Može li „Srbija da povrati svoju dušu“?

Kada su, u julu 2007. godine, u Savetu bezbednosti propali pokušaji SAD i Evropske unije da se, umesto Rezolucije 1244, u novu rezoluciju unesu bitni elementi Ahtisarijevog plana, zapadnim silama je postalo jasno da nisu uspele da utiču ni na Beograd ni na Moskvu da se prihvati Ahtisarijev plan. To je bio snažan signal zapadnim silama da započnu pripreme za jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, pri čemu su u jesen 2007. godine novi pregovori pod pokroviteljstvom Trojke (SAD, EU i Rusije) poslužili zapadnim silama da dobiju dovoljno vremena da se pripreme za akciju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Politička logistika EU

Evropska unija je preuzela ulogu glavnog nosioca „koordinisane akcije“ proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova. Naime, Evropskoj uniji je pripalo da obezbedi da se na Evropskom samitu u decembru 2007. godine utvrdi osnov za priznavanje nezavisnosti Kosova i da njena misija Euleks zameni Unmik na Kosovu kako bi se UN istisnule sa Kosova. To znači da je Evropska unija davala političku logistiku za protivpravno proglašenje i priznavanje nezavisnosti Kosova, obezbedivši da njena misija Euleks bude nadležna za izgradnju državnih institucija Kosova. S druge strane, NATO je prisustvom svojih vojnika na Kosovu pružao vojnu podršku za proglašenje nezavisnosti pokrajine. Na taj način su Evropska unija i SAD podelile uloge u okviru „koordinisane akcije“ pravljenja albanske države na teritoriji Srbije.

Pregovori o statusu Kosova pod pokroviteljstvom Trojke prekinuti su, mada uslovi za prekid pregovora nisu bili ispunjeni, zato što se nije došlo do kompromisnog rešenja. Ipak, na sednici Saveta bezbednosti 19. decembra 2007. SAD i pojedine evropske države sprečile su zvaničnu inicijativu Srbije i Rusije da se pregovarački proces nastavi. Nešto ranije, pod neskrivenim pritiscima iz Vašingtona, Savet ministara EU je 14. decembra 2007. zaključio da je pregovarački proces „iscrpljen“ jer dve strane nisu došle do obostrano prihvatljivog sporazuma. „Obostrano prihvatljiv sporazum“ sa stanovišta SAD i EU podrazumevao je da Srbija pristane da se, suprotno Povelji UN, Rezoluciji 1244 i vlastitom Ustavu, odrekne Kosova. Naravno da ocena da je pregovarački proces iscrpljen otvara niz pitanja. Pre svega i posebno, postavlja se pitanje ko i kada može reći da nema više uslova za pregovore, odnosno da pregovore treba naprečac prekinuti. Ovde takvu ocenu nije iznela posrednička grupa u celini, dakle Trojka, već samo jedan njen deo, tačnije SAD i EU.

Zapravo, kako je druga runda pregovora započela, uz posredovanje Trojke, tako se i završila – u znaku jasnog američkog ultimatuma. Pre nego što su pregovori započeli, 28. septembra 2007, državni sekretar Kondoliza Rajs je izjavila: „Kako ćemo do toga doći ostaje da se vidi, ali Kosovo će biti nezavisno. Mi smo tome posvećeni.“ Pred kraj pregovora, 6. decembra u Briselu, na sastanku šefova diplomatija EU i NATO, Kondoliza Rajs je izvršila odlučujući pritisak. Zahvaljujući tome, u EU je došlo do dogovora o „koordinisanju“ nezavisnosti Kosova uz pokušaj privida „poštovanja međunarodnog prava“.

Odgovor Vlade koju sam predvodio bio je da proglasi pravno ništavnom protivpravnu i jednostranu nezavisnost Kosova, koja je proglašena 17. februara 2008. godine, i isto tako da proglasi ništavnim i sve odluke organa Evropske unije o slanju misije Euleks na Kosovo jer su predstavljale neposredno ugrožavanje teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka Srbije. To je bio politički odgovor Evropskoj uniji, a odgovor NATO-u bio je još ranije proglašavanje vojne neutralnosti Srbije Rezolucijom Narodne skupštine iz decembra 2007. godine. Tek posle parlamentarnih izbora maja 2008. godine i preuzimanja vlasti od strane Demokratske stranke, bivši predsednik Srbije Boris Tadić je prihvatio dolazak Euleksa. To je urađeno suprotno pomenutoj skupštinskoj Rezoluciji, u kojoj se unapred utvrđuje da bi uspostavljanje predložene misije EU (Euleksa) za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije, pa samim tim i da ta misija ne može doći na teritoriju Srbije, odnosno na Kosovo, bez adekvatne odluke Saveta bezbednosti.

Evropska unija je svoje pravo lice prema Srbiji pokazala kada je postala nosilac „koordinisane akcije“ proglašenja nezavisnosti Kosova. Bez Evropske unije, samo proglašenje nezavisnosti Kosova zapravo bi istaklo nezakonitost ovog separatističkog akta. Tu bi malo značila snaga koju SAD imaju kao zaštitnik albanskog separatizma. Evropska unija se pojavila u ulozi pokrovitelja nezavisnosti Kosova da bi pokušala da prikrije činjenicu da se radi o bezakonom otimanju dela teritorije Srbije kao međunarodno priznate države. Trebalo je, zapravo, po svaku cenu izbeći povezivanje NATO agresije na Srbiju sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. A zapravo je ta veza neposredna i očigledna. Proglašenje nezavisnosti Kosova svoj početak, svoje osnove, svoj koren ima u NATO agresiji na Srbiju. I tu se računalo na ulogu Evropske unije, da ona ovu vezu između agresije i proglašenja nezavisnosti Kosova potisne što više može u drugi plan.

Zloupotrebljene integracije

Sva sredstva kojima je Evropska unija raspolagala korišćena su da bi se obezbedilo zaokruživanje nezavisnosti Kosova. Kao glavnu polugu, Evropska unija je upotrebila započete evropske integracije Srbije. Tvrdeći da je pitanje Kosova završeno, Evropska unija je upozoravala Srbiju da svaka njena politika protiv nezavisnosti Kosova može da znači da će put Srbije u EU biti prekinut. Ispostavilo se da sama ova pretnja Evropske unije više nego ubedljivo deluje na mnoge stranke u Srbiji, i da za ostvarivanje svog cilja Evropska unija samo treba da što jače vrši pritisak na Srbiju. Najteži udarac i poniženje za Srbiju predstavljalo je potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom 29. aprila 2008. godine, neposredno posle jednostranog i protivpravnog proglašenja nezavisnosti Kosova. To je bio jedinstven primer u istoriji da jedna država potpisuje međudržavni sporazum sa savezom država koje su prethodno priznale postojanje druge države na njenoj teritoriji.

Zašto Evropska unija nije odmah i unapred, na početku evropskih integracija, saopštila Srbiji da ona ne vidi Srbiju u njenim postojećim granicama, već bez Kosova? Mi danas sa punim pravom tvrdimo da je Evropska unija smišljeno zloupotrebila poverenje Srbije. Zato Jelena Guskova s razlogom zaključuje: „Kada se gleda hronologija odnosa sa EU, vidi se potvrda teze da EU nije težila da primi Srbiju u svoje redove, već je činila sve da se Beograd samo složi sa postavljenim uslovima.“ (Jelena Guskova, „Kako će se Srbija dopasti EU“, Glas Rusije, novembar 2010). Drugim rečima, sadašnji odnosi Srbije i Evropske unije počivaju na zloupotrebi poverenja od strane Evropske unije. Niti Srbija može da previdi ovu zloupotrebu poverenja, niti Evropska unija može da je prikrije. Nikada nikome nije pošlo za rukom da dobre i trajne odnose gradi na zloupotrebi poverenja. To su slabi, trošni temelji na kojima se ništa ozbiljno i pouzdano ne može podići.

Neminovno se zato otvara pitanje stvarnih planova Evropske unije kada se radi o članstvu Srbije u Uniji. Jer ne treba smetnuti sa uma ozbiljno i dugo iskustvo koje države Evropske unije imaju, kao i to da one dobro znaju šta znači i koje posledice povlači za sobom zloupotreba poverenja. S opravdanim razlogom treba zapitati da li Evropska unija ovakvim odnosom prema Srbiji stvarno računa na njeno članstvo, ili je posredi politika koja će, kada se zaokruži nezavisnost Kosova, tražiti nove razloge koji sprečavaju ulazak Srbije u Uniju. Koju vrednost predstavlja Srbija, i koji doprinos ona može dati Evropskoj uniji ako je prethodno prevarena i ako joj je otet deo teritorije? Da li Evropska unija uopšte može da, kao na svog budućeg člana, računa na državu kojoj je, tokom procesa evropskih integracija, zloupotrebom poverenja i potom najotvorenijim ucenama oduzet deo teritorije? Šta će prevarena, osakaćena i ponižena Srbija bilo kome, a pogotovo Evropskoj uniji koja je odigrala glavnu ulogu u razbijanju njene državnosti? Na kraju, šta će Evropskoj uniji Srbija kao članica koja bi je stalno podsećala na ono šta joj je Unija uradila?

