Momčilo Pantelić: Pročišćavanje

0
128
Ovdašnja vlast se svojski trudi da zauzme što više prostora u globalnoj antologiji bizarnosti. Novo mesto u tom popisu odudaranja od normalnosti zauzela je suprotstavljanjem zahtevima građana da im vazduh, voda i zemlja budu pošteđeni zagađivanja.

Vapaj mirnih demonstranata za zdravije bivstvovanje protumačila je kao napad na nju, pa se uz već refrensko proklinjanje da žele da “oslabe državu, uruše privredni rast i životni standard”, dosetila i nečega što još nikome na svetu nije palo na pamet. Premijerka im je poručila da njihov protest zapravo hvali dostignuća Vlade jer je briga za ekologiju karakteristika “prvog sveta”, pa da, prevedeno, oni današnju Srbiju poistovećuju sa članicama kluba najrazvijenijih zemalja.

Ubrzo je priznala da je zaštita životne sredine “realan problem” i da je Vlada pripremila odgovore na 13 zahteva učesnika “Ekološkog ustanka”. Prethodna zajapurenost proistekla je iz naslućivanja realne “opasnosti” – da  objedinjavanje najrazličitijih struja zarad opšteg, a prilično zanemarenog dobra ima vanrednu mobilizacionu moć kojom može da ospori prikaz da sve zavisi od volje jednog čoveka, šefa i države i partokratije.

Na “spuštanje lopte” valjda su uticala i globalna kretanja. Zbog nedovoljne brige za životnu sredinu već su dobijene “packe” iz Evropskog parlamenta, a ovih dana uveliko teku pripreme za Dan planete 22. april, koji će obeležiti ne samo alternativni samit koji je prigodi (takođe) dodao oznaku “ustanak” nego i virtuelni samit 40 probranih zvanica (nijedne sa Balkana i neposredne okoline) u režiji predsednika SAD.

Svako u tom tercetu pretenduje da bude šampion u učinku za ozdravljenje planete, a svi zajedno su protiv svakoga ko zaostaje u borbi za zaštitu životne sredine, pa nikome nije preporučljiv inat. Shvatila je to, čini se, i Srbija iako inat mahom tretira kao vrlinu, a ne kao manu.

Da Vas podsetimo:  Кao piletu silikoni, Srbiji treba ekonomska diplomatija

Povratkom Vašingtona u Pariski sporazum o klimatskim promenama front za smanjivanje zagađivanja vazduha praktično je jedinstven i predsednik Džo Bajden uverava da će mu taj angažman biti jedan od prioriteta spoljne politike. Obaveštajne službe Amerike istrajno upozoravaju da su klimatski lomovi prerasli u bezbednosnu opasnost i po nju i po svet, iz koje mogu da proiziđu i nacionalni i internacionalni sukobi nesagledivih posledica.

Iz UN je poodavno poručeno da je takoreći poslednji čas da se čovečanstvo opameti i preduzme sve neophodne rigorozne mere za smanjivanje zagađivanja i da napredak ne ugrožava opstanak života na Zemlji. I sadašnji nalet pustošne pandemije pripisuje se bar delimično neobuzdanoj eksploataciji prirode, pri čemu su, uz ostalo, povećani izgledi da virusi divljih životinja pređu na ljude.

Uprkos svim tim upozorenjima, briga za okolinu je i dalje nedovoljna. Iako je od vitalne važnosti, ekologija se tretira banalno, kao drugorazredna po značaju. Eksperti tvrde da je tako zato što borba za očuvanje prirode nije spektakularna i ne donosi političke poene. To bi moglo da objasni i ovdašnje manjkavosti.

Specijalizovane organizacije tvrde da samo od zagađenja vazduha u svetu godišnje prerano umre oko sedam miliona ljudi (na tabeli te smrtnosti Srbija je pri evropskom vrhu), a da milijarde njihovih savremenika trpe otežano disanje. Istovremeno se saopštava, kako je preneo Gardijan, da je svake 1,3 sekunde jedna osoba primorana da se iseli zbog klimatskih lomova, često izazvanih neodmerenim aktivnostima ljudi.

Pojačani su napori da se odgovorni za takva štetočinstva privedu pravdi. U Evropskom parlamentu se razmatra inicijativa da se sistemsko uništavanje životne sredine proglasi za ekocid i, kao asocijacija na genocid, procesuira u haškom Međunarodnom krivičnom sudu. O tome razmišljaju, izveštava Politico.eu, zvaničnici u Belgiji, Luksemburgu, Španiji, Holandiji, Švedskoj, Francuskoj…

Da Vas podsetimo:  Malo levo – malo desno

Među transparentima na “Ekološkom ustanku” u Beogradu primećen je i jedan na kojem je pisalo: “Mladi odlaze jer ne mogu da dišu”. Takav proglas ih je nehotice povezao sa odlukom suda u francuskom gradu Bordou, koja je među ekološkim aktivistima širom sveta doživljena kao istorijska. Njome je odbačen zahtev za deportaciju imigranta iz Bangladeša jer je uvaženo njegovo uveravanje da kao astmatičar ne bi mogao da preživi u izrazito zagađenoj atmosferi domovine.

Nije baš verovatno da će se ovaj slučaj uzeti kao uzor za sve. Mada, što da ne, pitaju pojedini eksperti. Ako ne možeš da dišeš u otadžbini, logično je i prirodno da potražiš spas tamo gde se ne gušiš, obrazlažu i ukazuju da je pravo na čist vazduh jedno od osnovnih vitalnih ljudskih prava. I kao takvo treba da uživa univerzalnu zaštitu.

“Ne mogu da dišem”, preklinjanje je koje nije spaslo život američkom crncu Džordžu Flojdu, kada je na njegovom vratu klečao beli policajac u Mineapolisu, ali je preraslo u poklič antirasnih protesta širom SAD i sveta. Slutim da bi isti vapaj sada mogao da se razlegne iz milijardi grla sa raznih strana svakodnevno prignječenih samovoljom političara koja prosto “oduzima dah”.

Nije isključeno da će borba za čist vazduh prerasti u pročišćavanje sistema koji guše podanike. Imala bi možda više izgleda na dalekosežniji uspeh nego ijedna dosad isprobana čistka.

Izvor: Stav

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime