U mnoštvu naslova koji prate događanja vezana za zabranu odlaska A. Vučića u privatnu posetu Hrvatskoj kako bi odao poštu žrtvama ustaškog genocida u Jasenovcu posebno se izdvaja onaj koji govori da bi Vučićeva sveća osvetlila hrvatski mrak oko Jasenovca.
Većina reagovanja pre svega pro-režimskih medija na svakako neprimereno ponašanje hrvatskih vlasti (bez obzira na njihovo pozivanje da nije poštovan protokol predviđen za štićena lica) poslužilo je za još jedan marketinšku i politikantsku predstavu A. Vučića. Jer on koristi svaku ukazanu priliku da na najosetljivijim nacionalnim i identitetskim pitanjima poveća i učvrsti svoj politički rejting i pažljivo projektovan i izgrađivan položaj neprikosnovenog nacionalnog vođe i neupitnog tumača srpskih nacionalnih i državnih interesa.
Tema Jasenovca postala je nakon objavljivanja ove njegove sage oko pokušaja da ode u privatnu posetu Jasenovcu postala je najvažnija ne samo u većini naših medija. Nema istaknutijeg državnog funkcionera, dežurnog analitičara ili tzv. eksperata za srpska stradanja da se nije oglasio i pružio snažnu podršku A. Vučiću , osuđujući postupak hrvatskih vlasti u sprečavanju A. Vučića da se pokloni žrtvama genocida u Jasenovcu.
Međutim, osnovno pitanje za nas je šta smo mi i naša državna politika učinili da svest o počinjenom genocidu u Jasenovcu bude stvarni deo našeg istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta. Zar je potrebno da A. Vučić koji je skoncentrisao svu moć i društveni uticaj u svojim rukama privatnom posetom i njegovom zapaljenom svećom najzad osvetli mrak koji postoji oko Jasenovca u Hrvatskoj.
Nakon njegove konferencije za štampu na kojoj je govorio o okolnostima koje su dovele do zabrane njegove posete Jasenovcu krenula je prava lavina tekstova o ovom najvećem srpskom stratištu ali i inicijative za njegovo obeležavanje kao deo naše dobrano istanjene kulture sećanja.
Usledio je i predlog Muzeja žrtava genocida da se organizuju đačke ekskurzije koje će uključivati i obilazak stratišta u Jasenovcu/ do sada je desetak manjih grupa iz Srbije godišnje posetilo Jasenovac/.Jednostavno se nameće pitanje zašto to nije rađeno do sada/i to posebno u vreme već desetogodišnje nacionalno osvešćene naprednjačke vladavine/ već se ovakva inicijativa javlja kao posledica afere nastale povodom zabrane privatne posete A. Vučića Hrvatskoj.
A samo pre nekoliko meseci je Narodna Skupština Srbije u kojoj su naprednjaci imali apsolutnu poslaničku većinu odbila da izglasa predlog Rezolucije o genocidu počinjenom u Jasenovcu a sada su se svi kao po nekoj komandi preumili kada je njihov vođa A. Vučić reaktuelizovao na sebi svojstven marketinško-politikantski način temu Jasenovca.
Zar je nama potrebna njegova privatna poseta i njegova zapaljena sveća da bi shvatili da Jasenovac mora biti stalna briga našeg društva i državne politike, a ne prigodna manifestacija nečije volje ili želje da se pokloni žrtvama genocida u ovom jednom od najzlokobnijih i najsurovijih logora u Drugom svetskom ratu.
Neprihvatljivo je da se čak i pitanje odavanja počasti žrtvama genocida u Jasenovcu koristi za učvršćivanje megalomanskog kulta naprednjačkog vođe, što je logična posledica i izraz njegove istrajne težnje da sebe neprestano prikazuje kao žrtvu stalnih napada i osporavanja njegove već izuzetne istorijske uloge koju je on sebi očigledno namenio. Tako bi i njegova privatna poseta Jasenovcu bila u svakom pogledu istorijska i izuzetna.
Postaje sve očiglednije da njegova megalomanska težnja da bude zapamćen kao velika istorijska ličnost više nema nikakvog ograničenja i mere.
Sada je pitanje Jasenovca došlo na red, jer je A. Vučić sada sebe u potpunosti poistovetio sa sudbinom srpskog naroda i njegovim stradalništvom što se jasno moglo videti i u njegovoj objavi na Instagramu u kojoj je on zapisao sledeće reči: Samo vi radite svoj posao. Živeće srpski narod i nikada neće zaboraviti.
Ovo je izuzetno neprimereno pozivanje na tragičnu sudbinu Vukašina Mandrape koji je kao zatočenik Jasenovca postao novo-mučenik i svetački simbol stradanja srpskog naroda u ovom ustaškom logoru. On je stoički i spokojno podnosio svoju surovu stradalničku sudbinu i kada je ustaški zlikovac Friganović/kasnije je poludeo/zahtevao od njega da vikne Živeo Ante Pavelić on je samo mirno ćutao. Ustaški krvnik mu je sekao jedno po jedno uvo i nos a on je mirno ga pogledavši rekao: RADI TI DIJETE SVOJ POSAO.
A. Vučić se u ovoj svojoj instagramskoj objavi pozvao i na reči Patrijarha Germana koje je on 1984 godine izrekao o Jasenovcu“ Braćo da praštamo – moramo jer je to jevanđeljska zapovest, ali da zaboravimo-ne možemo“. U svom poznatom politikantsko-marketinškom maniru A. Vučić je neprimereno pokušao da objedini ova dva izuzetna simbola, ali to je za njega više postoji u sferi prigodnih i pragmatičnih političkih slogana nego što je rečenica koja će se pamtiti kao istinski vredno istorijsko i identitetsko zaveštanje.
U većini medijskih reagovanja bez obzira sa kojeg političkog spektra oni dolazili ovaj detalj je ostao potpuno u senci, a on je od posebne važnosti jer je pravo oličenje načina na koji funkcioniše lični oblik vladavine A. Vučića. To se svakodnevno ogleda u apsolutnoj dominaciji predsedničke vlasti u svim sferama društva, i zato ne treba da nas mnogo iznenađuje što je i pitanje Jasenovca postalo deo njegove politikantske i marketinške agende.
Tvrdnje o ponovnom vraćanju u devedesete, o uzajamnom podsticanju i podržavanju srpskog i hrvatskog nacionalizma i ponovnom pogoršanju među državnih odnosa Srbije i Hrvatske samo su ostatak i refleks jednog načina tumačenja naše stvarnosti bez ikakve svesti da se na taj način samo učvršćuju postojeće strukture na vlasti u obe države. Jer ako su A. Vulin i D. Vučićević postali glavni zagovornici odbrane i zastupanja srpskih nacionalnih i državnih interesa i dežurni glasogovornici naprednjačkog režima moramo da se zapitamo da li su oni zaista pravi i istinski glas srpske javnosti u 2022 godini. Ubeđen sam da nisu , kao što to nisu ni predstavnici tzv. građanističko-liberalne političke grupacije koji decenijama ponavljaju već oveštale ideološke floskule o nespremnosti Srbije da se suoči sa prošlošću i zločinima počinjenim u građanskom ratu devedesetih godina a da pri tome nikada nisu spremni da sagledaju širi istorijski i društveni kontekst i progovore bez ikakvih ograda i o stradanju srpskog naroda.
O tome najbolje svedoče stavovi Dejana Ilića objavljeni na sajtu Peščanika koga odlikuje velika objektivnost i mogućnost da se čuju različita i suprotstavljena mišljenja.“Ako je suditi prema fotografijama poređanih ovih dana duž puta ka Potočarima, ništa više od instrumenata, alatke u nadgornjavanju s komšijama i predstavnicima iz takozvanog belog sveta. Pri tome ko god se / od stranih zvaničnika/ uputio u Potočare, zna da su u Srebrenici i oko nje i 1992 i 19993 bili ubijani Srbi. Ti zločini su utvrđeni i dokumentovani. Ali bi neki/i/ sada da se takmiče u patnji, da kaže da su Srbi stradali više od Bošnjaka i to baš na 11 Jul. Ovde se sistematski grade grandiozne predstave o kolektivu, i u obrazovanju, medijima, kulturi uopšte. Recimo, sinoć se , 11 jula, dakle, umesto podsećanja na Srebrenicu, slavila pobedu Đokovića na Vimbldonu. Klicalo se na ulici Srbiji, umesto da se barem javno tugovalo zbog Srebrenice.
Nije Vučiću taj način govora nepoznat, često ga koristio :ko tebe Srebrenicom ti njega Jasenovcem. Pored toga što je neprihvatljivo i neprilično porediti Srebrenicu i Jasenovac što je inače manir ovih dežurnih i uvek budnih boraca i borkinja protiv srpskog nacionalizma ovaj gorljivi zastupnik ideologije suočavanja sa prošlošću i zločinima koji su počinjeni „ u ime Srpskog naroda“ duguje nam odgovor na samo jedno i to jednostavno pitanje? Kada su i gde strani predstavnici koji inače redovno dolaze u Potočare došli na neki od komemorativnih okupljanja Srba u Bratuncu, Zalazju, Skelanima, Bijači i mestima na području Podrinja i Birča.
U tom kraju je tokom rata u BIH život izgubilo 3267 osoba/ pored pripadnika vojske RS stradalo je mnogo dece, žena i staraca/. Odgovor sigurno nećemo dobiti jer je i ovako postavljeno pitanje za ove ideologe isključive srpske krivice samo pokušaj neprihvatljive relativizacije srpskih zločina i nastojanja da se i dalje podržava samoviktimizacija Srba, jer oni nisu spremni da prihvate svoju moralnu krivicu i kolektivnu odgovornost zato na njihovim komemoracijama nema i neće biti i dalje predstavnika međunarodne zajednice. Toliko o poštovanju evropskih i civilizacijskih vrednosti što je inače ideološka mantra tzv. građanske i Druge Srbije koja se ne miri sa zločinom.
Za nas ostaje otvorena dilema, šta će se dugoročno sistemski dogoditi sa našim odnosom prema genocidu počinjenom nad Srbima, Romima, Jevrejima i nepoćudnim Hrvatima u Jasenovcu kada ova još jedna u nizu zaglušujućih medijskih kavalkada posvećenih pre svega odbrani lika i dela A. Vučića koji je trebao da svojom privatnom posetom i upaljenom svećom konačno osvetli mrak Jasenovca u Hrvatskoj.
Pribojavam se da će se sve odigrati kao sa svim dosadašnjim aferama i medijskim politikantskim kampanjama i ova će ubrzo nestati sa naslovnih strana a naprednjačka marketinška mašinerija već će naći povoda za plasiranje još jedne aferu u kojoj će se iznova braniti istorijska dostignuća A. Vučića i time dodatno učvršćivati za njihov opstanak neophodni kult vođe i neprikosnovenog političkog lidera u čijim je rukama sudbina Srbije ali i naš odnos prema Jasenovcu.
Ako neko temeljno poznaje srpsko-hrvatske odnose onda je to svakako Predsednik Dokumentaciono-informativnog centra Veritas Savo Štrbac zato je veoma važno sagledati trezven i racionalan način na koji je on reagovao na zabranu privatne posete A. Vučića Hrvatskoj i Jasenovcu. Osudio je neprimerene izjave Gordana Radmana ministra spoljnih poslova Hrvatske o zabrani posete A. Vučića Jasenovcu.“Niko nema pravo da tako govori o nečijim motivima, posebno o predsedniku druge države, ma kakao loši trenutno bili odnosi između Srbije i Hrvatske. Sada se najavljuju mere i kontra mere, otkazuju se već planirane posete, što nije dobro. Ne trebaju nam takve tenzije, trebalo bi stati na loptu. Srbija i Hrvatska će i dalje morati da žive jedna pored druge“.
Nakon trideset godina od završetka krvavog i tragičnog građanskog rata u Hrvatskoj i najvećeg etničkog čišćenja srpskog naroda kao autohtonog i konstuktivnog nakon Drugog svetskog rata u Evropi kao posledice zločinačke akcije Oluja došlo je vreme da konačno počnemo da pažljivo slušamo glas ljudi koji su preživeli ovu veliku golgotu srpskog naroda u novostvorenoj nezavisnoj hrvatskoj državi u kojoj je konačno rešeno srpsko pitanje.
I to naročito što smo neprestano zasuti tabloidnim medijskim aferama i kampanjama koje služe samo u dnevno političke i marketinške svrhe vladajućeg naprednjačkog režima i njihovog daljeg opstanka na vlasti.
Ostaje zato otvoreno suštinsko ,pitanje u razvoju i trajnom konstituisanju naše kulture sećanja? Kako ćemo se i na koji način u budućnosti odnositi prema genocidu počinjenom u Jasenovcu kada ova medijska halabuka i efemerna afera budu vrlo brzo otišle u nepovrat, kao i mnoge druge do sada.
Bojim se da se mnogo toga neće promeniti i da će Jasenovac ostati i dalje samo prigodan povod i tema za politikantsku i marketinšku upotrebu jer u korenu treba promeniti našu kulturnu i nacionalnu politiku da bi Jasenovac zaista postao nerazlučivi i konstutivnideo našeg nacionalnog identiteta i temeljna odrednica naše razlivene u velikoj meri neosvešćene istorijske tradicije, nacionalnog osećaja i pripadništva narodu koji u sebi nosi sećanje na tragični genocid počinjen u Jasenovcu.
Piše: Marinko M. Vučinić
Izvor: NSPM
Jadno, druže? Možda Đoković i svi naši sportisti, trebaju da saučestvuju sa belosvetskim lažima, pa u svakom govoru posle velikih pobeda pomenu i te laži kojima nas i danas uporno maltretiraju! Moraćemo izgleda da tome prilagodimo i crkveni kalendar?