Mostovi, manipulacija, strah – sećanje na sudbinu advokata Dragića Joksimovića

1
774
Foto: printscreen (nspm.rs)

„Te metode su prostudirali naši najbolji psiholozi. Treba uterati strah u kosti kolebljivcima, potencijalnim neprijateljima. Razumete?!“ (major Kriger, u TV  seriji Dragana Markovića „Povratak otpisanih“)

Ako su tačni rezultati Zamenikgradonačelnikovog (skraćeno: ZG) virtuelnog plebiscita (3.454 : 2.836), biće da smo, Bože mi oprosti, svi mi ili kolektivno poludeli ili je signal Velikog brata ušao u sve naše mozgove: izglasali smo da stari nemački most (dakle, najfrekventnija, a najkraća tramvajska veza starobeogradske sa novobeogradskom obalom Save!) ima da bude premešten na suvo i da, u bliskoj budućnosti, kopnom, od nikuda povede ni u šta!? I tako, prestane da remeti miran san budućih Beogradnavodigrađana…

Ali, ako su, baš-baš, stvarno tačni rezultati ovog „referenduma“, napredni ZG je, izgleda, prošao kao bos po trnju: glasalo je tek 6290 od ukupno 1,6 miliona (zvanični podaci od pre dve godine) u prestonici, odnosno 0,39 odsto Beograđana! Što, opet, (Đitler-Fašista-Lopov) „Bojkot koalicija“ može da ubeleži kao svoj brutalan trijumf nad ZG-ovim Novovidelistima!

Da je onaj ruski bivši bivši veleposlanik još ovde, u neverici bi, verovatno, zavapio: „Ljudi, ima li ovde Srba (pardon, Beograđana)?!“

Onaj deo opozicije koji, evo već drugu jesen, kao, šeta Srbijom, samozadovoljno konstatuje kako je najveći efekat tih protesta – „oslobađanje građana od straha“?!

Pa, da je uistinu došlo do tog GRAĐANSKOG (ne političkog, ne partijskog!) SAMOOSLOBAĐANjA, zar se već danas, kada se čak i večna verenica svih vlasti od 1904. naovamo, „Politika“, smeje ZG’-u i „Onome čije najtananije snove ZG pretvara u javu“ (živ most u mrtvu skulpturu!)  – zar se ne bi, dakle, pola Beograda već danas slilo oko ćuprije na obe obale i time pokazalo šta misle o ovoj besprizornoj bahatosti i kapricu onih koji istinski GAZDUJU OVOM ZEMLjOM?

A da, možda, upravo STRAH nije uzrok sveopšte paralize, ne samo građanstva, nego i političkih stranaka (opozicije) koje bi trebalo da budu „avangarda“ tog građanstva, a koje, u stvarnosti, ne umeju ili, iz nekih (egoističnih? pragmatičnih? kolaboracionističkih?) razloga, NEĆE DA INICIRAJU neku pokazno-taktičku vežbu GRAĐANSKE NEPOSLUŠNOSTI, čak ni ovim povodom

Da Vas podsetimo:  Srbi plaćaju danak u krvi!

Sećate li se sudbine smelog advokata (i nemačkog doktora ekonomsko-finansijskih nauka) Dragića Joksimovića koji je svoju hrabrost da, pred komunističkim prekim sudom, prihvati odbranu đenerala Draže Mihailovića, platio najskupljom mogućom cenom: zatvaranjam u mitrovačku kaznionu, gubljenjem građanske časti, a posle 775 paklenih dana robije, i sopstvenim životom…?

Koliko je ovaj demokratski političar iz vremena između dva svetska rata, svojim smelim angažmanom u odbrani Đenerala iziritirao boljševički režim, pokazuje i deo govora tadašnjeg predsednika vlade J.B. Tita koji je, u svom govoru „na slobodarskom Cetinju“ (14. jul 1946), uoči izricanja presude komandantu Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, kazao: „Taj advokat (dr Dragić Joksimović) brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosti – kao svaki narodni neprijatelj!“

No, dr Joksimovića vredi pomenuti u još jednom kontekstu. Pošto je, na osnovu predratne demokratske kandidature, a na osnovu dogovora na Jalti i sporazuma Tito – Šubašić, avgusta 1945, bio jedan od onih poslanika koju su kooptirani u Privremenu narodnu skupštinu, dr Dragić Joksimović je, kao šef Demokratskog poslaničkog kluba, odmah inicirao donošenje akata kojima je pokušavao da se odupre revolucionarnom teroru. Tako je, pozivajući se na Atlantsku povelju, predložio (sve uz neizbežno urlanje, smeh i mukajet revolucionarne parlamentarne većine) donošenje „Zakona o pravima građana kod vojnih sudova“, ali i, pazite sad, ZAKONA O SLOBODI OD STRAHA, zbog čega je, već posle mesec dana, bio „pometen“ i iz parlamenta i iz javnog života!

Joksimović se, u obrazloženju svog Predloga zakona o slobodi od straha koji je uputio Privremenoj narodnoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije,  od 29. avgusta 1945, pozvao na Sporazum Nacionalnoj komiteta oslobođenja Jugoslavije i Kraljevske jugoslovenske vlade (1.11.1944) kojim je naloženo novoj vladi „da objavi deklaraciju kojom će sloboda od straha biti naročito naglašena i garantovana“. Prilježni Joksimović je konstatovao da „protivno ovom sporazumu, u deklaraciji vlade od 9. marta 1945, ta sloboda od straha ne samo što nije naglašena i garantovana, nego UOPŠTE NIJE NI POMENUTA“, a ni Trećem zasedanju AVNOJ-a, odnosno Privremene narodne skupštine koja je svoj rad počela 7. avgusta, a završila 26. avgusta t.g, nije predložen nijedan zakon koji bi regulisao ovu važnu materiju.

Da Vas podsetimo:  Grad Beograd prodaje Sava centar i Beograđanku

Poslanik Joksimović je upozorio da „iz unutrašnjosti zemlje stižu izveštaji koji ga uveravaju da donošenje zakona o slobodi od straha predstavlja PREKU I NASUŠNU POTREBU“.

Pre pola decenije, ostaci ostataka Demokratske stranke, predložili su usvajanje sličnog „Zakona o slobodi od straha“, sa samo dva konkretna člana. U jednom piše: „Svaki postupak organa javne vlasti Republike Srbije koji ima KARAKTER ZASTRAŠIVANjA ili SADRŽI PRETNjU kojom se građani prisiljavaju da protiv svoje volje ili odricanjem od svojih zajemčenih prava nešto čine ili ne čine je povreda prava na slobodu i na život bez straha.“

U obrazloženju razloga za donošenje ovakog zakona, kaže se, između ostalog, da niko, a naročito organi javne vlasti, ne smeju da zloupotrebom ovlašćenja prilikom obavljanja poslova iz svoje nadležnosti zastrašuju građane i stvaraju stanje straha i neizvesnosti, pri čemu se građani prisiljavaju da protiv svoje volje nešto čine ili ne čine. Takođe se konstatuje da je „svaka zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja ili nevršenje službene dužnosti, kao i neovlašćeno postupanje u radu organa javne vlasti, krivično delo“, a da bi se primenom ovog zakona SPREČILA SAMOVOLjA organa javne vlasti čime se štite građani, njihova prava i slobode.

Ova inicijativa podelila je sudbinu stranke koja ju je inicirala. Elem: puć…

Strah koji parališe nije pobeđen.

Šta danas čeka opozicija? Ako čeka, za sledeću godinu najavljeno, varvarsko rušenje Starog savskog mosta (podseti me ovo nešto na ono pretopljavanje živih tenkova srpske vojske u američkoj čeličani u Smederevu, u vreme „žutog preduzeća“), moglo bi da bude prekasno, i za nemačku ćupriju, ali i za opoziciju.

Do tada će napredni neimari, iz rušitelja, ponovo da se presvuku u jedine (!) graditelje. Onaj koji je, kao ministar propagande 1999. godine, organizovao odbranu beogradskih (pa, i ovog starog, nemačkog) mostova ljudskim telima od NATO bombi, a sada bi da ga ruši po želji svojih emiraćanskih (?) naredbodavaca, biće prvi koji će se slikati na kamen-tmeljcu budućeg, na ruševinama ubijenog starog mosta.

Da Vas podsetimo:  Da li je Aleksandar Vučić kandidat za predsednika opštine Medvedja?

No, kad smo već kod mostova:

Zavirih u požutelu „Politiku“ iz januara 1933. Budući pisac romana „Na Drini ćuprija“ i pripovetke „Most na Žepi“, u svom eseju nije ni pokušavao da sakrije fascinaciju mostovima i njihovim neimarima…

Bilo bi korisno da, ako već neće „Onaj čije snove ZG pretvara u javu“ i njemu nadređeni Beogradnavodigrađani, makar najpoznatiji kolumnista današnje „Politike“ i autor „Knjige o Beogradu“, pročita makar ovo malo nešto Andrićevo. Na primer:

„… Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova.

… Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

… Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema njegovom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.

… Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazim na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

… Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka druoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, i prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.“

Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime