Ugazila sam sasvim slučajno u kanal TV Pink i videla kako nam se sa velikog ekrana drži lekcija o empatiji.
Priča nam o empatiji osoba kojoj je jedna krivična prijava (odbačena) bila dovoljna da se pretvori u apologetu taloga koji sa razglasa majci mrtvog deteta pušta stihove „pošla majka da potraži sina“.
či nas, eto, ta osoba, šta je empatija i kako je nemamo, kako treba da je vratimo i kako smo je izgubili. Da bez nje nismo ljudi i da bez nje ne postojimo.
No, zbilja, šta je empatija i zašto je dođavola toliko nemamo?
Kada najveću komemoraciju u istoriji Novog Sada nazoveš debaklom, skupom koji za cilj ima nasilje i haos, a na kome stotinu hiljada ljudi stoji ćutke i lije suze?
Da li zaista ne saosećaš ili je uloga jastučeta između guzice onog gore i njegove fotelje zaista tvoja životna, te stoga svesno i racionalno percipiraš sredstva kao nešto što se ne bira? Gde je empatija kada horda „veseljaka“ slavi i puca od veselja što je majka ostala bez deteta?
Da li ona zaista ne postoji ili je ograda koja deli „veseljake“ i „tužnjake“ premalo simbolična, a previše masna, pa ti kao slova zamašćena bode oči, ali ne i srce? Da li horda glava koja odzvanjaju od praznoće stojeći u cipelama koje nikad nisu, niti će biti sposobne da obuju tuđe – empatiju ne oseća urođeno ili stiče tu supernemoć onog momenta kada masna ruka u njihov nemasni dlan ostavi naš novac? Znamo da kupuje sve, ali ostane li bar nešto u tom srcu?
Da li je empatija u svoj svojoj lepoti i plemenitosti sedela za onim stolom u porodici Firić gde su se onomad, posle kobnog dana, zadesili gospodari svetla i tame? Da li je empatija makar iritantno poput komarca pred spavanje prozujala pored njihovih glava ono kad je otac nastradale govorio kako je pad nadstrešnice teroristički akt, ili kad su Bogdana na sahranu oca odveli sa lisicama na nogama, a Ani polomili vilicu ispred prostorija SNS-a?
Da li bol majke što je izgubila dete iščezne poput, kako se beše zove onaj… a da, Vladimir Cvijan, ili je u grudima osećamo i onog momenta dok istu tu majku nazivamo kurvom, plaćenicom i ustaškinjom, samo uspemo nekako da je suzbijemo jer emocije su za svilene pederčiće™ a mi to, oh zaboga miloga, nikako nismo?
Sedi li empatija pored, na betonu, tik uz glave onih koje čvrsta ruka hrabrog policajca bije jer su se usudili da učine nezamislivo i zaćute na prokletih 16 minuta? Gleda li ta empatija sa betona u oči mučenog Milomira Jaćimovića dok ga snaga reda vaspitava udarcima kako mu više nikada ne bi palo na pamet da se ubije.
Gleda li empatija ispred skupštine Mrdića i pita „Zaista Uglješa, zaista?“ I gde je tačno bila empatija onog dana kada je u studiju Miloš Vučević izrekao one velike reči kako se država ne može srušiti zbog 15 ljudi koji su poginuli, moš misliti, jaka stvar. Ima li empatije u foteljama, zatvorima, naredbama i na kamerama? Da li je ikada osećamo ili smo navikli da je ignorišemo?
A da li kojim slučajem pre nego što opljujemo svakog ko se na ulici nije pridružio protestu ili se zadesio u kafiću nadomak istog pomislimo ko je taj neko, šta mu se dešava u životu, da li je on nekog izgubio moš misliti uf, jaka stvar, ili ćemo i sa ove strane masne ograde da istu tu empatiju guramo što dalje od sebe jer smara brate, kad je revolucija život i smrt staju i štrajk glađu je obavezan za sve.
Gde se povlači prokleta granica razuma i gde empatiji dozvolimo da stane uz nas i kada? Da li možemo imati empatiju prema ljudima koji nisu stali uz nas? Koji su možda s one strane, zbog novca koji im je preko potreban? Ljudi koji su zavedeni lažima, zadojeni mržnjom i demagogijom?
Da li ćemo se setiti emaptije sutra kada ostanu sami sa nama koji danas pozivamo na linč? Hoćemo li se i tada sećati naše mržnje ili ćemo ipak na vreme dozvoliti sebi da oprostimo?
Empatija je sposobnost da za trenutak obuješ tuđu cipelu i smogneš snage da nastaviš dalje. Empatija je kad je ljudskost ispred politike. Ona nije sažaljenje već snaga koja menja tok događaja, kad ti srce zaboli zbog tuđeg bola toliko da te zabole za svu kožnost i najveće fotelje.
Empatija je i izbor. Retka, ali moguća praksa da u trenutku kada bi bilo lakše okrenuti glavu, ustaneš i pomogneš. Na kraju, empatija je neprijatna disciplina koja demaskira svaki pokušaj da se na tuđoj muci gradi sopstvena veličina.
Ako nam ništa od ovog ne zvuči zvuči poznato, možda nije do empatije. Možda je do nas.
