Most za dva brata

0
725

U onom kraju gde dane uspavljuje Mileševka, a nebu račun plaća Mileševa, tamo gde Lim ne stoji, nego silovito rije kroz grad i šušti kao najstrašnija noćna prikaza, tamo gde visoke planine ne prave hlada, nego služe za podvižništvo onih koji se usuđuju da žive na njima, tamo sam čuo za jednu priču čiju sam decu – sliku i skulpturu gledao svojim očima, pretežno suznim.

Kada se prođe Prijepolje, a u inat Limu se krene uzvodno, pa se onda isprate podvižnici uz planine i noge se obiju o svaku rupu, stiže se u Komaran odakle je Ružica Pejović, majka i žena koja je rodila legendu oslikanu i izvajanu, a ređe pričom zametnutu među narodom. Imala je sinove Luku i Rista da podsećaju na Svetoga Luku i Hrista, jer su verovatno i bili rođeni na te dane. U Komaranu gde nema ničega sem nešto trave, ponekog drveta, mnogo visine i kuća posejanih nespretno po padini, ne raste ništa što može da ulepša ovaj kraj, ali je stara Ružica preuzela ulogu cveta po kom su joj dali ime i ulepšala svet.

Nigde u Srbiji se ne može naleteti na toliki osećaj i naboj sa Istoka, ali ni na toliki prkos ovdašnjeg čoveka, Srbina pravoslavca. Sinovi koje je majka rodila, razrodili su se u veri, jer je Risto uzeo ime Alija. Alija je „onaj iznad koga nije ništa“, pa se nad njim više nije nadnosio ni Hrist koga se odrekao, ali je Alija od sve svoje prve vere i rođenja ostao ono najvažnije – sin svoje majke. Džaba su ga zvali Poturak i poturali mu ovo prezime, jer je on svog rođenog brata i dalje držao za brata, iako su ih drugi ljudi i istorija terali na svađu.

Majka kao majka, decu voli onoliko koliko ih se nanosila i nadojila, pa joj vera nije dala da porekne sina koji se njene vere odrekao. Kao što tim krajem večito kruži neka čamotinja koju Lim donosi ko zna odakle i iz kojih dubina i daljina, pa je vetar raznosi po brdima u onim plavim noćima kada studen ne dozvoljava da se izađe napolje i izgubi se u plavičastoj magli, tako je ovim krajem kružila i legenda o dva brata u veri razbraćena i sinu rasinjenom. Svi su za ovu priču čuli, pa su na nju dodavali i oduzimali joj, osporavali i potvrđivali, ali je sve ono što ovaj kraj može da uništi praznom pričom porekla majka Ružica fotografišući se sa svojim sinovima. Obojici drži ruku na ramenima koja jedva dohvata, više kao da se drži da ne upadne u razdor koji su među njima pokušali da prodube nerazumni i pakosni. Majka nije bila alpinista koji visi nad provalijom. Ona je bila most koji spaja dva brata, dva naroda, dve vere, dve strane sveta, dva Boga ako dva postoje, dve svete knjige i dva svemira.

Ona se stisla između šajkače i turbana znajući da je rodila oba i nikada nije dozvolila da se na njene sinove udara, već je ona svojom širokom dušom udarala u crkvena zvona i propevavala glasom sa minareta.

Gde je majka, tu je i ljubav, gde je vera, tu je i nevera, gde su braća, tu je i svađa, gde je svađa, mora doći i pomirenje. Ta je slika najveća potvrda da se ništa ne može i ne sme odbaciti i da postoje iste majke koje rađaju različite svetove.

Ta je slika izlivena u skulpturu koja krasi ulaz u prijepoljski muzej koji je pored džamije, a nedaleko od crkve. Na ovom se mestu ukrštaju struje svađe i pomirenja, vere i nevere, nečoveštva i čoveštva, braće nezavađene, jer su imali majku svetosavku izmiriteljku.

U gradu u kom pravoslavlje čuva ruku Svetog Save, na njegova vrata udara ruka Muhameda. Ružica otvara vrata i prima ga u Savin dom.

Eno Luke čestita Bajram, eno Alije za božićnom trpezom.

Eno pomirenja kraj hladne limske vode. Eno zvona na Mileševi zvone.

Ruka Svetog Save opet braću izmirila.

Milan Ružić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime