 51 godina. A građana starijih od 65 godina je nešto više od 5.000 ili 40%. 4.484 svrljiških penzionera prima prosečno najnižu penziju u Srbiji, oko 18.000 dinara, 150 evra, da se preživi ako se može.
Čekajući dan kada će svečano biti obnarodovana vest da je prosečna neto zarada u Srbiji dostigla 500 evra, moji Svrljižani žive na ivici ljudske egzistencije. Sa primanjima kojima ne može da se obezbedi ni kvalitetna hrana. O novoj garderobi, cipelama i kaputima, novom frižideru, bojleru ili šporetu, letovanju i putovanjima i ne razmišljaju. Ne kupuju baš ni sve lekove. Nemaju dovoljno novca. Pa kako će sa manje od 200 evra mesečnih primanja da se leče kad i njihova deca ne rade i njima treba da pomognu?
O ovome se ćuti. Važnija je Belmužijada.
Narodni predstavnici koji se iz petnih žila trude da se što više i bolje dodvore glasačima kupujući ih za šaku povlastica ali i republičkim moćnicima prodajući priče pune šarenih laži, čudotvorne hrane, pića i veselja, hleba i igara, svojim nedelima nanose nemerljivu i nepopravljivu štetu Svrljigu i nama Svrljižanima. Jer Svrljig danas nije najlepša opština, kako glasi njihova mantra, to je najsiromašnija opština u Srbiji, njeni građani su na ivici gladi.
Onog trenutka kad narodni poslanik iz Svrljiga svoj sledeći govor u Narodnoj skupštini započne rečima: Moje ime je Milija Miletić i dolazim iz najsiromašnije opštine u Srbiji u kojoj najveći broj mojih sugrađana živi na ivici bede, u tom trenutku počinje suočavanje sa stvarnošću i stvara se preduslov da se sa dna krene gore.
Sledeći korak je zahtev Vladi i predsedniku, koga toliko i bezuslovno podržavamo, da se u najkraćem roku obezbedi ozbiljna investicija za otvaranje novih radnih mesta. Ako republička vlast neće da se potrudi oko tog zahteva, Milija mora da razapne šator ispred Vlade ili predsedništva i da tamo sedi onoliko dugo dok mu se zahtev ne ispuni.
A i u vezi investicije, prvo i potpuno legitimno pitanje investitoru mora biti kolika će biti plata radnika. Ako namerava da radnike plaća 200 evra — takav nam investitor ne treba.
Na žalost, taj trenutak se neće dogoditi. Mi živimo u vremenu prodaje magle, u vremenu laži i prevare, nepotizma i korupcije, nestručnosti i neznanja. Sunovrata etike i estetike. U vremenu u kome može da se laže i krade i za to ne snose posledice. Živimo u vremenu u kome može da se upravlja bez ikakvih rezultata i da za to ne budete kažnjeni od građana na izborima. U vremenu mediokriteta. U vremenu u kojem može da se bude direktor, zamenik ili čak i predsednik opštine bez dana radnog i životnog iskustva. U vremenu u kome te kadija i tuži i sudi a serdar hvali vojvodu.
Dokle ćemo ovako i gde će se denemo?
Negde će se denemo, kao i hiljade naših prijatelja, dece, unuka, sugrađana koji su zauvek napustili Svrljig.
* Svi podaci navedeni u tekstu zvanični su podaci Republičkog zavoda za statistiku.
Море није ли ово чиста измишљотина, а Никола Јовановић измишљен лик, јербо на извору: Medium.com је све на енглеском.