Momčilo Jokić: odlazak srpskog viteza

0
75

Kao ubeđeni humanista verovao je do kraja života u društvo socijalne pravde i hrišćanski sistem vrednosti. Iznad svega je voleo rodnu Metohiju, a otišao je tiho i bez mržnje

Desetog marta ove 2021. godine, u jeku pandemije virusa korona, napustio nas je Momčilo Jokić, književnik i jedan od najistaknutijih disidenata u nekadašnjoj SFRJ. Rodio se 1937. godine u Peći. Njegov otac Radomir Jokić pripadao je radničkom pokretu i kao istaknuti partizanski borac i politički komesar stigao je već u prvim ratnim godinama do zidina Skadra. Preminuo je od posledica ranjavanja krajem 1946. godine. Momčilova majka Stana takođe je poticala iz ugledne crnogorske porodice; otac joj je bio perjanik kralja Nikole. Bila je predratni komunista i izuzetna ličnost zbog čega je stekla poseban epitet Majka Hrabrost. Momčilov brat Miodrag poginuo je 1943. godine za vreme bombardovanja Peći, sestra Teta stradala je od albanskih balista, a drugi brat Gvozdimir imao je svega 40 dana kada im je otac preminuo.

Momčilo Jokić je osnovnu školu završio u Peći, a gimnaziju je, pored rodnog grada, pohađao i u Nikšiću. Studirao je svetsku književnost s teorijom na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a zatim je u Zagrebu, pored filozofije, izučavao i estetiku. Kao gimnazijalac je prve radove objavljivao u Mladoj kulturi 1954. godine. Bio je upravnik Gradske biblioteke „Njegoš“ u Peći, novinar, redaktor i urednik u Radio Prištini i načelnik Sekretarijata za nauku, kulturu i obrazovanje u ovom gradu. Zatim se preselio u Crnu Goru i u Podgorici (tada Titogradu) bio novinar u Pobjedi i dopisnik Večernjih novosti. Novinarstvom se bavio više od jedne decenije, a teatrologijom, književnom kritikom i esejistikom preko 25 godina. Dobitnik je više književnih nagrada za poeziju i kratku priču, počevši od 1959. godine kada je prištinsko Jedinstvo nagradilo njegovu priču Mrtvi su tako dobri.

Nagrađen je Poveljom zaslužnog građanina Prištine za 1965. godinu za naročit doprinos u oblasti kulture. Bio je osnivač tribine „Salon umetnosti“ koja je od 1965. godine bila jedna od najcenjenijih na prostoru ondašnje Jugoslavije. Reč je o jednom od prvih mesta gde se na Kosovu i Metohiji govorilo o stvarnim težnjama albanskih separatista i njihovih pomagača s područja bivše SFRJ. Veliku buru u jugoslovenskoj javnosti izazvala je tribina „Falsifikati nauke na Kosovu i Metohiji“ na kojoj su raskrinkavani lažni albanski doktorati i koncepcija pretvaranja prištinskog univerziteta u središte antisrpske pobune (demonstracije na Kosovu i Metohiji 1981. godine i zahtev da Kosovo bude republika otpočeli su na ovom univerzitetu – prim. autora).

Sedamdesetih godina prošlog veka nastali su Jokićevi najznačajniji doprinosi pozorišnoj umetnosti. Prvi je dramatizovao i za scenu pripremio Njegošev poznati filozofski spev Luču mikrokozmu (1971), dok je dramu Sizif o helenskom mitu pisao s prekidima od 1972. do 1988. godine. Iz bogatog stvaralačkog opusa izdvajamo i dramu o Hajduk Veljku, ali i studiju koju je na oko dve hiljade stranica posvetio slavnom Dostojevskom. Jokić je priređivač kapitalnog dela Poezija Slovena od 9. veka do danas u kojoj su svi slovenski narodi dobili nacionalne pesničke antologije.