Večiti kandidat

Evropska unija ima razne mehanizme da spreči ulazak Srbije u svoje članstvo. Primer Turske, koja je večiti kandidat za ulazak u EU, to najbolje pokazuje. Niko više ne uzima ozbiljno ni pomisao da će Turska stvarno postati članica Unije. Danas se već i Evropska unija i Turska prave da proces približavanja ide svojim tokom, dok u isto vreme Nemačka saopštava da će umesto članstva ponuditi Turskoj privilegovano partnerstvo. Evropska unija može obećavati Srbiji članstvo sve dok Srbija bude ispunjavala sve njene zahteve koji vode zaokruživanju nezavisnosti Kosova, a zatim obećanja o ulasku u Evropsku uniju pod raznim izgovorima mogu biti zamrznuta ili suspendovana.

Druga mogućnost je da se Srbija zaustavi na ovom putu samouništenja i stavi tačku na ispunjavanje zahteva Evropske unije za stvaranje nezavisne države Kosovo. To bi značilo novu državnu politiku koja je spremna da započne proces redefinisanja odnosa između Srbije i Evropske unije, obustavljanje evropskih integracija i uspostavljanje, na zdravim temeljima, realnih odnosa između Srbije i EU. Ključno je pitanje da li Srbija ima snage da sadašnji podanički odnos prema Evropskoj uniji zameni novim odnosom, u kojem će Srbija bez ustezanja i kolebanja insistirati na uvažavanju i poštovanju svog teritorijalnog integriteta, kao što nijedna država članica Evropske unije nikada i nipošto ne dozvoljava da se dovede u pitanje njen teritorijalni integritet.

Treća realna mogućnost je da dođe do temeljnog preuređenja ili samourušavanja Evropske unije mnogo pre nego što to sada izgleda. Najveći izazov za opstanak Evropske unije predstavlja nagoveštena namera Britanije da raspiše referendum o ostanku u EU. S obzirom na specifičan uticaj koji Britanija ima, njen izlazak iz Evropske unije imao bi dramatičnije posledice po Uniju nego što je to tek izlazak jedne države iz nje. Radikalna promena ili samourušavanje Evropske unije mogu se dakle dogoditi i pre konačnog raspleta odnosa između Srbije i Unije, odnosno između Beograda i Prištine.

U svakom slučaju, pokazuje se da odnos Srbije prema Evropskoj uniji određuje njenu budućnost, a u krajnjem slučaju određuje i odnos Srbije prema samoj sebi, prema svojoj teritoriji i prema svom narodu. Stvari su daleko složenije i zbog toga što je Evropska unija postala simbol dobrog života u Srbiji i privlačan cilj za narod, koji je već više od dve decenije u sukobu sa zapadnim svetom.

Rezultat agresije

Međutim, mnoge stvari izlaze na površinu, počev od ucenjivačkog stava Evropske unije prema Srbiji koji poprima drastične razmere, do duboke krize koja potresa samu Evropsku uniju. Samim tim postaje sve vidljivije i jasnije da se Srbija suočava sa pitanjem da li će nastaviti da ide putem samoobmanjivanja, koji postaje sve očigledniji, ili će se okrenuti, pogledati u oči istini, shvatiti pravu ulogu Evropske unije i, u skladu sa svojim stvarnim interesima, zauzeti stav prema njoj. Kada se stvari do kraja izoštre, postavlja se pitanje: da li Srbija može da pristane na konačne rezultate agresije koju je NATO izveo 1999. godine? Iz te agresije proizašlo je proglašenje nezavisnosti Kosova i ta agresija ostaje osnova na kojoj se gradi nezavisnost Kosova. Otuda pred Srbijom konačno stoji izbor: ili da se i dalje samoobmanjuje, da zaboravi agresiju nad sobom i prihvati nešto što je plod te agresije – nezavisnost Kosova, ili da ne prihvati nezavisnost Kosova i time da se ne pomiri sa onim što joj je prethodilo, sa natovskom agresijom na Srbiju.

S druge strane, uloga Evropske unije je da se, ako je to moguće, nikada ne postavi ovo jednostavno pitanje. Umesto njega, Evropska unija nameće Srbiji drugu vrstu razmišljanja i rešenja. Po tom rešenju, Kosovo je prošlost, a Evropska unija budućnost. Srbija treba da se odrekne prošlosti i Kosova i da se okrene evropskoj budućnosti. Odricanje od prošlosti podrazumeva preduzimanje jasnih koraka u priznanju nezavisnosti Kosova. Pošto je nezavisno Kosovo projekat Evropske unije i kako ono treba potpuno da se ostvari tek u budućnosti, onda i Srbija, time što se okreće Evropskoj uniji i budućnosti, treba da bude glavni saučesnik u zaokruživanju nezavisnosti Kosova.

Srbija bi na taj način i suštinski gledano, postala država koja nema prošlost, država koja se svoje prošlosti odrekla. To je eksperiment koji još nikada nije izvršen i Srbija je verovatno prva na kojoj se ova surova operacija vrši, i to bez anestezije. Svaka evropska država je i te kako ponosna na svoju prošlost i ni od jedne se ne traži da prošlost zaboravi, da je se odrekne i da se okrene isključivo budućnosti. Država bez prošlosti je prazna, gola ledina na kojoj sve započinje iznova i ispočetka. Moguće je graditi novu državu na goloj ledini, praktično bez prošlosti, ali nije moguće ukinuti prošlost već postojećoj i staroj državi. Neraskidiva je veza između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jedne države. Upravo u toj vertikali sastoji se identitet jedne države i jednog naroda. Država koja ukida svoju prošlost zapravo ukida svoj identitet, a to znači da nestaje sa političke karte i pravi mesto onim državnim tvorevinama koje jasan identitet poseduju. Možda nema besmislenije novostvorene fraze od one prema kojoj treba zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti. To u prevodu na jezik zdravog razuma znači zalagati se za samoukidanje naroda i države.

Splet istorijskih uslova po pravilu se usredsređuje na tačku u kojoj se jedna država ili uzdiže ili pada. U ovom trenutku, sticajem niza okolnosti, pitanje odnosa prema Evropskoj uniji jeste ona tačka na kojoj će ili doći do sloma Srbije ili do njenog uspona i obnove, odnosno pokazivanja snage da smo država i narod koji mogu da odbrane svoje suštinske interese. Evropska unija je postavila i ozvaničila uslove koji doslovno traže od Srbije samoukidanje. Puna normalizacija odnosa Srbije i nezavisne države Kosovo, što na kraju podrazumeva i prijem Kosova u Ujedinjene nacije, ključni je uslov Evropske unije za nastavak evropskih integracija. Na političkom i moralnom planu, ove uslove prati savet Evropske unije da, kao što je već rečeno, odbacimo prošlost i da svoj pogled usmerimo samo u svetlu evropsku budućnost.

Srbija mora jasno da odgovori na ove zahteve Evropske unije. Ako odgovori pozitivno i nastavi da ispunjava uslove Unije, sledi državni i nacionalni slom zemlje. Biće u tome i nešto od osvete mnogih istorijskih neprijatelja Srbije za sve poraze koje su u istoriji od Srbije pretrpeli. Niko osim Srbije u tom slučaju neće biti kriv za njeno samouništenje. Evropska unija je mogla jednom, ili više puta da zloupotrebi poverenje Srbije, ali ako Srbija, uprkos svemu, i dalje istrajava na tom putu samoobmanjivanja, onda su to njen izbor, njena odluka i njena sudbina.

Naravno da su danas potrebni ogroman napor, volja i razboritost da bi se promenio započeti put evropskih integracija Srbije i da se zemlja okrene sebi i svojim interesima. Upravo u tom poduhvatu sastoji se državotvorna politika koja uspostavlja valjan put kojim Srbija treba da ide.

Da li Srbija ima snage za ovaj poduhvat? Može li da izađe iz zamke u koju je upala i da se otrgne od slatkorečivih i lažnih obećanja Evropske unije? Upravo nam iskustvo iz naše prošlosti, one iste koju bi Evropska unija da ukine, govori da je Srbija pronalazila i sabirala svoju pravu snagu kada su prilike izgledale i gore i beznadežnije nego danas. Zato suštinsko pitanje danas glasi hoće li Srbija pronaći svoju dušu i još jednom preokrenuti tok svoje istorije uspostavljanjem državotvorne politike koja će zameniti vladajuću politiku razbijanja države i zatiranja njenog identiteta.

* Vojislav Koštunica, „Srbija da povrati svoju dušu“, Pečat, 13. mart 2013. „Kurir“, br. 273, Beograd, 23. mart 2013.

IN4S