Nerešena misterija rušenja u Savamali u noći 25. aprila, koja će, svi su izgledi, još dugo ostati takva, razumljivo, izaziva strah građana Beograda i drugih građana Srbije, upravo zbog tajanstvenosti koja prati tobožnju nemoć vlasti da otkrije izvršitelje sa fantomkama i, što je mnogo važnije, njihove nalogodavce. Stvar je daleko ozbiljnija od potrage za kradljivcima bakra, spomenika ili poklopaca za vodovod i kanalizaciju, ali je javnost posebno uznemirena time što se ne može primetiti kako vlast ulaže napore da reši i građanima objasni savamalsku zagonetku.
Dušan Petričić: Fantom iz Savamale (karikatura iz Politike)
Uvereni kako, valjda, bar Aleksandar Vučić, koji se meša u sva događanja u Srbiji zna šta se desilo, novinari su mu na jednoj od konferencija za medije postavili pitanje o tajanstvenom rušenju u noći 25. aprila.
Jedna njihova koleginica iz pravovernog Studija B pobunila se što se stalno pokreće to pitanje, ali je premijer smatrao kako je potrebno da odgovori na njega. Objasnio je zatim kako su ti objekti i bili predviđeni za rušenje, da tu nema ničeg spornog i nezakonitog, samo je greška „nekog idiota” što je odlučio da se to uradi tokom noći”. Sve bi, znači, bilo u redu da je „idiot” rušio po danu, a ne po mraku. Kao što se i moglo očekivati, premijer je konferenciju za medije iskoristio i kao zgodnu priliku da izgrdi novinare što uvek nastoje da postavljaju takva pitanja, ali, recimo, ne i o huliganima koji mu na fudbalskim utakmicama skandiraju uvredljive seksualne poruke.
Po svemu sudeći, premijer je bio uveren da je medije i javnost umirio pričom o „idiotu” koji je naredio rušenje noću (njegovo ime je i dan danas velika tajna), ali se zatim saznalo kako je A. Vučić u svome odgovoru pomalo štedljivo koristio istinu: rešenja o rušenju objekata u Savamali nisu bila doneta, pa je akcija „savamalskih fantoma“ bila potpuno nezakonita.
Usledila je nova konferencija za medije na kojoj je premijer, ponavljajući sopstvenu priču o „idiotu”, noćnom rušitelju (i vampiru), zamerio novinarima što se ne potrude da saznaju ko su, zapravo, vlasnici tih srušenih objekata i ispitaju na koji su način su do njih došli. (On, verovatno, ima neophodne podatke i uvid u sudske odluke, pošto je bez oklevanja naveo kako su se te imovine vlasnici domogli korupcijom, a zatim je izdavali drugima i na tome zarađivali. Pomenuo je i kako samo jedan od tih vlasnika ima 64 krivične prijave). I u svom uobičajenom maniru, Aleksandar Vučić je obogatio priču za javnost pominjući one koji su hapsili Miloševića, koji su takođe nosili fantomke, bili pripadnici Zemunskog klana, a radili za vlast. Dodao je još, valjda kao pouku, kako su im te fantomke bile osnovno sredstvo za rad
Sve u svemu – živ mi Todor, nek se drži govor, ali odgovor na pitanje: ko su bili „savamalski fantomi“ i ko ih je poslao, novinari, pa tako i srpska javnost, nisu čuli. I zbog čega se ni posle više od mesec dana ne zna ko je rešio da se ruše objekti za koje nije pravno valjanom odlukom utvrđeno da su BESPRAVNO podignuti.
Premijer se, izgleda, malo zaigrao svojom uobičajenom pričom o lopovima i korupcionašima iz doba prethodne vlasti, pa je direktor firme „Transport peroni”, kome je uništeno 400 kvadratnih metara poslovnog prostora, osećajući se oklevetanim, odlučio da ga tuži. „Nijedan objekat u Hercegovačkoj ulici nije stečen kriminalom i korupcijom!” tvrdi on, zaključujući da su premijerove izjave date kako bi se zamaglila akcija rušenja.
Ako on zaista podnese tužbu – bez obzira kako će sud postupiti po njoj – taj bi slučaj mogao pozitivno da utiče na međustranačke odnose u našoj zemlji, jer bi skrenuo pažnju na bahatu i besmislenu praksu SNS-a, čiji predsednik, funkcioneri i poslanici u Narodnoj skupštini na pitanja opozicije koja im se ne sviđaju, odgovaraju nadmeno i prezrivo, poručujući kako nemaju pravo da ih postavljaju oni koji su pokrali i opljačkali sve što su mogli.
Suvišno je, razume se, nagađati kako će sud postupiti po tužbi koja još nije podneta i možda neće ni biti. A ako se to i dogodi, veliko je pitanje neće li, zbog zauzetosti mnogobrojnim predmetima, postupak morati da se odlaže sve dok tužba ne zastari.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