Momčilo Jokić je od sredine šezdesetih godina 20. veka počeo da iskazuje sumnjičav odnos prema tekovinama tzv. „socijalističke revolucije“, prvenstveno podstaknut dramatičnim društvenim i političkim dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Po dolasku u Crnu Goru povezao se sa grupom istomišljenika (uglavnom Crnogoraca iz Metohije – prim. autora) koji su, nezadovoljni stanjem u južnoj pokrajini i institucionalnom podrškom Titove Jugoslavije pokretu albanskih separatista, počeli da tragaju za odgovarajućom političkom alternativom. Tako je u aprilu 1974. godine u Baru održan „Kongres obnovljene KPJ“ u okviru kojeg je imao važnu ulogu.

U to vreme nastala su i istraživanja koja će kasnije pretočiti u poznatu knjigu Tajni dosije Josip Broz koja je doživela više izdanja i koja je prevedena na mnoge svetske jezike. Zbog organizacije barskog kongresa Okružni sud u Titogradu mu je u septembru 1974. godine izrekao kaznu od 11 godina strogog zatvora, uz napomenu da je pušten na slobodu 1. marta 1982. godine. Viši sud u Kragujevcu rehabilitovao ga je 2010. godine.

Da Vas podsetimo:  Moći ćemo da putujemo po Evropi, ali evo koji su uslovi

Falsifikati nauke na KiM

Sredinom šezdesetih godina na Kosovu i Metohiji otpočeo je novi talas albanizacije čiji je krajnji cilj bilo otcepljenje ovog dela Srbije i njegovo pripajanje tzv. „Velikoj Albaniji“. Za promotere šiptarskog separatizma tada je bilo vrlo važno da separatistički ciljevi u izvesnoj meri steknu i odgovarajuću kvazinaučnu potporu. Kao načelnik Sekretarijata za nauku, kulturu i obrazovanje u Prištini, u junu 1965. godine, Jokić je organizovao tribinu „Falsifikati nauke na Kosovu i Metohiji“. Uz učešće eminentnih stručnjaka posebno su analizirani doktorati Marka Krasnićija, Skendera Rize, Ali Hadrija, Muljakua i dr. Već tada su ovi lažni doktori nauka počeli da promovišu teorije o „albanskom Kosovu“, zatim o tome da su se „Sloveni na Kosovo doselili u kasnom srednjem veku“, kao i da su „Albanci pravi naslednici Ilira“.

Predmet ovih istorijskih falsifikata bila su i oba balkanska rata, zatim Prvi svetski rat, i posebno podrška koju su Šiptari pružali Hitleru za vreme Drugog svetskog rata. Istorija ovog perioda je toliko falsifikovana da su demonstracije podrške Hitleru prikazivane kao dokaz navodnog antinacističkog otpora. Zanimljivo je da su u vreme SFRJ ovi lažni doktorati branjeni u Zagrebu i Ljubljani, kao i da su takvi lažni doktori nauka ubrzano preskakali nekoliko akademskih stepenica i preko noći postajali univerzitetski profesori. Na taj način, država je podsticala nesmetanu indoktrinaciju albanske omladine i sve to podržavala velikim novčanim sredstvima. Na ovome se nije stalo pa je ubrzo formirana i „Akademija nauka na Kosovu“.

Jokić je u kasnijim sećanjima na te događaje isticao slučajeve nekih disertacija grotesknog karaktera. Tako je Derviš Rožaja doktorirao na temi žabe i postao rektor Univerziteta u Prištini, dok je Muljakuova doktorska teza bila Jezik šarplaninske Bajbore, posle čega je imenovan za dekana. Disertacija Skendera Rizaja je Rudarstvo u Otomanskoj imperiji, nakon čega je odmah stekao zvanje redovnog profesora i akademika. Jokić je isticao da jedan broj disertacija, poput one Marka Krasnićija, njegov slovenački mentor nije ni pročitao.

