Kažu da ima slavlja „u lokalu“ zbog toga što će „naš čovek“ dve sedmice biti „vede“ ministra prosvete! Normalno? I jeste, ako je normalno da „naš čovek“ bude važniji od naše prosvete! Čak i da „naš“ pripada našoj „geografiji“, a ne stranačkom delu iste… Jeste „naš“, ali kakva mu je „školska sprema“, kakve „kompetencije“ i „reference“?
Tačno je da ima „ranijeg rada“, biografija mu je ko nekadašnji trokrilni šifonjer. Sve „bio je“ do „bio je“. Fali samo: u prosveti… Jeste dosad bio „bez portfelja“ i posle dve sedmice opet će biti, ali i koji će mu? Kakve veze imaju raniji „portfelji“, imaocima sadašnjih? Tako da nema spora kako „Može on (i) to!“. Pitanje je samo: kako ili koliko? Zar „na lageru“, ali van stranke, a tek u prosveti van njegove i one druge, nema nekog ko bi mogao bolje, jače, više…?
Ministarstvo prosvete predstavlja zadnju rupu na svirali, tako da se uredno utrapljuje socijalistima. I njihov ministar ladno pušta niz vodu, za razliku od „ministarstava sile“, i !Ne dam Gašića!“. Tako da je pitanje šta prosveta ima, od toga što „pripada socijalistima“? A tek, šta imaju društvo i država!? Manje je važno šta imaju socijalisti, jesu li prepoznatljivi po tome što vode prosvetu? I bez, „Vračara“? Tako da nije samo njihova stvar što, mada neosporno stara i navodno ozbiljna stranka, nemaju u svakom trenutku spisak ljudi, spremnih da „uskoče“ na odgovarajuća mesta. Ili što će Dačić dve sedmice kalkulisati kome u „pokojnoj“ biografiji ili živom „siviju“, pristalicama koje žive i u prošlosti…, dobro dođe zvučno ime „ministar prosvete“. Prvi put pripadajuće, jednom Dositeju!
Ali jedino što im je ostalo od „socijalistička“ (što bez prava drže u nazivu), nasleđeno je od druga Staljina: „Mi smo ljudi, posebnog kova!“. Spremni i za svaki „portfelj“, bez premišljanja i ustručavanja. Bez sećanja na prethodnike, koje uvažava pisana i nepisana istorija. I pomisli na sve učitelje, nastavnike, profesore svih rangova zaključno sa akademicima. Normalno i na „decu“, odnosno budućnost Srbije… Što bi? Ako su „naši“, to će im biti normalno. A ako nisu, ko ih… šiša!
Tako da se drug Lenjin zadovoljno smeška, u paklu. Ostvaren je njegov san: države u kojoj i svaka kuvarica, konobar… mogu biti ministar! Ako se ne seća da je mislio na nešto drukčije od ove naše: besprekorno funkcionalnu i uz to jednostavnu i jeftinu, sat koji se ne mora svaki čas navijati…
autor:Radovan Marjanović
