Vostani, Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala;
Sada se probudi,
I Serblјe vozbudi
(Dositej Obradović)
Na Trgu Republike u Beogradu, na velikom protestu protiv najave potpisivanja tzv.“Briselskog sporazuma“ 6.aprila 2013.godine (dakle u vreme vladavine, tada, Prvog potpredsednika Vlade – gospodina Vučića) izjavio sam:
„Naša vlast ima problem da se odluči, ali to nije onaj problem na koji mi mislimo, oni su odluku već doneli, njihov problem je samo da to saopšte narodu a da narod poveruje da su učinili sve što mogu da ga odbrane. Mi im to dopustiti nećemo. A njima i njihovim nalogodavcima ćemo poručiti ono što je Nјegoš rekao „Spuštah se ja niz vaše uže, umalo se uže nepretrže, uglavu mi pamet ućeraste od tada smo viši prijatelјi“[1]
Ni danas, pet godina kasnije ne odstupam od tada izrečenih reči. Lični režim jednog čoveka koji se formalno predstavlјa kao koaliciona vlast političkih partija među kojima su SNS i SPS „najuticajnije“ ne vodi politiku već medijsku kampanju u kojoj se ne prezentuju politički stavovi i vodi politika, već vrši stalna propaganda i medijska manipulacija. Osnovni „proizvod“ koji se prodaje je utisak a ne rezultat. Ukoliko se stvarnost razlikuje od propagandom predstavlјene slike „tim gore po stvarnost“. Tako imamo orvelovsku situaciju u kojima su sva naša ministarstva „Ministarstva sreće“ koja pokušavaju da nas uvere kako nam ide toliko dobro da je to prosto neprijatno.
U suštini, vlast u Srbiji (oličena u jednom čoveku) je već donela svoje odluke koje vode razaranju državnog jedinstva, osporavanju teritorijalnog integriteta i urušavanje demokratskih institucija. Sve što joj je preostalo je kako da obrazloži zbog čega je to morala da uradi i zašto je to najbolјe rešenje za Srbiju[2]. Konačno rešenje, koje nam se priprema, nije sporno jer je ono plod dugotrajnog i sistematskog delovanja u jednom pravcu. Sporno je samo kako medijskom kampanjom ubediti građane Srbije da je to najviše što se moglo „izvući“ i kako je to zaista odlično jer će nam posle toga svanuti na putu ka nekoj novoj utopiji.
U okviru pripreme srpskog naroda da proguta ovu veliku manipulaciju, informacije se „pasiraju“ i „zaslađuju“. Jedan od manevara u tom pravcu je i tzv.“unutrašnji dijalog“. U načelu, dijalog[3] podrazumeva dve strane što u dijalogu o Kosovu i Metohiji nije slučaj. Predsednik je pokrenuo dijalog ne da bi čuo protivrečne stavove i argumente već da bi dobio podršku svom stavu, koji još uvek nije izneo ali je više nego očito da će biti na štetu Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji. U dijalogu, težište nije na stavovima i argumentaciji već na prodavanju utiska kako se „mukica“ bori ali „ne može sam“, kako su se svi zaverili proziv njega a on „jadan“ mora sve sam da radi[4].
Minimum koji bi vlast morala da učini je, ukoliko joj je makar malo stalo do dijaloga i mira u zemlјi i zaista želi pravi a ne „fingirani“ dijalog, da obezbedi na RTS kao javnom servisu koji pripada svim građanima (pa i onima koji ne dele mišlјenje Predsednika) a koji taj javni servis finansiraju taksom i izdvajanjem u budžet da makar jednom sedmično dobiju priliku da iznesu svoju argumentaciju.
Nažalost, stiče se utisak, da je mnogo onih koji su već prevedeni u stanje malodušnosti i u stvari žele da budu izmanipulisani. Oni će se pretvarati „kao da ne shvataju da se sprema izdaja“ da bi se naknadno mogli lјutiti na političare „koji su ih kao prevarili“. Tako pustimo druge da počine izdaju a mi se posle toga pravimo kao da nam je zbog toga teško a nikakvu odgovornost ne vidimo u svom pasivnom ponašanju. Kao da ne znamo da će referendumsko pitanje biti, na primer, „Da li ste za mir i stabilnost i protiv rata uz postizanje sporazuma sa Prištinom“. Pa ti stisni petlјu i izjasni se za „nestabilnost i rat“.
Ili bi, kao što je neko predložio, pre glasanja na izborima ili na referendumu trebalo organizovati test opšte informisanosti za potencijalne glasače. Onaj ko prodaje glas za džak brašna očito ne zna šta znače izbori i kakve su posledice i pitanje je da li je uopšte dostojan tog demokratskog prava i obaveze.
Istorija nas uči da Srbi, vođeni svojim individualizmom i iracionalnošću nisu anestezirani i umrtvlјeni kao što neki veruju. Današnje generacije su potomci onih za koje je pre jednog veka nemački feldmaršal August Makenzen upućujući trupe na srpski front, rekao: „Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv novog neprijatelјa, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelј ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe“. Upravo je pozivajući se na uspehe „ovog malog neprijatelјa“ nakon proboja Solunskog fronta, general Ludendorf u jesen 1918.godine preporučio da se obustave dalјa neprijatelјstva jer je postalo jasno da Nemačka ne može dobiti rat. U dijalogu koji se ne vodi, ko će govoriti u ime tih generacija?
Varaju se oni koji pokušavaju da nas prisile na nacionalno neprihvatlјiva rešenja manipulišući jednom umornom i jednom uspavanom generacijom. I pre jednog veka su mladost Srbije, onu koja je pobedonosno završila Prvi svetski rat, optuživali da ih je „zahvatila zapadnjačka reka i da im se duše opasnosti plaše[5]“.
Jer mnogo je onih u Srbiji koji znaju da ako se ne borimo za Dečane i Gračanicu, za Gazimestan, za svaku srpsku napaćenu dušu na Kosovu i Metohiji zar je moguće da ćemo se boriti da odbranimo nečiju naplјačkanu imovinu, njihove privilegije i stanove u krugu „dvojke“.
Dragan Krsmanović
anfor.org
_____________________________
Odrednice:
[1] PROTEST DVERI TRG REPUBLIKE 6 APRIL UŽIVO, https://www.youtube.com/watch?v=7mIHzz9NR2g ; od 1:22:45 do 1:23:23
[2] Mnogo bi lakše bilo objasniti zbog čega je to najbolјe rešenje za interesnu grupu na vlasti.
[3] Dijalog,(od starogrčkog „Dialogos”što znači razgovor) predstavlјa vođenje razgovora i protivrazgovora između dve ili više osoba. Nјegova suprotnost je monolog.
[4] Kao u najtvrđim totalitarnim režimima svako ko ne deli stav „vođe“ deo je „udruženog zločinačkog poduhvata“ a „vođa“ čak i od svojih najvernijih saradnika i sledbenika zahteva potpuna ovlašćenja za donošenje odluka jer „on zna najbolјe“.
[5] Milan Rakić, „Na Gazimestanu“
