Autorski tekst psihologa Dragana Kandića u potpunosti demontira sistem socijalne politike Republike Srbije i rad Centara za socijalni rad (CRS). Kandić je iskusan radnik upravo kragujevačkog centra. Ovo je sigurno tekst koji će izazvati dosta polemika
4D mreža moronizacije socijalne zaštite RS- Nakon obraćanja svim relevantnim instancama odgovornim za socijalnu politiku Republike Srbije I organizaciju rada CSR, prinuđen sam da se obratim javnosti I medijima sa željom da upozorim. uzbunim i demistifikujem ,,vođenje slučaja”, koja dehumanizuje čoveka i svodi ga na projektni ciklus a metodologiju rada,struku I nauku pretvara u gatanje po rubrikama I zadatim rokovima.
Deprofesionalizacija, depersonalizacija, deinstitucionalizacija,, dehumanizacija I moronizacija, postaju markeri socijalne zaštite.Za one sa manje strpljenja ukratko ću objasniti adekvatnost pomenutih pojmova u sistemu socijalne zaštite RS.
Prvo veliko D, pomenute ,,mreže” se odnosi na deprofesionalizaciju, odnosno na to da soc. radnik, psiholog, pedagog, specijalni pedagog I andragog imaju iste administrativne umesto različite strukovne zadatke.
Drugo D označava depersonalizaciju, odnosno participaciju supervizora, rukovodioca, direktora I Tužilaštva u mišljenje vod. slučaja, gde se mišljenje poslednjeg najmanje vrednuje.
Treće D označava proces deinstucionalizacije, odnosno primat hraniteljstva nad institucionalnim zbrinjavanjem ali takođe i primat hraniteljstva nad roditeljstvom kao simbol deinstitucionalizacije porodice.
Četvrto D označava suspenziju benevolentnosti I umesto brige o čoveku I porodici stručni radnici sačinjavaju početne procene, ponovne preglede,planove zaštite, stalnosti, bezbednosti I sigurnosti I tako na mesto čoveka, sistem za ,,predmet” rada postavlja projekcije supervizora, rukovodioca,direktora, tužilaštva I voditelja slučaja uz minimalno učešće samog čoveka o budućnosti tog čoveka.
Najekletantniji primer moronizacije ( pored hraniteljstva ) je sam diskurs I metod vođenja slučaja.Koliki je stepen izostanka dobronamernosti ministarstva govori I neuvažavanje konotativnog značenja pojma slučaj, koje je u srpskom jeziku zasićeno negativnim implikacijama ( predstavlja blam ili neprijatnu okolnost )ali još više neuvažavanju denotativnog, osnovnog značenja: prilike, događaja, spleta okolnosti I sudbine.Da li išta od napred navedenog može da se vodi,? da li vođenje slučaja negira osnovni postulat života, neizvesnost?Da li je na ovakav način definisanja radnih obaveza nadležno ministarstvo zadužilo voditelja slučaja da bude odgovoran za sve buduće prilike I neprlike, za sve ono što ne postoji kao sistemska usluga?
Na kraju ovog abstracta bih da postavim još jedno pitanje, da li kovanica ,,voditelj slučaja” ima semantičku podlogu ili predstavlja oksimoronski termin, paradoks, tipa, živi mrtvac, glasna tišina, oštrooki slepi miš?, Da li je slučajno ( ili namerno ) socijalna zaštita zasnovana na semantičkoj, egzistencionalnoj I funkcionalnoj grešci, koja je posle 10 godina sprovođenja ( teturanja ) prerasla u sumanutu ideju, koja mora sistemski da se leči.Kad pojedinac logički pogreši, to nazivamo greškom u zaključivanju, ali ako insistira godinama na ispravnosti greške, dolazimo do sumanute ideje I ako je još agresivan I nasilan do potrebe hospitalizacije I lečenja u ustanovi zatvorenog tipa.Nažalost cela Srbija je dnevna bolnica-ustanova otvorenog tipa gde najbolesniji određuju pravila lečenja zdravih I stručnih. Dokle?
Sistem socijalne zaštite, odnosno njegovi projektanti su silno pogrešili a onda se uporno držali kursa gluposti, neznanja i beskrajnog tlačenja stručnih radnika, idejom da budućnost može da se predviđa po rubrikama I u rokovima a neograničeni broj slučaja paralelno vodi u nedogled. U moru standarda i protokola koji uređuju vođenje slučaja ne postoji standard o broju slučaja po voditelju slučaja.Ovaj ,,previd”, daje čvrst uvid u alogični I dehumanizovani koncept, bezgraničnog mentalnog I administrativnog opterećenja vod. slučaja. U svim zemljama gde je aktuelan ovakav model socijalne zaštite, imanentan I limitiran je broj korisnika. Bez limita u broju korisnika po voditelju slučaja, nema ni legitimiteta ni kvaliteta socijalne zaštite, odnosno bez ovog standarda ministarstvo namerno, sistemski i sistematski mobinguje, tlači I ponižava, uporno insistirajući na nemogućim I glupim zahtevima za sve učesnike, I voditelje I korisnike.Previđa se da slučaj vodi voditelja slučaja u svakodnevnim I mnogobrojnim aktivnostima a ne procena I plan.
Ministarstvo nosioce socijalnog rada u CSR naziva voditeljima slučaja, iako osnovno, denotativno značenje pojma slučaj, govori o stanju neuređenosti i teške predvidivosti.Nešto što je neuređeno, nepredvidivo ili teško predvidivo može da se prati, opservira i nesigurno predviđa, nikako vodi.A ako se koristi kao sinonim postupku, zašto nije onda stručni radnik nazvan voditelj postupka I izbegnut negativan I nemoguć kontekst pojma voditelj slučaja? Ili možda pratitelj slučaja?
Pored semantičkog falsifikata pojma slučaja, imamo i falsifikat timskog rada.Tim je definisan kontinuitetom usluga i očekivanja, zajedničkim ciljem i interesom, međusobnim poznavanjem, dobrom komunikacijom i koordinacijom, dok se aktuelno tim formira ad hoc i od slučaja do slučaja menja njegov sastav .Suštinski, samo je voditelj slučaja zainteresovan za postupak i klijenta.Posledica ovakve konstrukcije tima je da mišljenje i nalaz imaju kvalitet neautentičnog impresionizma voditelja slučaja, obogaćenog usmerenim procenama stručnih radnika ( drugih voditelja slučaja ) kao sugestijama i instrukcijama supervizora, rukovodioca I direktora.Branjenje ovakvog, neusaglašenog i autorski frankenštajnovskog mišljenja, na sudu postaje problematično jer nije izraz ni autentičnog, ličnog,ni timskog mišljenja, .U moru protokola nijedan se ne dotiče načina usaglašavanja ,,timskog” mišljemja.
Naravno da lažno predstavljanje pojmova, slučaj i tim, ima i druge implikacije.Umesto kriterijuma objektivnosti izraženog kroz multidisciplinarnu opserviranost i intersubjektivnu usaglašenost autentičnog timskog rada, vođenje slučaja donosi deprofesionalizaciju, depersonalizaciju i derealizaciju.
Asocijacije CSR,u davno obavljenom istraživanju otkriva informaciju da voditelj slučaja preko 61% radnog vremena imaju administrativne obaveze, da bi ministarstvo u međuvremenu uvelo i nove administrativne namete I balaste iako je I dalje aktuelna zabrana zapošljavanja. Ako stručni radnik provodi najviše radnog vremena u administriranju I kurirskom poslu, a najmanje u struci, napr. psiholog koji overava zdravstvene knjižice klijenata, čeka u redovima za ličnu kartu, pasoš, takođe klijenata, skuplja dokumentaciju za stranku u različitim postupcima i skuplja potpise za svoje mišljenje, ide na saslušanja maloletnika u sud, tužilaštvo, policiju…, da li neko vidi psihologa? Psiholog, pedagog, specijalni pedagog, andragog prestaju da imaju različite strukovne I prihvataju iste administrativno-tehničke obaveze. Tako se gubi kvalitet I I snižava vremenski kvantitet stručuog rada, svi postaju socijalni radnici, sem kratkih trenutaka stručne opservacije.Simptome shizofrenije, cepanje stručnog radnika na voditelja slučaja I stručnjaka upotpunjuje i potreba prelaska iz jedne u drugu ulogu, više puta dnevno bez pripreme.Ako svi mogu da rade sve, čemu profilisanje prosvetnog sistema RS? I zar se kvalitet usluge ne postiže sužavanjem polja kompetencije, specijalizacijom a ne širenjem polja odgovornosti bez pratećih kompetencija ( napr. odgovornost za sudbinu, događaj, splet okolnosti I sl. U nedogled. Voditelj slučaja postaje odgovoran za one koje porodica nije vaspitala I zaštitila, za one koje zdravstveni sistem nije izlečio, škola obrazovala a zatvor resocializovao.
piše: Dragan Kandić, psiholog
Izvor: UCENTAR
