Postoje neka društvena pitanja na kojima različiti pojedinci, odgovarajući na njih, zapravo mnogo više govore o sebi. Tako se poštenje i analitičnost osoba koje se percipiraju kao srpski nacionalisti u mnogome može proveriti na osnovu njihovog odnosa prema Vučiću. Ukoliko o njemu izražavaju pozitivan stav tu, ili postoji neki manje ili više vidljiv lični interes da se tako govori, ili je naprosto reč o osobama kojima razumevanje politike ne ide baš najbolje.
Da taj savez nije nešto novo, već konstanta koja postoji već duže vreme možda se najbolje može videti po izjavi Nenada Čanka, da se on još od 1991. godine zalaže za nezavisnu Crnu Goru [2]. I zaista Čanak je još 90-ih imao dobre odnose sa Slavkom Perovićem, jednim od prvih crnogorskih separatista i jednim od osnivača Crnogorske pravoslavne crkve [3]. To savezništvo postaje veoma vidljivo kada god dođe do određenih tenzija između crnogorskog režima i Srbije, Srba i Srpske pravoslavne crkve. Obično to bude tako što Đukanović, ili neko iz njegovog neposrednog okruženje, iznese lavinu antisrpskih optužbi, a zatim se neko od srpskih predstavnika usudi da na to nemušto odgovori. I odmah krenu uobičajne priče o mešanju u unutrašnje stvari suverene Crne Gore, Miloševiću, Velikoj Srbiji i sl. I tu zaista nema naročito mnogo razlike između izjava montenegrinskih nacionalista i naših drugosrbijanaca. Poslednju epizodu stare ljubavi imali smo priliku da vidimo nakon što je SPC izrazila nezadovoljstvo crnogorskim Predlom zakona o slobodi veroispovesti koji podrazumeva podržavljenje crkvene imovine. Kao i izjava o Nikole Selakovića o tome da je Crna Gora istorijski bila srpska država. Doduše izjava Selakovića je, kao i sve što dolazi iz SNS kuhinje, neiskrena, jer je upravo on, ne tako davno, bio gost na kongresu DPS, kada je u ime svoje stranke i Vučića podržao Đukanovićev režim[4]. No to je već posebna tema.
Lista Đukanovićevih prijatelja u Srbiji je podugačka, tako se recimo Nenad Prokić žali što Srbi nisu fini kao Englezi, koji jelte nikada ne pominju SAD kao „klasičnu englesku državu“ [5]. Ono jeste, „slučajno“ je propustio da pomene kako ni Montenegrini nisu poput Amerikanaca, koji ne nazivaju svoj jezik „američkim“ i ne spore svoje anglosaksonsko nasleđe izmišljajući da su poreklom Atlantiđani ili nešto treće. Teofil Pančić, govoreći o istoj temi poručuje kako SPC „nikada nije oklevala, niti bila nevoljna da posluži kao katalizator nacionalističke politike i ‘pijemontskih’ ambicija raznih beogradskih režima“ [6]. Tako ispade da je želja SPC da žadrži u svom posedu imovinu, za koju ima dokaze o vlasništvu, nacionalizam i klerikalizam, dok je Đukanovićev pokušaj stvaranja nacionalne crkve valjda sekularizam i doprinos pomirenju u regionu…?
Naravno, bilo kakav montengrinski udar na Srbiju ne može da prođe, a da se u njega ne uključi njihov stari i već pomenuti prijatelj Čanak. On usled svog egzibicionizma ima potrebu da bude najdirektniji pa tvrdi kako bi trebalo da imovina koja je oduzeta na sablju(?!) 1918. godine bude vraćena istorijskim vlasnicima Crnoj Gori i Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi [7]. Čanak u potpunosti prihvata narativ montenegrinskih nacionalista o tome kako je navodno postojala nekakva autokefalna „Crnogorska pravoslavna crkva“, iako za tako nešto nema istorijskih dokaza, a o tome nisu govorili čak ni prvi Crnogorci koji su počeli da negiraju srpski identitet, poput Sekule Drljevića. No Čanak daje i zanimljiv zaključak na istom mestu kada iznosi uverenje će Vučić „odoleti pritisku SPC „ i da se „neće pridružiti nekakvoj histeriji protiv Crne Gore“.
No ima još ljudi koji su kritični prema ulozi Srbije u Crnoj Gori, ali imaju određena očekivanja od Vučića. Tako Dušan Janjić govori kako je u vreme Tadića usvojena stragetija prema Srbima u regionu i kako su u njoj „Srbi u Crnoj Gori definisani kao neko kome je oduzet status konstitutivnog naroda i da oni treba da se bore za povraćaj tog statusa. Nadam se da će Vučić preispitati i tu varijantu“. Janjić, je geneneralno kritikuje ideju mešanja Srbije u unutrašnja pitanja Crne Gore, pa tako kaže „u ovom zaoštravanju odnosa Srbije i Crne Gore, stranke koje sebe definišu kao prosrpske, a u stvari su proruske, sve će više da koriste te loše odnose i od Srbije prave ruskog trojanskog konja“ [8]. Izgleda da je mešanje u unutrašnja pitanja Crne Gore ipak dozvoljeno, ali samo ukoliko se kritikuju tamošći Srbi i mitropolit Amfilohije.
Ali dobro, moguće da naši antinacionalisti nisu nedosledni usled svojih simpatija prema montenegrinskom nacionalizmu. Moguće da je taj nacionalizam nešto drugačiji od drugih u smislu da je moderniji i pokazuje veći stepen tolerancije? Radi toga valja razmotriti njihovu desetljetnu tradiciju. Jedan od prvih ljudi koji su se založili za odvajanje Crnogoraca od Srba bio je Nikola Petanović koji je delovao između dva svetska rata . Objašnjavajući etnogenezu Crnogoraca on u svom delu Crnogorsko ogledaloon piše:
„Neko može upitati zar nisu Crnogorci Srbi? Da Crnogorci jesu porijeklom Srbi, ali nisu Srbijanci. Ali zašto bismo uzimali uopšte u obzir tako površno tumačenje nacionalnosti. Postojalo je vrijeme kada smo svi bili homogeni po pitanju nacionalnosti, a sada smo različiti… mi pravo zdravo srpstvo nijesmo nikad kudili, ali mi vidimo da se pod krinkom nekada slavnog i plemenitog srpstva krije ciganija i poganština turskih, i još ko zna čijih mulana, vidimo da je taj pasji milet monopolisao u – prah – pretvoreno srpstvo… Kada se Šumadija prozvala „Srbija“ znali su oni koji su to učinili da to znači prisvajanje svega što je srpsko i crnogorsko. Konsolidacija i lojalnost crnogorskog naroda su bile bačene u prašinu pod uticajem tursko – cincarskih i ciganskih elemenata koji su apsorbovali Srbiju i bavili se srpskim osobenstima“
No dobro, reći će neko da je to bilo vreme kada su u svetu delovali fašistički pokreti i da Petanovićeva shvatanja da su Crnogorci posebna nacija jer su „rasno čistiji“ od drugih Srba, treba posmatrati u duhu tog vremena. I zaista, to vredi uzeti u obzir, mada je Petanović ovo pisao u SAD, a ne u Nemačkoj ili Italiji. Da se prebacimo u 21. vek i na izjave samog Miraša Dedeića, samozvanog poklavara „Crnogorske pravoslavne crkve“ za čija se prava bore naši antinacionalisti, protivnici svakog rasizma. Tako on u intervjuu Slobodnoj Dalmaciji kaže „Srbi su pet stotina godina bili pod Turcima, i pitam vas: da su Turci bili crnci, kakve bi boje bili Srbi?“ [9]. Ili se možda našim „borcima protiv svakog nacionalizma“, među kojima ima i mnogo deklarisanih feministkinja, više dopada njegovo udaranje starice rukom u glavu[10]? Šta je ono što ih tako oduševljava kod ovog čoveka, nije valjda njegova pohvala Slobodanu Miloševiću iz 1991. kao srpskom spasiocu koji je vratio Kosovo i Vojvodini i suprotstavio se balkanskom Hitleru Tuđmanu? [11]
Moguće da naši antinacionalisti, kao doslednici borci za sekularnu državu, ipak ne žele da komentarišu crkvene stvari. Jer postoje važnije ovozemaljske stvari, poput „neprolazne vrednosti permanentnog antifašizma“. Na tom polju montenegrinski nacionalizam obogaćen je intelektualcem Novakom Adžićem [12] bivšim članom LSCG i sadašnjim članom predsedništva i glavnog odbora SDP Ranka Krivokapića, koji se takođe još od 90-ih zalagao za nezavisnu Crnu Goru i dugo je bio u koaliciji sa Milom Đukanovićem. Novak Adžić se rado bavi istorijom Crne Gore i o Sekuli Drljeviću piše sledeće:
„Dr Sekula Drljević je bio veoma zaslužan da se stari crnogoroski državni simboli (zastava i grb) oslobode iz okupacionih velikosrpkih okova i podignu iz prašine i pepela, u koje su bili bačeni i pretvoreni nasiljem režima koji su upravljali Crnom Gorom od 1918. do 1941. godine. Tada su crnogorski državni simboli, prvijenstveno zastava (barjak) i grb, bili progonjena, zabranjena i proskribovana obilježja. Surovo su bili oteti Crnogorcima, a dr Sekula Drljević se jasno zalagao da oni ponovo slobodno zasjaju i zaviore se. Dr Sekula Drljević je i autor najvećeg dijela teksta crnogorske narodne i državne himne »Vječna naša Crna Goro«, koja je nedavno, sa određenim opravdanim skripturalnim intervencijama, usvojena kao zvanična himna Crne Gore pod naslovom »Oj svijetla majska zoro«“ [13]
Uistinu lep kritički osvrt, oslobođen svakog revizionizma i u potpunosti u antifašističkom duhu, za razliku od SANU, sklone raznim memorandumima i udruženim zločinačkim poduhvatima.
Naravno, nisu tu svi fašisti, ima tu i partizana. 2013. godine umro je Jovo Kapičić, još jedna ikona montenegrinskog nacionalizma koji je takođe bio veoma popularan kod naših drugosrbijanaca. Iako je najveći deo života proveo u Beogradu, u interjuu koji je sa njim radila novinarka Tamara Nikčević, a od kojeg je sastavljena knjiga Goli otoci Jova Kapičića on je jasno rekao:
„Zapamtite: Srbija je jedina zemlja na planeti koja je zaslužila da je bombarduje Atlantski savez!… Samo je NATO bombama mogao biti spriječen zločin biblijskih razmera koji je ta politika namjeravala da sprovede i na Kosovu. Srbija je najodgovornija za rat u Jugoslaviji, za zločine i nasilje koje je početkom devedesetih godina potreslo Balkan i Evropu. Velika je šteta što NATO pakt nije ranije reagovao“ (Nikčević, 2009: 236)
Dođosmo na kraju i do Mila Đukanovića, (post)modernog oca montenegrinstva. Koje to ideale naših antinacionalista on predstavlja? Mnogi od njih vole o sebi da misle kao o velikim borcima za demokratiju, pa ostaje malo nejasno kako to da ih oduševljava čovek koga je u politiku uveo Milošević preko antibirokratske revolucije i koji je jedini lider u Evropi koji je već 30 godina neprekidno na vlasti, kao premijer, predsednik i/li šef vladajuće partije. Šta one koji sebe prepoznaju kao pacifisti privlači kod čoveka za koga postoje sumnje sa različitih strana da je duboko umrežen sa podzemljem? Ako se već „patriotizam ne sipa u traktor“ kako to da od svih režima na području bivše Jugoslavije njihove najveće simpatije uživa upravo onaj koji najviše učestvuje u izgradnji identiteta?
Kao zaključak se nameće da je prihvatljiv svaki nacionalizam ukoliko je okrenut ka NATO-u i ukoliko je usmeren protiv Srba. Međutim, mislim da je u pitanju još nešto, što mnogi nisu primetili. Reč je o nasleđu SFRJ unutar koje je netolerancija prema nacionalizmima bila utoliko veća što je narod unutar koga se pojavljuje veći. Ovo titoističko stanovište je preživelo Jugoslaviju i naši antinacionalisti u potpunosti funkcionišu na toj talasnoj dužini. Srpski nacionalizam tako prepoznaju kao najvećeg neprijatelja i čak i običnu brigu o Srbima u regionu proglašavaju za isti. Hrvatski nacionalizam im je takođe problematičan, mada u manjoj meri, i to uglavnom kada pokazuje zainteresovanost za delove BiH, kada je usmeren protiv muslimana i kada je sklon rehabilitacijama ličnosti iz NDH. Odatle i one bajke o Karađorđevu i priče da su za izbijanje rata u BiH navodno najveći krivci Milošević i Tuđman. No, ukoliko se Hrvati odreknu svega ovoga i fokusiraju isključivo na Srbe – njihov nacionalizam postaje prihvatljiv. Bošnjački uživa još veći stepen podrške, tako što naši antinacionalisti skoro u potpunosti podržavaju njihov nacionalni program što veće centralizacije Bosne i Hercegovine, kao i njihov narativ o poslednjem ratu. On biva nešto problematičniji tek kada u većoj meri dobije islamsku dimenziju.
Montenegrinski nacionalizam uživa pak najveću podršku. Njemu naši antinacionalisti tolerišu sve ono što drugima ne prolazi – rehabilitaciju fašističkih saradnika iz Drugog svetskog rata, što im je sporno kada su pitanju Hrvati i veći uticaj religije, u vidu stvaranja nacionalne crkve, što im nije baš milo kada je reč o Bošnjacima. U njihovom slučaju, naši „borci protiv svakog nacionalizma i netolerancije“ prećutaće čak i poziv na spaljivanje hrama SPC i ljudi oko njega od strane državnih službenika[15] dok će u Srbiji neuporedivo benignije stvar biti „dokaz opšte fašizacije društva“.
Izvor: nspm.rs
Napomene:
[1] https://www.youtube.com/watch?v=gLX_2_CgiFc
[4] https://www.youtube.com/watch?v=maKZlmxcMQY
[10] https://www.youtube.com/watch?v=4gOPvOhIfMc
[14] Nikčević, Tamara. 2009. Goli otoci Jova Kapičića, Vijesti, Podgorica
Ko danas zaista vlada Srbijom?
Ako neko od čitalaca Korena ne zna odgovor na ovo piitanje – evo male pomoći.
Analizirajte srpsko-crnogorske odnose od 1990. godine do danas, analizirajte aktere i rezultate njihovog rada na javnoj sceni u Srbiji. Pratite tokove novca, probajte da povežete ljude, događaje i realno stanje na „terenu“….
Odgovor je logičan.
Onaj ko raspolaže većim kešom, kojim se sve može kupiti u Srbiji, vlada danas Srbijom.
Na žalost u Srbiji je novac je jedini Bog, kome se klanja srpska lažna elita.
Milo i njegovi „milogorci“ će još dugo decenija vladati Srbijom…