Međutim, od svega navedenog najgora je bila podrška ovakvim tendencijama koja je stizala iz samog vrha tadašnjih državnih i partijskih rukovodstava Srbije i Jugoslavije. Jokić je o navedenim pojavama obaveštavao najviše državne rukovodioce, predsednika Saveznog odbora za nauku i obrazovanje Vukašina Mićunovića, čelnike beogradskog univerziteta, ali nikakvih reakcija nije bilo. Nažalost, na Jokićeva upozorenja negativno su reagovali i neki visoki srpski partijski funkcioneri s Kosova i Metohije, poput Dušana Mugoše, Stanoja Aksića i Dragana Stojadinovića, koji su prištinski Salon umetnosti doživljavali kao organizaciju koja želi „da sahrani albansku nauku“. Posle Brionskog plenuma 1966. godine i smene Aleksandra Rankovića situacija na Kosovu i Metohiji je za preostale Srbe postala još gora.

Naime, uveliko su tekle pripreme za usvajanje Ustava iz 1974. godine koji je i pravno i faktički Kosovu dao status federalne jedinice koja je bila ne samo izdvojena iz Srbije, nego je i imala pravo veta na sve njene odluke (zajedno sa AP Vojvodinom).

Tajni dosije Josip Broz

Neposredno posle završetka Brionskog plenuma i unutarpartijskog trijumfa antisrpskih snaga, predsednik Tito održao je govor u Prištini. Po mišljenju Momčila Jokića, reč je o događaju koji je presudno uticao na dalji razvoj situacije u južnoj pokrajini. Tito je tada prvi put javno rekao da su Albanci većina na Kosovu, kao i da svi (misleći na Srbe) moraju da nauče albanski jezik. Takođe je istakao da Albanci imaju pravo na zastavu, koje niko ne može da im oduzme. Svega mesec dana nakon ovog obraćanja počeo je progon srpskih i crnogorskih kadrova. Tada je Momčilo doneo odluku o preseljenju za Crnu Goru. Ali time njegova lična golgota nije okončana. Ona je zapravo tek počinjala.

Kao perspektivan novinar i potomak ugledne i revolucionarne porodice, Jokić je bio u prilici da spozna mnoge istine o burnim dešavanjima u komunističkom pokretu. Te istine svakako su protivrečile zvaničnoj ideološkoj i partijskoj propagandi. Posebno je bila sporna uloga Josipa Broza Tita čiji je kult ličnosti krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dostigao neverovatne razmere. Tome je naročito doprinosila uloga koju je komunistička SFRJ imala u hladnoratovski podeljenom svetu, a koju je predsednik Tito vešto koristio. Suština njegove političke orijentacije bila je proamerička, ali je radi učvršćivanja legitimiteta na unutrašnjem planu isticao revolucionarni karakter socijalističke Jugoslavije. Zbog toga je čitav represivni mehanizam bio usmeren na unutrašnji plan i surov obračun s partijskim neistomišljenicima koji su povremeno dovodili u pitanje njegovu ličnu vlast (Jokić je u našim razgovorima isticao da je SFRJ bila privatna Brozova država – prim. autora).

Da Vas podsetimo:  Većina novinara radi bez ugovora za plate ispod proseka

Posle odlaska sa Kosova i Metohije i dolaska u Crnu Goru, Jokić je počeo svoje monumentalno istraživanje koje je kasnije pretočio u kultnu knjigu Tajni dosije Josip Broz. Autoru ovog eseja lično je svedočio da je prva verzija ove knjige trebalo da u formi partijskog dokumenta bude usvojena za vreme održavanja barskog kongresa u aprilu 1974. godine, ali samo pukim slučajem tadašnja Služba državne bezbednosti nije pronašla radnu verziju ove knjige. Inače, ova knjiga nije nastala kao rezultat nekakve Jokićeve improvizacije, nego je proistekla iz istraživanja koja je sprovodio u preko 30 evropskih arhiva, od Omska do Pariza. Svakako najdragocenija je bila građa koju je dobio na uvid od strane istaknutih članova francuske Komunističke partije (Rože Garodije, Paskal), a koja je bila zadužena za partijsku organizaciju na prostoru bivše Jugoslavije. Ova istraživanja dovela su ga do senzacionalnih zaključaka o Titovoj ličnosti, njegovom porodičnom poreklu i nacionalnom identitetu.

Josip Broz Tito u poseti Mariboru, 02. septembar 1966. (Foto: Wikimedia/Večer, 323071)

Za ovu priliku izdvajamo nekoliko karakterističnih zaključaka. Pravi Hrvat Josip Broz stradao je 1913. godine, nakon čega je austrougarska vojnoobaveštajna služba odlučila da njegov identitet podari Josipu Ambrozu, mađarskom Jevrejinu, koji će pod novim imenom  izgraditi vrhunsku političku i špijunsku karijeru. Sve posle toga postaje deo jedne frizirane i brižljivo građene biografije u kojoj su prećutane mnoge važne stvari: od učešća Tita kao likvidatora nepodobnih komunista u Španskom građanskom ratu 1937. godine, preko likvidacije popularnih komunista (Živojin Pavlović, Lola, Sava Kovačević) za vreme Drugog svetskog rata, zatim njegovih veza s Vatikanom i engleskom obaveštajnom službom i članstva u uticajnim masonskim ložama. Konačno, i njegovo grobno mesto u Beogradu, a na kojem nema nikakvih obeležja, kao i sam čin sprovoda posle smrti, nesumnjivo potvrđuju teoriju o Brozovoj pripadnosti vrhu svetske masonerije.

Barski kongres

Sedamdesetih godina 20. veka dogodile su se tektonske geopolitičke promene koje su imale karakterističan odjek na području SFRJ. Kriza u odnosima dva suprotstavljena bloka imala je ogroman uticaj na buduća dešavanja u našoj zemlji. Posle usvajanja ustavnih amandmana 1971. godine Jugoslavija je praktično prestala da postoji kao jedinstvena federativna država. Ustav iz 1974. godine je bio samo završni pokušaj legalizacije rasturanja jedne države. U takvim okolnostima, egzistencijalno ugroženi, preostali Srbi s Kosova i Metohije, tragali su za odgovarajućom političkom alternativom. U tom kontekstu moguće je razumeti održavanje barskog Kongresa „obnovljene“ KPJ i to 6. aprila 1974. godine (na dan napada nacističke Nemačke 1941. godine). Kao jedan od kopredsedavajućih, Jokić je isticao da je barska grupa imala dosta pouzdane podatke o skoroj Titovoj smrti, pa su i ta saznanja ubrzala njegovo održavanje.

Skup je od početka motrila SDB i praktično se infiltrirala u sva dešavanja koja su bila vezana za ovaj događaj. Kongres je održan u jednoj kući i na njemu su učesnici jednoglasno osudili dešavanja u zemlji, politiku Broza i SKJ. Ambicije učesnika bile su velike i posmatrano s ove vremenske razdaljine dosta naivne. Usvojeno je nekoliko programskih dokumenata u kojima je kritikovana politika KPJ prema Sovjetskom Savezu, zatim progon najboljih kadrova na Goli otok 1948. godine, osuđena denacionalizacija Srba, ali i upućeno izvinjenje grčkim komunistima zbog izdaje KPJ. Na kongresu u Baru posebno su razmatrani zapisnici o pripremama za narodni ustanak 1941. godine, zatim je bilo reči o mnogim spornim dešavanjima za vreme rata (Bitka na Neretvi), potom likvidacijama uglednih komunista u Moskvi, i sl.

Da Vas podsetimo:  Aforizmi 221-15 kamen sa srca

Održavanje kongresa u Baru dobro je došlo titoističkoj vrhušci koja je mogla da pokaže jugoslovenskoj i svetskoj javnosti da u zemlji još uvek postoje snažne „informbirovske snage“. Zapravo, radilo se o ostvarenju jedne šire i suptilnije obaveštajne igre u koju su učesnici barskog kongresa uvučeni i kojoj svakako nisu bili dorasli. Zbog toga su brutalno i kažnjeni – njih tridesetorica na ukupno 200 godina zatvora.

Zatvorska golgota

Momčilo Jokić pušten je iz spuškog zatvora 1. marta 1982. godine. Prethodno je pomilovan, pa mu je na osnovu toga kazna strogog zatvora od 11 godina smanjena na osam. Jokićev boravak u zatvoru je zapravo jedna neispričana filmska priča. Za vreme istrage bio je pritvoren u zloglasnoj Jusovači – zatvoru iz turskog perioda, gde je boravio u ćeliji u kojoj se istovremeno nalazio nužnik. Kada je kasnije premešten u Spuž bio je izložen svakojakim maltretiranjima. Kako to obično biva, mnogi dojučerašnji prijatelji su ga napustili. Jedino mu je ostala verna majka Stana koju je kasnije opisivao kao primer Majke Hrabrosti.

Već smo napisali da mu je majka poticala iz ugledne porodice, da joj je otac bio perjanik kralja Nikole, a ona predratni komunista. Ostalo je upamćeno njeno antologijsko obraćanje Vladimiru Bakariću (Kupferštajnu) u kojem je izložila Momčilove zatvorske patnje i zatražila da joj sina više ne muče nego streljaju. Posle njenog obraćanja dogodilo se čudo. Bakarić je poslao inspekciju, a Momčilo je konačno prebačen u ćeliju sa parketom. Za njegov slučaj su se zainteresovale i neke međunarodne organizacije.

Razloge za Momčilovo pomilovanje treba tražiti u velikoj šiptarskoj pobuni na Kosovu i Metohiji 1981. godine, kada su svakom časnom rodoljubu postali sasvim jasni dometi pogrešne Brozove i partijske politike u ovom delu naše zemlje. Pritom, svakako ne bi bilo pravično optuživati isključivo Broza za stanje na Kosovu. Tome su, kao što je poznato, umnogome doprineli i tzv. srpski komunisti, o čijoj je izdaji Jokić neumorno svedočio.

Posle izlaska sa robije, Momčilo Jokić se preselio u Aranđelovac i tamo nastavio svoja istraživanja o Brozu. Prvo izdanje knjige Tajni dosije Josip Broz objavljeno je 1992. godine i štampano u rekordnih pet hiljada primeraka. Kasnije su usledila nova izdanja, veliki tiraži i prevodi na mnoge svetske jezike. Razume se da se Jokić bavio i drugim temama. Poslednjih godina života marljivo je radio na studiji Politika i zločin. Kao ubeđeni humanista verovao je do kraja života u društvo socijalne pravde i hrišćanski sistem vrednosti. Iznad svega je voleo rodnu Metohiju, divio se manastirima i vremeplovima svojih predaka Jokića, časne vasojevićke porodice, koja je predstavljala problem svim vlastima od osmanskog razdoblja do danas.

Momčilo Jokić je sa ovog sveta otišao tiho i bez mržnje. Imao sam zadovoljstvo da više od petnaestak godina sa njim povremeno kontaktiram, i to od našeg prvog susreta pred gledaocima novosadske TV Most (kada je prodao više od hiljadu knjiga Tajni dosije Josip Broz) do našeg poslednjeg intervjua koji smo imali 14. juna 2018. godine u okviru emisije Geopolitika na Novosadskoj TV, a koji sam u znak sećanja na njegovu ličnost ponovo emitovao na ovoj televiziji 24. juna 2021. godine. Tada je s mnogo zadovoljstva govorio o svojoj sudskoj rehabilitaciji iz 2010. godine.

Uz potresne reči njegovog brata Gvozdimira Jokića sahranjen je 11. marta ove godine na aranđelovačkom groblju Risovača. Napustio nas je jedan od poslednjih disidenata iz Titove SFRJ, korifej slobode, srpski vitez, neuništivi Momčilo Momo Jokić. Neka mu Bog podari Carstvo nebesko!


Literatura:

1. Stvarnost, 2. februar 1991, 14-18;

2. Momčilo Jokić, Tajni dosije Josip Broz, Nova svetlost, Kragujevac 1992;

3. Gvozdimir Jokić, U znak sećanja. Momčilo Moma Jokić: korifej slobode, Stvarnost, 12. mart 2021, internet izdanje.

BONUS VIDEO:

Autor: Milorad Vukašinović

IZVOR: Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime