Moralna smrt Srbije

2
310
foto:poznatelicnosti.org

Srpska glumica mađarskog porekla Eva Ras odavno je zapazila jednu veliku istinu koja je ponovo potvrđena baš ovih dana, da „o srpskom narodu niko ne brine.“ Nesrbi, kako oni koji Srbe simpatišu tako i oni koji ne, važne stvari često vide bolje i objektivnije od Srba.

Posle mučnih dešavanja tokom decembra 2021. u zgradi ponižene Skupštine Srbije, u vezi sa dostojnim obeležavanjem stradanja žrtava genocida naroda o kome niko ne brine, sada možemo da svedemo račun i da smireno razmotrimo šta se upravo dogodilo.

Skupština Srbije; foto: Tanjug/Oksana Toskić

Ukratko, dogodilo se to da je srpska Skupština, ili osobe koje se predstavljaju za srpske poslanike i zvanično obavljaju poslove vezane za tu funkciju (sa kakvim legitimitetom, to pitanje trenutno ostavljamo po strani) odbila dva predloga od vrhunskog nacionalnog značaja. Prvo, da se podigne memorijalni centar u spomen nekoliko stotina hiljada Srba pobijenih u NDH, pa zatim, desetak dana kasnije, i drugi predlog, da izglasa rezoluciju kojom bi se taj zločin osudio.

Ovde je na samom početku bitno da se istakne nekoliko stvari. Nagađa se, i to ne bez razloga, da je ovakav postupak „poslanika“ bio motivisan kombinacijom političkih faktora u igrama koje vode njihovi režimski gospodari. Jedan od tih faktora je dogovor između srpskog režima i hrvatskog rukovodstva da ako srpska strana ne bude u kritičkom tonu spominjala Jasenovac, za uzvrat hrvatska strana neće potencirati Srebrenicu. Drugi je ucena hrvatske strane da će Srbiji praviti smetnje na „evropskom putu“ ukoliko uslovi dogovora vezano za nepominjanje Jasenovca ne budu ispoštovani.

Kao što bi se od nenarodnog režima moglo očekivati, zarad političke koristi vladajuće klike bitno je žrtvovano radi nebitnog i po narod štetnog.

Uporedo sa ovim stoji nepobitna činjenica, jasna svakome ko političke odnose u Srbiji ne posmatra kroz ružičaste naočare da, nezavisno od pitanja legitimiteta, osobe koje se nalaze u sastavu Narodne skupštine Srbije, sakupljeni ne sa dna kace nego sa dna septičke jame, ni u najbeznačajnijim sitnicama ne deluju nezavisno, po svojoj savesti, a najmanje po ličnom rasuđivanju i ubeđenju. Sa mogućim izuzetkom nekoliko pojedinaca, oni su poslušna oruđa režima koji je namestio izbore kada su oni „birani“ pa oni sada izvršavaju bezpogovorno sve njegove direktive. Ako je tačna navedena motivacija režima, da se zarad „viših ciljeva“ stradanje srpskog naroda u ustaškoj Hrvatskog gura pod tepih, onda je stvar elementarne političke logike da su „poslanici“ u ovome postupili po naređenju svojih partijskih šefova, koji se ujedno nalaze i na komandnim položajima u vrhu režima, da ne kažemo „države,“ jer to bi već bilo preterano.

Da Vas podsetimo:  VUČIĆ USPEO DA BUDE PRVI U EVROPI Srbija najgora po broju novozaraženih!

Da bi se stvar sagledala u pravilnom kontekstu, nužno je podvući jednu izuzetno važnu okolnost. Nije se dogodilo da je tesna, niti čak komotna većina „poslanika“ odbila da usvoji predložene mere, koje bi u svakoj drugoj zemlji pod sličnim uslovima bile podrazumevajuće, potpuno nekontroverzne i u odnosu na koje bi bilo nezamislivo da se jedan jedini poslanik drzne da im se usprotivi. Ne, odbacivanje ovih razumnih i odavno zakasnelih mera podržalo je oko devet desetina „poslanika.“ Dakle – sa nekoliko usamljenih izuzetaka – to je bio monolitni stav celokupne parlamentarno-partijske mašinerije pod kontrolom vladajućeg režima.

Paralelno sa odbacivanjem mera koje bi građani plebiscitarno pozdravili i podržali, da su bili obavešteni da se nalaze pred „Skupštinom“ i da ih ona razmatra, odvijala se nezapamćena medijska blokada tako da o skupštinskom glasanju i o predmetu tog glasanja u sredstvima javnog obaveštavanja nigde nije bilo ni reči. Režim koji suštinski kontroliše medije nametnuo je po ovom pitanju gvozdenu cenzuru, sa očiglednim ciljem da sramne postupke svojih skupštinskih marioneta sakrije od pogleda javnosti i da bi sebe poštedeo kritike i prezira koji bi neminovno usledili.

Ni jedno javno glasilo u Srbiji ni u aluzijama nije spomenulo predloge koji su se nalazili pred Skupštinom, niti je izvestilo o rezultatima glasanja. Međutim, taj dirigovani muk nije bio ograničen samo na poznate medijske instrumente režima, koji pokrivaju skoro celokupan informativni prostor u Srbiji. Zaveri ćutanja pridružili su se i „alternativni mediji,“ razni portali, blogovi i internet-tv pričaonice koji godinama izgrađuju reputaciju „nezavisnosti“ pa čak i kritičnosti prema režimu i njegovom beščašću u svim mogućim oblicima, ali koji su (sa malobrojnim izuzecima) po ovom ključnom pitanju takođe, kao po komandi – ćutali.

Da Vas podsetimo:  Šibicarsko zamajavanje

Očigledno je da su i oni svojim ćutanjem čuvali politička leđa režimu, koji je usled svojih tajnih spoljnopolitičkih aranžmana bio u obavezi da po svaku cenu onemogući usvajanje remetilačkih mera o zvaničnom priznavanju hrvatskog genocida nad srpskim narodom, ali se istovremeno nije usuđivao da to otvoreno prizna domaćoj javnosti.

Moralnom padu „alternativnih medija“ i otkrivanju njihovog pravog lica pridružili su se i gotovo svi istaknuti „patriotski“ učesnici u „alternativnim“ pričaonicama koji obično imaju spremno mišljenje po svakom pitanju pod suncem, ali koji po ovoj stvari, po srpski narod izuzetno značajnoj a po režim politički i moralno pogubnoj, nisu imali ni reči komentara.

Sinhronizovano sa njima ćutale su i sve institucije kojima je u opisu misije da se oglase po pitanjima kao što je ovo, obeležavanje stradanja i odavanje počasti srpskim žrtvama genocida. Dovoljno je da pomenemo samo dve čije je gromoglasno ćutanje u najvišem stepenu indikativno. Crkva, Patrijaršija, ili patrijarh – kako god hoćete i koje god odeljenje te ustanove mislite da je zaduženo da javno zauzme moralni stav po pitanjima od ključnog značaja za srpski narod – ostali su nemi. Poglavar te ustanove, koji se u nedavnom istupanju angažovao da upadljivo umanjuje i ispira hrvatsku krivicu licemernom formulacijom da ustaški dželati i nisu Hrvati jer su se „ispisali“ iz redova hrvatskog naroda, ovog puta za odbijanje „Skupštine,“ kakve takve, da oda počast žrtvama tih „ispisanih“ nije imao ni reči osude. On čak nije imao pristojnost ni da svoju već korišćenu jevtinu retoričku figuru proširi na nesrećne „poslanike“ i da barem ravnopravnosti radi konstatuje da su se svojim sramnim ponašanjem i te spodobe ispisale iz redova srpskog naroda. Nije se usudio, jer vrlo dobro zna da legitimitet njegovog „izbora“ na patrijaršijski tron nije nimalo jači od njihovog poslaničkog, i zato što se ne usuđuje da se zameri strukturama tiranske moći kojima te bedne skupštinske protuve (kao ni on) nisu više od poslušnih instrumenata.

Ćutao je takođe i irelevantni „Muzej genocida,“ ustanova koja fingira bavljenje upravo pitanjima na koja se odnose odbačene skupštinske mere i koja bi trebalo da bude u središtu ove „parlamentarne debate.“ To ćutanje naoko deluje posebno čudno ako se uzme u obzir da bi taj mizerni „Muzej“ (nejasno je kakvih eksponata) bio jedan od najprominentnijih korisnika da su usvojene mere koje su 14. decembra bile odbačene, a koje su predviđale uzdizanje njegove delatnosti na znatno viši i značajniji nivo. Ali pošto i „Muzej“ nije više od filijale režima, bez traga od nezavisnosti i bez ikakve volje da se bavi svojim poslom, osim u dozvoljenim okvirima umanjivanja broja srpskih žrtava genocida, čuđenju nema mesta.

Da Vas podsetimo:  U Srbiji bez optimizma na Svetski dan dostojanstvenog rada

I tako, da ih više taksativno ne nabrajamo, na moralnom ispitu su pali svi. Ono što se u mesecu decembru 2021. godine dogodilo u zgradi Narodne skupštine Srbije (Kurcio Malaparte bi u ovom vremenu opšteg sloma i rasula to ponovo nazvao Kaputt, naslovom svojih neprevaziđenih ratnih beležaka gde kao očevidac pominje i kotaricu ljudskih očiju na poglavnikovom pisaćem stolu, „poklon mojih vernih ustaša“), to što se dogodilo prevazilazi sve konvencionalne definicije šoka i skandala. Ti izrazi, koji se koriste da bi se ukazalo na pojave za koje se smatra da su neopisivo ružne i skaredne, u ovom slučaju se pokazuju kao potpuno bledi i gotovo lišeni retoričkog dejstva. Ono što se dogodilo nesravnjeno je grđe od bilo čega što bi se moglo uklopiti u okvire tih termina.

To je moralna smrt Srbije, u kojoj uzimaju učešće i čemu doprinose svi. Jedni aktivnim ubijanjem istorijskog sećanja i samopoštovanja srpskog naroda, a drugi samoubistvenim prećutkivanjem moralnog prestupa onih prvih, u strahu od pokvarenjaka, da im se ne zamere.

Potpuno atomizovano pokolenje, kome nije stalo ni do dobrobiti bližnjih i suseda, a kamoli do dostojne uspomene na odavno potamanjene i mrtve saplemenike, nema svrhe opominjati šta ih pojedinačno čeka kada se na svakoga od njih opet budu obrušili dušmanski bes i mržnja. Tim beskorisnim trutovima bespredmetno je citirati plemenito upozorenje Ditriha Bonhofera, koje precizno opisuje i njihovu verovatnu sudbinu.

„Ave Serbia,“ beše ushićeni pozdrav i omaž velikog pesnika nekada velikom, državotvornom i strastveno rodoljubivom narodu. Sada ga zamenjuje tužni oproštaj, „Zbogom Srbijo.“

Svet je uprkos svemu ipak bio za nekoliko nijansi bolji dok si postojala.

http://www.reissinstitute.org/

2 KOMENTARA

  1. “ DRZAVA TO SAM JA “ ……….ALEKSANDAR VUČIĆ
    Podjelio sam Vas na Kebare i zgubidane !! Izaberite sami koga će te slijediti……….

  2. Bitno je da je doneta rezolucija o Srebrenici u kojoj je streljano nekoliko puta manje muslimana nego što je pobijeno Srba u okolini Srebrenice. Streljani su samo odrasli i vojno sposobni muslimani, a pobijeni su Srbi od najmanjeg deteta, žene starci!? Zašto o tom, ničim izazvanom zločinu nije doneta rezolucija?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime