Može li „Srbija da povrati svoju dušu“?

5
1461
Vojislav Koštunica (desnno)/Foto: skrinšot Youtube

Kada su, u julu 2007. godine, u Savetu bezbednosti propali pokušaji SAD i Evropske unije da se, umesto Rezolucije 1244, u novu rezoluciju unesu bitni elementi Ahtisarijevog plana, zapadnim silama je postalo jasno da nisu uspele da utiču ni na Beograd ni na Moskvu da se prihvati Ahtisarijev plan. To je bio snažan signal zapadnim silama da započnu pripreme za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, pri čemu su u jesen 2007. godine novi pregovori pod pokroviteljstvom Trojke (SAD, EU i Rusije) poslužili zapadnim silama da dobiju dovoljno vremena da se pripreme za akciju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Politička logistika EU

Evropska unija je preuzela ulogu glavnog nosioca „koordinisane akcije“ proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova. Naime, Evropskoj uniji je pripalo da obezbedi da se na Evropskom samitu u decembru 2007. godine utvrdi osnov za priznavanje nezavisnosti Kosova i da njena misija Euleks zameni Unmik na Kosovu kako bi se UN istisnule sa Kosova. To znači da je Evropska unija davala političku logistiku za protivpravno proglašenje i priznavanje nezavisnosti Kosova, obezbedivši da njena misija Euleks bude nadležna za izgradnju državnih institucija Kosova. S druge strane, NATO je prisustvom svojih vojnika na Kosovu pružao vojnu podršku za proglašenje nezavisnosti pokrajine. Na taj način su Evropska unija i SAD podelile uloge u okviru „koordinisane akcije“ pravljenja albanske države na teritoriji Srbije.

Pregovori o statusu Kosova pod pokroviteljstvom Trojke prekinuti su, mada uslovi za prekid pregovora nisu bili ispunjeni, zato što se nije došlo do kompromisnog rešenja. Ipak, na sednici Saveta bezbednosti 19. decembra 2007. SAD i pojedine evropske države sprečile su zvaničnu inicijativu Srbije i Rusije da se pregovarački proces nastavi. Nešto ranije, pod neskrivenim pritiscima iz Vašingtona, Savet ministara EU je 14. decembra 2007. zaključio da je pregovarački proces „iscrpljen“ jer dve strane nisu došle do obostrano prihvatljivog sporazuma. „Obostrano prihvatljiv sporazum“ sa stanovišta SAD i EU podrazumevao je da Srbija pristane da se, suprotno Povelji UN, Rezoluciji 1244 i vlastitom Ustavu, odrekne Kosova. Naravno da ocena da je pregovarački proces iscrpljen otvara niz pitanja. Pre svega i posebno, postavlja se pitanje ko i kada može reći da nema više uslova za pregovore, odnosno da pregovore treba naprečac prekinuti. Ovde takvu ocenu nije iznela posrednička grupa u celini, dakle Trojka, već samo jedan njen deo, tačnije SAD i EU.

Zapravo, kako je druga runda pregovora započela, uz posredovanje Trojke, tako se i završila – u znaku jasnog američkog ultimatuma. Pre nego što su pregovori započeli, 28. septembra 2007, državni sekretar Kondoliza Rajs je izjavila: „Kako ćemo do toga doći ostaje da se vidi, ali Kosovo će biti nezavisno. Mi smo tome posvećeni.“ Pred kraj pregovora, 6. decembra u Briselu, na sastanku šefova diplomatija EU i NATO, Kondoliza Rajs je izvršila odlučujući pritisak. Zahvaljujući tome, u EU je došlo do dogovora o „koordinisanju“ nezavisnosti Kosova uz pokušaj privida „poštovanja međunarodnog prava“.

Odgovor Vlade koju sam predvodio bio je da proglasi pravno ništavnom protivpravnu i jednostranu nezavisnost Kosova, koja je proglašena 17. februara 2008. godine, i isto tako da proglasi ništavnim i sve odluke organa Evropske unije o slanju misije Euleks na Kosovo jer su predstavljale neposredno ugrožavanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Srbije. To je bio politički odgovor Evropskoj uniji, a odgovor NATO-u bio je još ranije proglašavanje vojne neutralnosti Srbije Rezolucijom Narodne skupštine iz decembra 2007. godine. Tek posle parlamentarnih izbora maja 2008. godine i preuzimanja vlasti od strane Demokratske stranke, bivši predsednik Srbije Boris Tadić je prihvatio dolazak Euleksa. To je urađeno suprotno pomenutoj skupštinskoj Rezoluciji, u kojoj se unapred utvrđuje da bi uspostavljanje predložene misije EU (Euleksa) za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije, pa samim tim i da ta misija ne može doći na teritoriju Srbije, odnosno na Kosovo, bez adekvatne odluke Saveta bezbednosti.

Da Vas podsetimo:  Srpski katastar na udaru interesnih grupa!

Evropska unija je svoje pravo lice prema Srbiji pokazala kada je postala nosilac „koordinisane akcije“ proglašenja nezavisnosti Kosova. Bez Evropske unije, samo proglašenje nezavisnosti Kosova zapravo bi istaklo nezakonitost ovog separatističkog akta. Tu bi malo značila snaga koju SAD imaju kao zaštitnik albanskog separatizma. Evropska unija se pojavila u ulozi pokrovitelja nezavisnosti Kosova da bi pokušala da prikrije činjenicu da se radi o bezakonom otimanju dela teritorije Srbije kao međunarodno priznate države. Trebalo je, zapravo, po svaku cenu izbeći povezivanje NATO agresije na Srbiju sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. A zapravo je ta veza neposredna i očigledna. Proglašenje nezavisnosti Kosova svoj početak, svoje osnove, svoj koren ima u NATO agresiji na Srbiju. I tu se računalo na ulogu Evropske unije, da ona ovu vezu između agresije i proglašenja nezavisnosti Kosova potisne što više može u drugi plan.

Zloupotrebljene integracije

Sva sredstva kojima je Evropska unija raspolagala korišćena su da bi se obezbedilo zaokruživanje nezavisnosti Kosova. Kao glavnu polugu, Evropska unija je upotrebila započete evropske integracije Srbije. Tvrdeći da je pitanje Kosova završeno, Evropska unija je upozoravala Srbiju da svaka njena politika protiv nezavisnosti Kosova može da znači da će put Srbije u EU biti prekinut. Ispostavilo se da sama ova pretnja Evropske unije više nego ubedljivo deluje na mnoge stranke u Srbiji, i da za ostvarivanje svog cilja Evropska unija samo treba da što jače vrši pritisak na Srbiju. Najteži udarac i poniženje za Srbiju predstavljalo je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom 29. aprila 2008. godine, neposredno posle jednostranog i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova. To je bio jedinstven primer u istoriji da jedna država potpisuje međudržavni sporazum sa savezom država koje su prethodno priznale postojanje druge države na njenoj teritoriji.

Zašto Evropska unija nije odmah i unapred, na početku evropskih integracija, saopštila Srbiji da ona ne vidi Srbiju u njenim postojećim granicama, već bez Kosova? Mi danas sa punim pravom tvrdimo da je Evropska unija smišljeno zloupotrebila poverenje Srbije. Zato Jelena Guskova s razlogom zaključuje: „Kada se gleda hronologija odnosa sa EU, vidi se potvrda teze da EU nije težila da primi Srbiju u svoje redove, već je činila sve da se Beograd samo složi sa postavljenim uslovima.“ (Jelena Guskova, „Kako će se Srbija dopasti EU“, Glas Rusije, novembar 2010). Drugim rečima, sadašnji odnosi Srbije i Evropske unije počivaju na zloupotrebi poverenja od strane Evropske unije. Niti Srbija može da previdi ovu zloupotrebu poverenja, niti Evropska unija može da je prikrije. Nikada nikome nije pošlo za rukom da dobre i trajne odnose gradi na zloupotrebi poverenja. To su slabi, trošni temelji na kojima se ništa ozbiljno i pouzdano ne može podići.

Neminovno se zato otvara pitanje stvarnih planova Evropske unije kada se radi o članstvu Srbije u Uniji. Jer ne treba smetnuti sa uma ozbiljno i dugo iskustvo koje države Evropske unije imaju, kao i to da one dobro znaju šta znači i koje posledice povlači za sobom zloupotreba poverenja. S opravdanim razlogom treba zapitati da li Evropska unija ovakvim odnosom prema Srbiji stvarno računa na njeno članstvo, ili je posredi politika koja će, kada se zaokruži nezavisnost Kosova, tražiti nove razloge koji sprečavaju ulazak Srbije u Uniju. Koju vrednost predstavlja Srbija, i koji doprinos ona može dati Evropskoj uniji ako je prethodno prevarena i ako joj je otet deo teritorije? Da li Evropska unija uopšte može da, kao na svog budućeg člana, računa na državu kojoj je, tokom procesa evropskih integracija, zloupotrebom poverenja i potom najotvorenijim ucenama oduzet deo teritorije? Šta će prevarena, osakaćena i ponižena Srbija bilo kome, a pogotovo Evropskoj uniji koja je odigrala glavnu ulogu u razbijanju njene državnosti? Na kraju, šta će Evropskoj uniji Srbija kao članica koja bi je stalno podsećala na ono šta joj je Unija uradila?

Da Vas podsetimo:  Srbija na začelju Evrope po vladavini prava

Večiti kandidat

Evropska unija ima razne mehanizme da spreči ulazak Srbije u svoje članstvo. Primer Turske, koja je večiti kandidat za ulazak u EU, to najbolje pokazuje. Niko više ne uzima ozbiljno ni pomisao da će Turska stvarno postati članica Unije. Danas se već i Evropska unija i Turska prave da proces približavanja ide svojim tokom, dok u isto vreme Nemačka saopštava da će umesto članstva ponuditi Turskoj privilegovano partnerstvo. Evropska unija može obećavati Srbiji članstvo sve dok Srbija bude ispunjavala sve njene zahteve koji vode zaokruživanju nezavisnosti Kosova, a zatim obećanja o ulasku u Evropsku uniju pod raznim izgovorima mogu biti zamrznuta ili suspendovana.

Druga mogućnost je da se Srbija zaustavi na ovom putu samouništenja i stavi tačku na ispunjavanje zahteva Evropske unije za stvaranje nezavisne države Kosovo. To bi značilo novu državnu politiku koja je spremna da započne proces redefinisanja odnosa između Srbije i Evropske unije, obustavljanje evropskih integracija i uspostavljanje, na zdravim temeljima, realnih odnosa između Srbije i EU. Ključno je pitanje da li Srbija ima snage da sadašnji podanički odnos prema Evropskoj uniji zameni novim odnosom, u kojem će Srbija bez ustezanja i kolebanja insistirati na uvažavanju i poštovanju svog teritorijalnog integriteta, kao što nijedna država članica Evropske unije nikada i nipošto ne dozvoljava da se dovede u pitanje njen teritorijalni integritet.

Treća realna mogućnost je da dođe do temeljnog preuređenja ili samourušavanja Evropske unije mnogo pre nego što to sada izgleda. Najveći izazov za opstanak Evropske unije predstavlja nagoveštena namera Britanije da raspiše referendum o ostanku u EU. S obzirom na specifičan uticaj koji Britanija ima, njen izlazak iz Evropske unije imao bi dramatičnije posledice po Uniju nego što je to tek izlazak jedne države iz nje. Radikalna promena ili samourušavanje Evropske unije mogu se dakle dogoditi i pre konačnog raspleta odnosa između Srbije i Unije, odnosno između Beograda i Prištine.

U svakom slučaju, pokazuje se da odnos Srbije prema Evropskoj uniji određuje njenu budućnost, a u krajnjem slučaju određuje i odnos Srbije prema samoj sebi, prema svojoj teritoriji i prema svom narodu. Stvari su daleko složenije i zbog toga što je Evropska unija postala simbol dobrog života u Srbiji i privlačan cilj za narod, koji je već više od dve decenije u sukobu sa zapadnim svetom.

Rezultat agresije

Međutim, mnoge stvari izlaze na površinu, počev od ucenjivačkog stava Evropske unije prema Srbiji koji poprima drastične razmere, do duboke krize koja potresa samu Evropsku uniju. Samim tim postaje sve vidljivije i jasnije da se Srbija suočava sa pitanjem da li će nastaviti da ide putem samoobmanjivanja, koji postaje sve očigledniji, ili će se okrenuti, pogledati u oči istini, shvatiti pravu ulogu Evropske unije i, u skladu sa svojim stvarnim interesima, zauzeti stav prema njoj. Kada se stvari do kraja izoštre, postavlja se pitanje: da li Srbija može da pristane na konačne rezultate agresije koju je NATO izveo 1999. godine? Iz te agresije proizašlo je proglašenje nezavisnosti Kosova i ta agresija ostaje osnova na kojoj se gradi nezavisnost Kosova. Otuda pred Srbijom konačno stoji izbor: ili da se i dalje samoobmanjuje, da zaboravi agresiju nad sobom i prihvati nešto što je plod te agresije – nezavisnost Kosova, ili da ne prihvati nezavisnost Kosova i time da se ne pomiri sa onim što joj je prethodilo, sa natovskom agresijom na Srbiju.

S druge strane, uloga Evropske unije je da se, ako je to moguće, nikada ne postavi ovo jednostavno pitanje. Umesto njega, Evropska unija nameće Srbiji drugu vrstu razmišljanja i rešenja. Po tom rešenju, Kosovo je prošlost, a Evropska unija budućnost. Srbija treba da se odrekne prošlosti i Kosova i da se okrene evropskoj budućnosti. Odricanje od prošlosti podrazumeva preduzimanje jasnih koraka u priznanju nezavisnosti Kosova. Pošto je nezavisno Kosovo projekat Evropske unije i kako ono treba potpuno da se ostvari tek u budućnosti, onda i Srbija, time što se okreće Evropskoj uniji i budućnosti, treba da bude glavni saučesnik u zaokruživanju nezavisnosti Kosova.

Da Vas podsetimo:  Koliko će nas "koštati" prevremeni izbori?

Srbija bi na taj način i suštinski gledano, postala država koja nema prošlost, država koja se svoje prošlosti odrekla. To je eksperiment koji još nikada nije izvršen i Srbija je verovatno prva na kojoj se ova surova operacija vrši, i to bez anestezije. Svaka evropska država je i te kako ponosna na svoju prošlost i ni od jedne se ne traži da prošlost zaboravi, da je se odrekne i da se okrene isključivo budućnosti. Država bez prošlosti je prazna, gola ledina na kojoj sve započinje iznova i ispočetka. Moguće je graditi novu državu na goloj ledini, praktično bez prošlosti, ali nije moguće ukinuti prošlost već postojećoj i staroj državi. Neraskidiva je veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jedne države. Upravo u toj vertikali sastoji se identitet jedne države i jednog naroda. Država koja ukida svoju prošlost zapravo ukida svoj identitet, a to znači da nestaje sa političke karte i pravi mesto onim državnim tvorevinama koje jasan identitet poseduju. Možda nema besmislenije novostvorene fraze od one prema kojoj treba zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti. To u prevodu na jezik zdravog razuma znači zalagati se za samoukidanje naroda i države.

Splet istorijskih uslova po pravilu se usredsređuje na tačku u kojoj se jedna država ili uzdiže ili pada. U ovom trenutku, sticajem niza okolnosti, pitanje odnosa prema Evropskoj uniji jeste ona tačka na kojoj će ili doći do sloma Srbije ili do njenog uspona i obnove, odnosno pokazivanja snage da smo država i narod koji mogu da odbrane svoje suštinske interese. Evropska unija je postavila i ozvaničila uslove koji doslovno traže od Srbije samoukidanje. Puna normalizacija odnosa Srbije i nezavisne države Kosovo, što na kraju podrazumeva i prijem Kosova u Ujedinjene nacije, ključni je uslov Evropske unije za nastavak evropskih integracija. Na političkom i moralnom planu, ove uslove prati savet Evropske unije da, kao što je već rečeno, odbacimo prošlost i da svoj pogled usmerimo samo u svetlu evropsku budućnost.

Srbija mora jasno da odgovori na ove zahteve Evropske unije. Ako odgovori pozitivno i nastavi da ispunjava uslove Unije, sledi državni i nacionalni slom zemlje. Biće u tome i nešto od osvete mnogih istorijskih neprijatelja Srbije za sve poraze koje su u istoriji od Srbije pretrpeli. Niko osim Srbije u tom slučaju neće biti kriv za njeno samouništenje. Evropska unija je mogla jednom, ili više puta da zloupotrebi poverenje Srbije, ali ako Srbija, uprkos svemu, i dalje istrajava na tom putu samoobmanjivanja, onda su to njen izbor, njena odluka i njena sudbina.

Naravno da su danas potrebni ogroman napor, volja i razboritost da bi se promenio započeti put evropskih integracija Srbije i da se zemlja okrene sebi i svojim interesima. Upravo u tom poduhvatu sastoji se državotvorna politika koja uspostavlja valjan put kojim Srbija treba da ide.

Da li Srbija ima snage za ovaj poduhvat? Može li da izađe iz zamke u koju je upala i da se otrgne od slatkorečivih i lažnih obećanja Evropske unije? Upravo nam iskustvo iz naše prošlosti, one iste koju bi Evropska unija da ukine, govori da je Srbija pronalazila i sabirala svoju pravu snagu kada su prilike izgledale i gore i beznadežnije nego danas. Zato suštinsko pitanje danas glasi hoće li Srbija pronaći svoju dušu i još jednom preokrenuti tok svoje istorije uspostavljanjem državotvorne politike koja će zameniti vladajuću politiku razbijanja države i zatiranja njenog identiteta.

* Vojislav Koštunica, „Srbija da povrati svoju dušu“, Pečat, 13. mart 2013. „Kurir“, br. 273, Beograd, 23. mart 2013.

IN4S

5 KOMENTARA

  1. Може, ако допустите и онима које држите у сенци да се изгласе. Искрених срца попут истог монашког и оштрих умова попут оштрице катане бивају међу вама, ходају, мисле и носе плод тих мисли, решења, који би створили тачку окретнице, само нико не жели да их бере, нико не жели да чује. Како вам не досаде те једне те исте пароле, како се не окренете већ једном тихима, који стоје као да постоје и посматрају, тихо, будним оком све. Као што је госпођица/госпођа Косовка рекла, потребно је више слоге, само више праве вере у праве људе и Бога, а мудрости не треба више него што је међу нама, јер мудрост ништа не значи ако је игноришете. Потребно је више храбрости, да дате онима шансу који ће вас заиста извући из живог блата, више међусобног поверења и поготову у оне који стварно желе да промене, више подршке нама који имамо и понеко решење, више истинског труда свих у делима. Тврдоглавост је велики проблем, огроман и неутралност када су потребна дела. Не занима ме ко је интелигентнији или глупљи, ни ко је бољи или лошији, респекат се увек истим словима пише, своју длаку не мења. А свим оштроумним сенкама: Не чекајте ново доба, да све прође, не чекајте сутра, да нови дан сване, нађимо се под истим звезданим небом, да би освануло светлије сутра, светлије од предходних сунца које је грејало задовољна лица Срба. Учимо једни друге, надоградимо једни друге. Кренимо што пре, посла је на претек. Дужни смо то једни другима, барем дужни својим потомцима. Нека нас инспиришу мали хероји, млади јунаци који у свакодневници спашавају животе, који су спремни да жртвују своју живот за беспомоћно дете у набујалој реци. Да растемо можемо само једни уз друге. Нек не остану само речи празне, патетичне, речи једног поете из нужде, нека се претвори у промену, темељ су промене, а не речи, не апели, само су погон, да се почне са каменом темељцем. Свако од нас може нешто да промени у малим количинама, сажете чине огроман талас који се слама и оставља зарезане утиске могућег. Може ли Србија да поврати душу? Могла је и моћи ће, зато што нисмо схватили, да смо сви ми душа њена. Ако не можемо себе да повратимо, повратимо једни друге узајамно, ако не можемо себе да покренемо, помозимо једни другима, душа је енергија, а енергија настаје само радом, да ли на систему, да ли на нама свима. Не очекујмо реинкарнацију, јер оно што допустимо да изумре, препородити се никада не може.

  2. Posle cetiri godine ponovo citam tekst. Ovakva sagledavanja su i tada i sada mudra i tacna. Podseca me na poslednje obracanje Milosevica. Milosevic je u svom izlaganju o buducim promenama u Srbiji posle 5 oktobra rekao sazeto i tacno sta Srbiju ocekuje u narednim godinama…..Posle trinaest godina Kostunica pise o svojim predvidjanjima i konstatacijama. Pored svih ustupaka Srbije i materijalnog cerupanja Srbije (privatizacije fabrika i banaka) i osiromasenja stanovnistva Srbije, mi smo i dalje u tunelu a svetla niotkuda. Lazi i samo lazi zamracuju i prave izmaglicu, odnosno prave privid situacije da ce mozda ,,neko da resi,, i da nam bude bolje i pravednije resenje situacije u koju su nas gurnuli a neki od nas im svojski pomogli za novac. Ostvaruje se stari sistem ,,sto Sbiji gore to bolje za Zapad,,. SAMO treba da se saglasimo i mi sami otpisemo Kosovo i Metohiju,a vec sutra mozda i Vojvodina, prekosutra Raska oblast. E onda smo bas po meri demokratske EU i Amerike.Tada smo prave demokrate odnosnonaprivili smo presedan u istoriji ali to rade sami sebi samo BUDALE.

  3. Sve to što je izjavio,su obične laži i demagogija.Kada se malo bolje pogleda u problem,videćemo da se želi sakriti prava istina,o kojoj ovi ne žele da se čak ni nasluti.A istina je da su komunisti 1944 okupirali Srbiju,sa ciljem razbijanja Srbije,kako nas nazvaše hegemonima,na štetu okolnih bratskih naroda,šiptara,hrvata,bugara i ostalih,baš po ideji njihovog k.Marksa,da treba sve slovene obrisati sa zemlje a među njima prvo Srbe.Na toj ideji je bio i zakazan Berlinski kongres kom.partije.Pošto su roditelji sa fotografije gore prisutnih,bili veliki titovi komunisti,obojica su imali nameru da otvoreno sakriju,početak problema KIM.A šta su to sakrili,da su njini roditelji,podržali tita u odvajanju KIM uz podršku njine komunističke skupštine 1974.Znači prvo je planski rasparčana Srpska teritorija,pa zakonom u skupštini izglasana 1974,a prethodno,je sva manastirska zemlja na KIM,oduzeta srpskoj crkvi.Zaboraviše da kažu,da su roditelji ovih sa gornje fotografije,uz tita zabranili Srbima izbeglim sa Kosova za vreme rata da se vrate na Kosovo,a to opet zakonom iz 1946.zaboraviše da kažu,da taj zakon komunisti nisu hteli ukinuti do dolaska za predsednioka vlade Z.Đinđića.Da nisu hteli povratiti otetu manastirsku zemlju Srpskoj crkvi.Ta zemlja je posle rata prešla u vlasništvo šiptara na razne načine.Te priče o srpskoj prodaji zemlje su donekle tačne ali samo iz razloga ne mogućnosti opstanka,zbog planske komunističke predaje KIM šiptarima od strane komunista.Tako da su sakrili ono glavno da kažu,kako je došlo do tog problema.Da pomenem i vreme ambasadorovanja Vladetinog,koliko je mislio o Srbima,ali o tom drugi put.Da pitamo Tog Koštunicu,što ne bi šestog oktobra,šta bi sa lustracijama,šta bi sa promenama,kako to osta sve isto.Ko to ostavi ne dirnutu udbu i kos,njih niko i ne pomenu.Ko postavi na vlast sve njih komunističku decu .Ko donese zakon,da se opljačka država a da to bude sve po zakonu,koji su sproveli opet sinovi titovih komunista,drugih nije bilo.Ovo iz razloga da se istina ne zaboravi,ma koliko to oni pokušavali.Uzroci se moraju znati da bi se rešavale posledice.Dok je onog faraonskog groba naj većem Srbomrscu titu u sred berograda,dotle će biti sve isto.Samo onog dana kada se neko osvesti i to smeće počisti sa srpske zemlje počeće pomak sa mrtve tačke.Do tada,sve će biti,ČISTA PREVARA.U Srbiji je istina zabranjena,danas je sve isto kao i 1944,ISTINA JE ZABRANJENA.GDE GOD SE BUDE POJAVIO NEKO OD ONIH KOPJI SU BILI NA VLASTI,JE DEO PREVARE.Oni koji su doveli do ovoga ne mogu ovo rešavati,samo oni koji sa komunistima i komunizmom su bili u koliziji,mogu nešta menjati,sve ostalo je prevara.Ko god je bio makar dan komunista,je inficiran,da tu leka nema u medicini.

  4. Boze pameti, mudrosti i strpljenja i Srbija ce ocuvati svoju hiljadama godina staru proslost. Srbi smo europski Indijanci, zato nas zapad mrzi, ne mze zapad reci da ima najstariju demokratiju a prepisivati iz zakona Srpskog cara Dusana. Zapadu vise od nas takvih smeta nasa ljubav prema Bogu, nas odnos do porodice, ipak smo mi tradicionalan narod. Uprkos svim novitetima nas narod drzi obicaje iz predhrsanskog vremena sto znaci da imamo veoma cvrstu povezanost sa prosloscu. To sto nasi politicari na zapadu cuju guposti pa ih kao papagaj ponavljaju i trude se a ni sami ne veruju, da nas ubede da su Kosovski boj mit i nasa proslost kamen spoticaja za bogatu buducnost, to ce njih proci. Naucili su oni retoriku govora al nisu shvatili da se latinima i germanima ne sme verovati ni kad poklone nose. Cilj zapada je unistiti veru u svakom coveku, covek po njihovoj zamisli nesme biti osecajan, nesme verovai u Boga jer je to po zapadnim vrednostima bolest, nesme detetu dati pol na rodjenju, nesme verovati da dete ima oca i majku vec roditelja broj 1 i broj 2. Zapad uz pomoc NATO zlocinaca priprema ustolicenje zweri. Njima smeta svaki krst pa i onaj drveni na nasim grobljima zato su coravi i gluvi kad nam siptari i ostali ruse grobove i zatiru kosti pokojnika.
    Samo nam treba vise sloge, vere i mudrosti, strpiti se jos malo jer njihovo vreme istice. To se vidi i po njihovoj sve vecoj nervozi i agresiji, aroganci i bezdusnosti.
    Srecan Vaskrs svima nama!

    • Gospođo ili gospođice,problem se nalazi u Srbiji u Beogradu.Prvo se treba izbaciti ona džukela iz Beograda kome su Srbski neprijatelji komunisti podigli faraonski spomenik,pa tek onda se rešava dalje.Dobar domaćin,prvo počisti svoje dvorište,pa tek onda priča o drugom.Inače,kada je veliki NJegoš trebao početi borbu protiv turaka,prvo je očistio poturice.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime