Molim vas, recite mi da je odlikovanje Marine Abramović performans!

6
1124

Marini Abramović, izgovoru za umetnicu, u Njujorku je povodom 140 godina diplomatskih odnosa između Srbije i Amerike dodeljena Zlatna medalja za zasluge, valjda kao nekakvoj sponi u odnosima između dve države od kojih je ona veća stalno radila na štetu ove manje, skoro koliko i Marina Abramović na štetu umetnosti, pa onda mogu reći da razumem zašto je dobila medalju.

U vremenu u kom živimo, najjača kultura, ako kultura može biti prava reč, jer kako nazvati nešto imenom nekog pokojnika, jeste kultura, ili pre kult, spektakla iliti kultura slavnih. Jedna od onih koji toj kulturi ni krivi ni dužni pripadaju jeste i Marina Abramović. Svi smo svedoci njene „umetnosti“ i toga kako je „pomerala granice“.

Istina je da je učestvovala u pomeranju granica, ali isključivo granica normalnosti i umetnosti. Granice normalnosti je brisala kao da ne postoje uvodeći ono što se danas popularno naziva „novom normalnošću“, a ima veze sa svim ostalim osim sa normalnošću, moralom i stidom, dok je granice umetnosti pomerala tako što je kroz njen slučaj svaki otpad i netalentovana trulež počela da se smatra umetnošću. Marina Abramović je samo negativna mera umetnika, onoga koji uživa u privilegijama, a ne čini ništa umetnički relevantno, baš kao onaj mučenik u romanu Jurija Poljakova „Jare u mleku“.

U stvari, kada bolje razmislim, može se reći da je sve počelo onda kada su u umetnost uplovili ljudi bez talenta i kada se odnekle izrodio Endi Vorhol. On nije ostao upamćen kao umetnik, već kao ideal i brend. Endi Vorhol je isto što i Las Vegas – olupina američkog sna, na silu buđenog defibrilatorom, koji u svojim delima sumira sve ono što Amerika diktira. Kada je taj košmar probuđen pod maskom sna, prava umetnost uzmakla je pod naletom pop-arta – pravca koji po svojoj definiciji ne predstavlja kreaciju, već samo „umetnički“ komentar o stvarima koje nameće masovna kultura. Dakle, ono što je služilo, kažu, kao oružje protiv masovne kulture, postalo je upravo masovna kultura. Zbog toga danas nećete sresti nekoga ko će išta ružno reći o Vorholovom delu koje je jedan nemerljiv doprinos dekulturalizaciji i razumetnjenosti savremene kulture. Ako njega napadnete, onda imate nešto protiv „osoba drugačije seksualne orijentacije“ što je izjednačeno sa najvećim zločinima ako posmatramo reakciju medija na takve stvari.

Da Vas podsetimo:  Kamčenje milostinje

Upravo u tome i leži ključ uspeha današnjih „umetnika“, barem onih slavljenih, a ovo je vreme u kome je slavljen onaj koji svoja iščašenja deli sa publikom, a ne neko ko stvara dela otporna na vreme i dela koja diraju dušu onoga ko postane svedok njihove nepobitne veličine. Pravo delo ne zahteva pojašnjenje kao što to zahtevaju dela Marine Abramović. Ne mora se na početku svakog „performansa“ pričati o tome kako bi ljudi znali šta je u pitanju, jer ukoliko je to neophodno, znači da nije umetnost, jer i kad je delo simbolističko, simboli su uvek jasni. Umetnost je stvar univerzalnosti, a ne ekskluziviteta. Da pojasnimo…

Marina Abramović / Foto: printscreen (dw.com)

Kada bi neko nepoznat na ulici učinio isto ono što je činila Marina Abramović, brzo bi se našao odgovorni građanin da pozove sanitet i taj „performer“ bio bi prebačen u ustanovu u kojoj imaju košulje sa nekoliko brojeva dužim rukavima. Zamislite samo nekoga ko u brzini bodući noževima razmake između prstiju često poseče prst i diči se time, ili gleda magarca ceo dan u oči, ili klekne kako bi goli muškarci prinosili svoje polne organe njegovim ili njenim ustima, ili zapušiti nozdrve filterima od cigareta i naslonivši usta na usta druge osobe sa filterima u nosu udisati ugljen-dioksid dok se oboje ne onesveste, samopovređivati se skalpelima i ostalim pomagalima. Zvuči sumanuto? Pozvali biste nekoga da pomogne jadnoj osobi? Zašto onda to nije učinjeno kada je Marina Abramović za ogroman novac došla u Srbiju da postavi „Čistača“? Reći ću vam…

Zato što današnje društvo, ogrezlo u voajerizmu, obožava mešavinu ljudskog ludila i seksa koji za rezultat imaju selebriti kulturu. Sve gorenavedeno uradila je Marina Abramović i zato se to naziva umetnošću, a da je to učinio Dragoljub iz Ljiga, krasio bi naslovne strane gledajući nas izbezumljeno iz crne hronike. Ovo se ne bi nazivalo umetnošću da ne postoje rijalitiji, ili čak su oni možda posledica ovakvih umetnika – svejedno je.

Da Vas podsetimo:  ŠMINKANjE ĆIRILICE

Uglavnom, odlikujući Marinu Abramović, šaljemo poruku našoj deci kako i devijacije mogu biti dobre ukoliko se unovče. Poručujemo im da će biti slavni ukoliko prodaju svoje telo, ne leče svoje mentalne bolesti ili urade nešto potpuno nemoralno i nenormalno. U čemu je onda razlika između Marine Abramović i grupe koja sebe naziva Džekes (Jackass)? U tome što ona nastupa po arenama i pozorištima, a oni u nekim sobama ili napolju. Ista devijacija je u pitanju, ali ovi momci barem nude zabavu umesto gađenja i sebe ne nazivaju umetnicima.

I sada ostaje pitanje kako to postavljanje Marine Abramović kao paradigme, zajedno uz Nadeždu Petrović, Milunku Savić, Nikolu Teslu, Milutina Milankovića ili Mihajla Pupina može doneti išta dobro našoj deci, umetnosti, zemlji, ili sećanju na pomenute velikane?

Da li je moguće da jedno ništa po rođenju nazvano Marinom Abramović više pomera granice nego neka matematičarska ekipa najboljih đaka Srbije koja je osvojila sve što se može osvojiti? Došli smo do toga da se javno medijski napada i glumac i moj dragi sabrat Viktor Savić, jer je rekao da se grozi performansa Marine Abramović. Zašto? Zato što ne pristaje na iščašenja koja je globalizacijska bujica donela na opustele njive srpske kulture. E pa, Viktor nije jedini. Mnogi ljudi misle kao on ili kao ja, ali ne smeju to da priznaju javno, jer će biti okarakterisani kao zadrti nacionalisti, neobrazovana stoka, verski fanatici.

Marina Abramović, čuvena „Srpkinja“, došla je ovde, uprljala nas „Čistačem“ i zaradila brdo novca, jer te sume ne može više uzeti nigde, pa se sad setila Srbije, a Viktor Savić koji u Srbiji živi, radi, stalni je član ansambla u dečjem pozorištu, organizuje humanitarne akcije, pomaže crkve i manastire, okuplja oko sebe pravoslavnu braću kako bi se nešto učinilo za Kosovo i Metohiju, on od pre neki dan, kada se zgražavao nad oralnim seksom čuvene umetnice, važi za nekultivisanog seljaka.

Da Vas podsetimo:  Zašto NE na referendumu o Ustavu?

Dakle, Marina Abramović nije otpadnik koji je uspeo, već otpadak koji je uspeo.

Ako njena „umetnost“ postaje ono po čemu je Srbija poznata i ukoliko ona kao „reprezent srpske kulture“ treba da dobije medalju i postane uzor, „ruši zidove i barijere“ i postaje ono što Srbija planira da usvoji kao svoj model, onda odustanimo. Ne moramo više ništa činiti. Ako ćemo biti poznati po njoj, Bože, oprosti mi, bolje da nestanemo.

Setih se onog snimka kako kleči i otvorenih usta dočekuje polne organe muškaraca, pa mi onda pred očima slika kako ponosno stoji pred srpskom zastavom.

Molim vas, recite mi da je ovo odlikovanje neki performans!

autor:Milan Ružić

https://iskra.co/

6 KOMENTARA

  1. Šta reći, sem – Bravo! Posebno za ono: „Ako njega napadnete, onda imate nešto protiv „osoba drugačije seksualne orijentacije“ što je izjednačeno sa najvećim zločinima ako posmatramo reakciju medija na takve stvari.“ Ali … Marko Đurić je tu umetnost prepoznao, čim je stigao u Njijork.

  2. Cilj je unistiti sve sto je tradicija i poreklo. Uvodimo noc vestica, Marini Abramovic se daje odlikovanje, na celo drzave nam je gej osoba i malo po malo, ali sigurno, postajemo marionete bolesnih mozgova.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime