O problemu lažnih aksioma
U ovom trenutku postoje široko rasprostranjeni mitovi. Te mitove aktivno pomažu sredstva javnog informisanja, uvode ih u informativno prostranstvo i ti mitovi postepeno dobijaju status “opštepoznatih činjenica”, nekih aksioma koje ne treba dokazivati. Različite su metode stvaranja takvih mitova i njihovo sticanje statusa “aksioma” ponekad je prilično primitivno i lako se raspoznaje. Na primer, jedna od glavnih metoda jeste neprekidno ponavljanje jedne te iste teze. Masovno ponavljanje ne predstavlja teškoću, jer “raznovrsna” štampana izdanja, “mnogobrojni” TV kanali i radio stanice, imaju jedne te iste gazde. U tom ponavljanju uzimaju učešće svi mediji, terajući javnost da ih takođe ponavlja. Jedan od primera takvih informativnih “aksioma” jeste teza o tome da su navodno odluke MTBJ obavezujuće za izvršenje svim državama, uključujući i Srbiju.
Taj “aksiom” je još jednom bio ponovljen 13. januara u odluci sudskog veća pod predsedništvom A. Orija u predmetu o nepoštovanju suda od strane troje funkcionera Srpske radikalne stranke, Petra Jojića, Jove Ostojića i Verice Radete. Sudije Alfonso Ori (Holandija), Bakone Moloto (Južna Afrika) i Kristof Fljuge (Nemačka) su utvrdili da je Srbija dužna da svakog meseca predočava izveštaj o toku izvršenja naredbe o hapšenju ukazanih lica. To su zasnovali navodnim obavezama Srbije da izvrši nalog za hapšenje ako ga je izdao MTBJ. Te sudije su se još pozvale i na član 29. Statuta tribunala.
Međutim, postavlja se pitanje: da li stvarno Član 29. Statuta MTBJ nalaže obavezu Srbiji da izvršava sve naredbe tribunala po prvom zahtevu tribunala? Taj član je naslovljen kao “Saradnja i pravosudna pomoć” i tamo se utvrđuje sledeće:
Države moraju sarađivati sa Međunarodnim sudom u istrazi i krivičnom gonjenju osoba optuženih da su počinili teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava.
Države moraju bez nepotrebnog odlaganja udovoljiti svakom zahtevu za pomoć ili nalogu koje je izdalo pretresno veće, što između ostalog uključuje sledeće: a) utvrđivanje identiteta i pronalaženja osoba; b) uzimanje iskaza i dostavu dokaza; c) uručenje dokumenata; d) hapšenje ili pritvaranje osoba; e) predaju ili dovođenje optuženih pred Međunarodni sud.
I tako, kao što vidimo, ne radi se o potčinjavanju države tribunalu, već o saradnji. To je važno pitanje koje skoro uvek “isklizi” iz vidokruga stručnjaka. Potčinjenje podrazumeva izvršenje u poretku jerarhije. Saradnja predviđa delovanje dva ravnopravna subjekta. Član 29. reguliše saradnju, a to znači da su države dužne da upravo sarađuju, a ne da slepo izvršavaju naredbe MTBJ. Drugim rečima, države ne mogu izbeći dužnost da razmotre zahteve koji su im upućeni, no, ishod tog razmatranja ne može biti unapred rešen zahtevom tribunala.
Mediji su uspeli da ubede međunarodnu javnost da je država obavezna da upravo izvrši odluku međunarodnog tribunala. To je taj lažni “aksiom”. U stvari to uopšte nije tako. Međunarodno pravo predstavlja sistem normi koje su obavezujuće samo za one koji su na sebe preuzeli odgovarajuće obaveze. Da li je to dobro ili loše, to je tema za poseban razgovor, no osobenost međunarodnog prava ogleda se upravo u tome. Setimo se da je 1999. godine Međunarodni sud OUN odbio da prihvati tužbu Jugoslavije protiv SAD, pravdajući to time što SAD nisu bile učesnik Konvencije protiv genocida. Pozicija Međunarodnog suda je bila prilično pravolinijska: ako država nije potpisala konvenciju – ona ne snosi nikakve obaveze po pitanju te konvencije.
U godinama rada MTBJ mediji su stvorili zamenu pojmova “saradnja” i “potčinjavanje”. U skladu sa tim, u predmetu koji mi razmatramo, takođe se suočavamo sa takvom zamenom. Srbija je obavezna da sarađuje sa MTBJ ali ne i da automatski izvršava njegove odluke.
Da li je Srbija ispunila svoje obaveze o saradnji? Da. Srbija je razmotrila zahtev MTBJ i uputila mu svoj odgovor. Mi ne znamo šta stoji u tom odgovoru. Nadamo se da je vlada Srbije poslala haške sudije i tužioce do đavola. U ovom trenutku poznato nam je samo da sudije nisu prihvatile odgovor vlade Srbije kao zadovoljavajući. Kako je rečeno u originalu odluke suda “objašnjenje vlade Srbije bilo je ocenjeno kao «unmeritorious»”. Šta se podrazumeva pod tim pojmom, poznato je samo sudskom veću. Nije slučajno ono stavilo oznaku tajnosti na svoju odluku od 14. maja 2015. godine gde je razmatran i odgovor Srbije i sopstveni sudijski odnos prema njoj.[1]
Takođe treba istaći da je nezadovoljstvo sudskog veća odlukom vlade Srbije izazvalo dalje neadekvatno delovanje sudija. Tako su oni uputili predsedniku tribunala “savet” da kazni Srbiju zbog odbijanja da sarađuje sa tribunalom i da je tuži Savetu Bezbednosti OUN. Taj savet ponovo sadrži lažan postulat o tome da Srbija odbija da “sarađuje”.[2] Ne, Srbija odbija da isporučuje, ali ne odbija da sarađuje: zahtev je bio dobijen, razmotren, no njegovo izvršenje se ispostavilo kao nemoguće. Nije slučajno da su sudije prinuđene da lažu: oni ne mogu reći da Srbija odbija da se “potčini” tribunalu jer takve obaveze u Članu 29. Statuta MTBJ nema. Zato moraju da lažu da Srbija odbija da upravo “sarađuje”. I ponovo su svi argumenti suda tajni.
Dakle, obaveza Srbije i svih drugih država koja je već postala aksiom, da moraju izvršavati sve naloge MTBJ – predstavlja običan lažni mit. I u predmetu Jojića, Ostojića i Radete prema tom mitu se mora odnositi odgovorno. Uostalom, kao i u odnosu prema svim drugim nezakonito optuženim od strane MTBJ.
Nema sumnje da su unapred smišljeni pokušaji da se zamene pojmovi “izvršiti” i “sarađivati”. Stvarajući MTBJ i druge tribunale, globalna vlast je pokušala da stvori institucije koje bi bile postavljene iznad države, kako bi diktirala svoju volju suverenim državama. Ukoliko globalna vlast utvrdi da je Statut MTBJ ustanovio obavezu države da se “potčini” bilo kojoj odluci tribunala – to onda znači priznanje da to već nije međunarodno, nego globalno pravo. Znači, ne pravo koje se stvara od strane svih subjekata i izvršava se u dobrovoljnom poretku, nego pravo koje se ustanovljuje od strane jednih u odnosu prema drugima. Sada u MTBJ dvojica-trojica sudija ukazuju suverenim državama šta treba da rade! A u Međunarodnom krivičnom sudu – to čini čak jedan sudija! To je pravna agresija koja ne sme da se toleriše!
Uzgred, sudije MTBJ koje su nezadovoljne odgovorom Srbije trebalo bi da se sete da sve do danas Francuska nije ispunila zahtev MTBJ o hapšenju bivšeg pres-sekretara te institucije Florens Artman. I zašto sve do sada sudije ne “savetuju” predsedniku MTBJ da optuži Francusku pred SB OUN?…
Aleksandar Mezjajev
Fond strateške kulture
[1] Order to the Republic of Serbia, 14 May 2015 (Confidential and ex parte).
[2] Decision Advising the President of the Tribunal of the Republic of Serbia’s Failure to Cooperate with the Tribunal, 25 August 2015 (Confidential and ex parte).
